Nama je i realnost nadrealna

Kada prvog oktobra bude stupio na dužnost novog rektora Univerziteta umetnosti u Beogradu, Mileta Prodanović očekuje, kako sam kaže, da prelazni period neće biti isuviše komplikovan. Sa dugogodišnjim stažom na javnoj sceni, i u pedagogiji na Fakultetu likovne umetnosti ali i u praksi, sa izložbama i objavljenim knjigama i romanima, Prodanović upisuje još jednu značajnu stavku u bogatoj biografiji. „U prethodne tri godine imao sam čast da budem deo tima aktuelnog rektora, profesora Zorana Erića. Sa iskustvom prorektora verujem da mi neće biti teško da u uslovima koji su sve samo ne povoljni održim nivo koji je dostignut. Rektor Erić je u svom inauguracionom programu jasno postavio prioritet u oblasti internacionalizacije Univerziteta i uključivanja u evropski obrazovni prostor. Ukoliko se uporede brojke pre i posle – rezultati su zaista veliki. Jednim delom tome je pogodovala i opšta promena u poziciji naše zemlje, ali moram reći da smo se i mi potrudili... Predata je dokumentacija za Erazmus povelju, što je bio veoma veliki napor ne samo na Univerzitetu već i na pojedinačnim školama. Kratko rečeno, to je neki vid međunarodne akreditacije posle kojeg se naša razmena studenata i nastavnika podiže na sasvim drugi energetski nivo. U svemu što se radi važan je kontinuitet, tako da se može reći da ostaje isti tim, dopunjen prorektorkom Biljanom Radovanović Brkanović sa FMU“, kaže Mileta Prodanović u intervjuu za NIN. Šta će biti glavni problemi sa kojima ćete se suočili kada početkom oktobra preuzmete dužnost? Organ upravljanja Univerzitetom je Savet. Pošto je osnivač Univerziteta, kao i pojedinačnih fakulteta država, ona po zakonu ima određeni broj ličnosti koje postavlja u Savet. Tužna je činjenica da su saveti ne samo na Univerzitetu već i na pojedinim fakultetima i dalje nepopunjeni, negde i više od deset godina, a da se kao odgovor pojavljuje konstatacija da stotine škola širom Srbije takođe nemaju „spoljne“ članove saveta. Rad tog izuzetno važnog tela je uvek na ivici kvoruma. Verujem da ćemo naći način da skrenemo pažnju koliko je to važno i da ćemo brzo doći do upotpunjenja... Univerzitet umetnosti već decenijama postoji u magnetnom polju centrifugalnih i centripetalnih sila; svojevremeno su uloženi veliki napori da se omogući „ukrštanje“ izbornih predmeta. Kasnije je sve to poništeno. Besmisleno je da, po evropskim regulama, imamo mobilnost sa Bratislavom, Aberdinom, Krakovom, Bečom ili Parizom, a da to nemamo u sopstvenoj kući. Evropsko zakonodavstvo prepoznaje Univerzitet kao jedinicu a ne fakultete – put ka većoj integrisanosti se nameće kao imperativ, a to izaziva velike otpore na nekim nivoima. Ne treba činiti nagle pokrete ali verujem da će izvesnom evolucijom doći do toga, sazreće svest o tome... Spomenuli ste problem sa zgradom i probleme koje imaju akademije umetnosti. Da li su oni rešivi uopšte? Fakultet dramskih umetnosti je jedina škola koja u okviru našeg Univerziteta nema gorući problem sa prostorom. Najugroženiji je, još od 1937. godine, Fakultet muzičke umetnosti – dobra vest je da koleginica Nestorovska, dekanica FMU, prvi put ima opipljivije nagoveštaje da će problem sa zgradom biti rešen. Fakultet primenjenih umetnosti radi u nemogućim uslovima, zgrada u Karađorđevoj je privremeni smeštaj koji je malo je reći – neuslovan. A svi znamo da kod nas privremeni status može da potraje i decenijama, čak i stolećima... Bilo bi zaista mudro da u okviru nagoveštene rekonstrukcije znamenite Đumrukane u Karađorđevoj jedan deo tog kompleksa bude dodeljen Fakultetu primenjenih umetnosti. Konačno, deo matične zgrade Fakulteta likovnih umetnosti u Knez Mihailovoj, škole sa koje ja dolazim, u odmaklom je procesu restitucije, a temelji tog istorijskog zdanja koje je pod najvišim stepenom zaštite su ozbiljno ugroženi izgradnjom naspramnog tržnog centra. Zgrada je ispucala i nije daleko čas kada će boravak u prostorijama postati opasnost za ljude u njoj. Imajući u vidu značaj tog zdanja ne samo za Univerzitet nego i za našu kulturu u celini, očekujem da će se i država uključiti u sanacione radove. Stari vlasnici se mogu obeštetiti finansijski, ali to Fakultet svakako ne može da uradi sam... Naravno, nemam iluziju da je sve to moguće rešiti za tri godine, ali sa druge strane, mi nemamo imperativ da građanima pred izbore pokazujemo kule i gradove. Univerzitet je, po svojoj prirodi, savest društva, a u okviru celog sistema visokoškolskog obrazovanja Univerzitet umetnosti jeste neka vrsta „dragulja u kruni“. Koliko je zahvalno predavati umetnost u zemlji koja umetnost sve manje poštuje i ceni? Kako edukovati nove generacije umetnika? Pripadam generaciji koja u ovom času, biološki i iskustvom, ima ključne pozicije na fakultetima. Ali približava se čas kada ćemo mi otići, treba se polako spremiti za to, uvesti energiju novih, mladih ljudi... Na Fakultetu primenjenih umetnosti upravo je završena jedna velika smena generacija, došao je niz sjajnih umetnika koji, naprosto, generacijski bolje hvataju „priključak“ sa studentima od nas „matorih“. Slično je na mom fakultetu, u nastavu se uključilo nekoliko međunarodno afirmisanih mladih umetnika, završeno je konceptualno i kadrovsko zaokruživanje odseka novih medija što sve skupa daje jedno novo i svežije lice škole. Nesporno je da je broj zainteresovanih za studije umetnosti danas mnogo manji nego pre dvadesetak godina, ali kvalitet koji se viđa na prijemnim ispitima nije opao. Zaključak je da dolaze oni koji su zaista odlučni da život posvete sa stanovišta opstanka neizvesnom umetničkom putu. Takve determinisane ličnosti nije teško edukovati, samo im treba ukazati na širinu polja i podržati njihove individualne talente i interesovanja. Svedoci smo gašenja galerijskih i izložbenih prostora, mnoge knjižare su zatvorene. Kakva je to budućnost umetnosti koju prenosite svojim studentima? Možda je ružno da kažem, ali ti problemi nisu neočekivani. Imali smo pred očima iskustva drugih „tranzicionih“ zemalja, Poljske, Češke... Knjižare postaju dizajnirani megamarketi, povlače se u tržne centre, paralelno s tim naslovne stranice postaju sve šarenije a sadržaji sve lakši. Putevi umetnosti su široki, svetski sistem umetnosti je nalik na Vavilonsku kulu u kojoj paralelno egzistiraju stotine jezika. Svako od naših studenata je pre svega ličnost, individua, svako bira jezik koji mu odgovara i tim jezikom svedoči o našem vremenu. Vrlo dobro znam da su oni svesni da budućnost umetnosti neće biti nalik na vreme u kojem je ona imala zapaženo mesto u samom stredištu društva, ali, to im često kažem, na njima je da se izbore za dostojanstvo svoje profesije, da je vrate na mesto na kojem je bila ili je barem približe.... I Grafički kolektiv postaće palačinkarnica? Taj primer je sad pred očima, ali svakako nije prvi. Nestale su dve galerije koje su bile jaka mesta na umetničkoj mapi naše zemlje, niška galerija Srbija i prekrasna galerija na trgu u Smederevu. Verujem da će sudbina Grafičkog kolektiva biti rešena jer gradu je ta galerija zaista neophodna, to nije sporno. Uzgred, ovih dana, kada je radi čuvanja i eventualnog postavljanja u nekom drugom prostoru, skinuta drvena oplata, delo arhitekte Predraga Ristića, na zidovima su se, kao u kakvoj vremenskoj kapsuli, pojavili zapisi i artefakti iz vremena kada je ona postavljana... Došli smo do trenutka kada se kultura izjednačava sa zabavom. Novi direktor CEBEF-a najavljuje da će kulturne manifestacije konačno postati zabavne. Da li smo svedoci progresivnog sunovrata kulture? I vrhunska umetnost može a ponekad i mora da bude zabavna, postoji i intelektualna zabava... Sorentinovi ili Almodovarovi filmovi su, na primer, veoma zabavni... Ali ovde svakako nije o tome reč, reč je o estradi koja je ponižavajuća za svakoga ko ima sto grama mozga. Koliko zapravo politika danas kreira kulturnu politiku, umesto da bude obratno? Politici je valjda u opisu radnog mesta da kreira kulturnu politiku... šalim se, naravno... Svakako da kulturna politika ne može biti kula sazidana na oblacima, ne može biti spisak lepih želja... Valja se osvrnuti i na kulturnu produkciju, ona je, na sreću, kod nas često ispred kulturne politike. Bojim se da ljudi koji često govore o kulturnoj politici slabo poznaju tekuću produkciju. Slabo čitaju, slabo pohađaju koncerte, retko idu u pozorište, ne prate tekuće izložbe... Kako vidite formiranje kreativnih industrija i koliko one mogu doprineti poboljšanju kulturne scene ili njenom unazađenju? Iako se na našem univerzitetu predaje niz predmeta svrstanih u polje menadžmenta, moram priznati da mi pojam kreativne industrije nije do kraja jasan. Moja greška... Ako ste mislili na neformalno telo koje je nedavno osnovala predsednica Vlade – ni uloga tog tela mi nije sasvim jasna. Ali činjenica da su tu okupljeni ljudi nespornog umetničkog i ličnog autoriteta otvara prostor nadi da će oni umeti da tom jakom mestu vlasti ukažu na korake neophodne da bi kultura u celini išla u dobrom pravcu... kad već druga tela nisu uspela da izvrše taj uticaj... U poslednje vreme, gotovo da nema konkursa koji je prošao bez buke. Kako komentarišete to što o kulturi odlučuju botovi, isti oni koji služe i državnom vrhu? Na nivou grada Beograda došlo je do sramnog, reklo bi se čak i grotesknog kadrovanja. Ishod gradskog konkursa je sasvim u skladu sa tim, drugačije nije moglo biti. Veza između dva dela vašeg pitanja je jedino u tim nesretnim botovima, tim licima koja iz internetskog mraka gađaju sve što im stoji na putu. Konkurs za memorijal Zoranu Đinđiću je sasvim drugačija priča. Možda se nekome iskreno ne dopada rešenje Mrđana Bajića – u redu, presavij tabak, napiši zašto, potpiši se, nemoj da streljaš iz mraka... A šta imamo danas u domenu memorijalne plastike u Beogradu? Imamo činjenicu da je grupa nestručnih građana oborila rešenje spomenika Milutinu Milankoviću koje je kompetentna komisija odabrala. Mislim na izuzetan rad kolege Dušana Petrovića. Čoveku koji je pomerao granice našeg shvatanja vremena postavljen je više nego tradicionalni spomenik u obličju bronzane figure. Navodno, narod ne razume apstraktnu umetnost. Pitam se dokle ćemo da debilizujemo sopstveni narod, zar sve mora da bude tako očigledno i tako banalno? Beograd je prepunjen poklonjenim spomenicima koji su po pravilu na ivici likovne pismenosti... neki od njih još imaju i radioaktivna postolja. U času kada naša posleratna moderna doživljava afirmaciju na najvažnijem mestu svetske umetnosti, u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, ili kada opus Bogdana Bogdanovića ima nova čitanja širom sveta, mi se vraćamo socrealizmu sa kojim smo se, koliko znam, pozdravili još polovinom prošlog stoleća. U tom smislu rešenje Mrđana Bajića je veoma važno za ovaj grad, za sećanje na premijera čiji je život brutalno sasečen, za moderno čitanje jednog modernog i izuzetnog života. Koliko je nezavisna scena zapostavljena? U periodu koji je sad već prilično iza nas došlo je do vrlo značajnih koraka u podršci nezavisnoj sceni. Svedoci smo da je sve to sad sasečeno. Staro je pravilo da bez žive i aktivne alternative nema ni dobrog mejnstrima... Ali pravu kreativnost je nemoguće zaustaviti, kada bi se samo nabrojalo šta je sve u ovoj kulturi postignuto isključivo na osnovama ličnog entuzijazma umetnika spisak bi bio poveliki, sigurno veći od onoga što su postigli državni mezimci. Kako nam izgleda grad? Da li ide ka modernom evropskom gradu ili ostaje zarobljen u seriji pogrešnih arhitektonskih izbora? Negde na kraju devedesetih imao sam seriju predavanja o vizuelnoj propasti Beograda pod kleptokratskom vlašću bračnog para Milošević, to je rezultiralo knjigom Stariji i lepši Beograd koja je imala nekoliko izdanja. Kada su me pitali zašto ne nastavim tu knjigu u novim vremenima, rekao sam da se sprema drugi talas razaranja Beograda i on dolazi iz sasvim drugog polja, iz takozvanog „investitorskog“ urbanizma koji je svugde u svetu bezobziran. To je polje u kojem se ne snalazim najbolje i rado prepuštam boljim poznavaocima da o tome govore. To je ono što nam se danas događa... Zašto je politička odluka ovde i dalje najbitnija? Zato što su kod nas politika i ekonomija, banalno shvaćena kao lično bogaćenje, i dalje veoma srasli. U Britaniji se ljudi na vlasti nazivaju „civil servants“, sluge građana, a kod nas je još na snazi ono iz vremena Kodža Miloša, političari sebe doživljavaju kao vlasnike svih nas i celokupne infrastrukture... Mnogo će vode proteći pored Beograda na vodi dok se to ne promeni... Kako ste, kao vizuelni umetnik, doživeli otvaranje dva muzeja? Da li zadovoljavaju kriterijume ili vidite njihovo otvaranje kao čist politički marketing? Značajno je što su muzeji otvoreni. To smo dugo čekali, bilo je na tom dugom i džombastom putu i odluka o kojima bi se moglo diskutovati ali, iskreno rečeno, nemam ništa protiv da to bude nečiji politički marketing. Šteta je što ta prilika nije iskorišćena za barem malo povećanje izložbenih prostora proširenjem Narodnog muzeja na neku od okolnih zgrada ili doziđivanjem aneksa na Muzeju savremene umetnosti. Ovako veliki deo remek-dela i dalje ostaje u depoima. Da li ste zapostavili spisateljsku karijeru? Šta je priča koju niste napisali a budni ste je sanjali? Pa nemam mnogo neispisanih priča u ovom trenutku... Valjda zato što sam upravo predao izdavaču rukopis naslovljen O papagajima i predatorima. Nadam se da će knjiga izaći za Sajam, to je zbirka koja se sastoji od deset priča, neke su objavljene u periodici ali je veći deo nov. U izvesnom smislu priče se nadovezuju na zbirku Agnec – pošto živimo u vreme kada realnost gotovo svakodnevno postaje nadrealna može se reći da priče imaju iskorak ka onome što se označava meni neomiljenim pojmom „fantastika“. Ali one svakako najpre govore o našem vremenu, štaviše o ovom trenutku.