Duh jednog vremena

Ako bi narodi nekadašnje zemlje mogli danas da budu na nešto ponosni, onda je to bez sumnje izložba koja od 10. jula ove godine traje u njujorškom muzeju MoMa pod naslovom Betonska utopija – Arhitektura Jugoslavije 1948-1980. U sledećih šest meseci, tačnije do 13. januara 2019. godine, publika će imati priliku da vidi više od 400 eksponata koji svedoče da su u Jugoslaviji nastala veoma značajna dela kad je o arhitekturi reč. Idejni tvorac ovog poduhvata je prof. dr Martino Stirli, glavni kustos za arhitekturu i dizajn galerije Filip DŽonson u MoMa, drugi kustos je arhitekta dr Vladimir Kulić, docent na Atlantik univerzitetu u Floridi, a ogromnu pomoć u prikupljanju radova sa teritorije Srbije pružila je arhitekta Jelica Jovanović iz Beograda. I, da naslov izložbe bude jasniji, 1948. godina je uzeta kao godina kada je Tito raskinuo sa Staljinom, a 1980. je godina kada je Tito umro. Autor jednog od prikazanih objekata je Milenija Marušić iz Beograda, jedini arhitekta učesnik koja je bila na svečanom otvaranju izložbe 10. jula u NJujorku. Ona je bila i jedna od pet pozvanih koja je 12. jula održala predavanje u Centru za arhitekturu NJujorka o svom, u muzeju MoMa izloženom projektu beogradskog naselja Cerak-Vinogradi, koje je radila zajedno sa svojim suprugom Darkom Marušićem uz koautorstvo Nedeljka Borovnice. Nije bračni par Marušić samo projektovao, već su gotovo deset godina njih dvoje proveli na gradilištu ovog naselja za koje su dobili veliki broj priznanja i koje je na listi prethodne zaštite kao kulturno dobro. Po povratku u Beograd, Milenija Marušić, koja je svoj radni vek provela u Institutu za arhitekturu i urbanizam, svedoči za NIN o izložbi koja je pripremana više od dve godine. Kaže da se od njenog otvaranja do danas često ponavlja kako je to monumentalna izložba, i slaže se sa tom tvrdnjom jer je ona zaista monumentalna po sadržaju, obimu ali i kvalitetu izloženih radova. Ne krije svoje zadovoljstvo načinom na koji je predstavljeno naselje Cerak-Vinogradi jer posetioci jasno sagledavaju vodeću ideju ovog naselja: pešačku ulicu, ostvarenu kroz čovekomernost i samosvojnost. A izbor ovog naselja za izložbu ima objašnjenje organizatora da Cerak-Vinogradi ne spadaju u „betonsku utopiju“, već njega odlikuju „izvanredni urbanizam i stanovi“. „Kada sam videla izložbu, bilo mi je jasno da su njeni autori shvatili da Cerak-Vinogradi nije običan projekat, već poduhvat. Po načinu kako je organizovan od strane investitora, po obimu i po složenosti svih aktivnosti u kojima smo kao autori učestvovali, on je zaista poduhvat. U tih deset godina zatvoren je pun umetnički i tehnološki krug, od idejnih rešenja, izrade i koordinacije svih projekata i urbane opreme, učešća u građenju i životu naselja. Na izložbi su čak priložene i skice adaptacija jednog manjeg broja stanova prema specifičnim potrebama stanara.“ Govoreći o svom izboru dela za ovu izložbu, njen selektor Martino Stirli je rekao da se protivi tome da je „Jugoslavija bila zaostala negde na periferiji, već smatramo da je dala značajna dela, vredna uključivanja u istoriju modernizma…“ „Iz današnje perspektive verujemo da je jugoslovenski model nosio važne lekcije koje bismo mogli da naučimo. Jugoslavija je primer u kojem je arhitektura bila moćna alatka u službi multietničkog društva.“ Za arhitektu Marušić ova izložba je predstavljala snažan emotivan događaj susreta sa herojskim dobom izgradnje zemlje: „Moj suprug Darko i ja bili smo direktni učesnici tog vremena, a on, nažalost, za nepunu godinu, nije uspeo da doživi ovaj susret kojem smo se zajedno unapred radovali. Ući u izložbu značilo je najpre podsetiti se svega što smo kao studenti pratili: našeg profesora Nikolu Dobrovića, arhitektu Ivu Antića koji nam je tada bio asistent, pohodili smo Edvarda Ravnikara i LJubljanu svake godine, bili smo posmatrači obnove i rekonstrukcije Skoplja posle katastrofalnog zemljotresa 1963. godine. A posle studija smo počeli da učestvujemo na konkursima i da razrađujemo dobijene projekte. Danas, gledajući izložbu u NJujorku, lako mi je da zaključim u kojoj meri su u tim decenijama izgradnje Jugoslavije, vlast i struka bili prepleteni. Koliko su naše glavne strukovne institucije, na primer urbanistički zavodi bili savest svojih gradova, a ne puki servisi vlasti. Vidi se kako je direktor zavoda iz Beograda ravnopravni sagovornik predsedniku države. Nije se ništa radilo da nije bilo dobro stručno provereno. Shvatalo se da je arhitektura onaj tako važan segment kulture po kome će se čitati jedno vreme. Duh tog vremena na ovoj izložbi je tako jako prisutan i oseća ga svako ko je poseti, a ne samo mi odavde.“ Novi Beograd je bio jedini grad u Evropi koji je tih decenija građen na taj način, podseća nas sagovornica, uz opasku da je on našao svoje vidno mesto u muzeju MoMa, gde su od stambene namene predstavljeni novobeogradski blokovi 21, 22 i 23. Posebno, Milenija Marušić ističe blok 23 koji je radila ekipa predvođena arhitektom Aleksandrom Stjepanovićem. Žao joj je što se nije našlo mesta fenomenu da se gradilo 10.000 stanova godišnje u Beogradu. Svi, ne samo novobeogradski stanovi, prošli su kroz arhitektonske konkurse za sva naselja kroz koje se razvijala i kalila beogradska škola stanovanja i beogradski stan. Dve publikacije prate ovu izložbu, ali nijedna nije katalog u očekivanom smislu te reči: „Dobila sam odgovor da MoMa nema praksu da štampa pregledne kataloge. Tako se u prvoj od ovih publikacija izuzetno luksuzno opremljenoj nalaze brojni tekstovi povodom same izložbe. Žao mi je što među autorima nema vrsnih poznavalaca ove problematike iz Beograda, počev od doajena Milorada Jevtića, preko Bojana Kovačevića, Giše Bogunoviča, Dijane Milašinović Marić koja je napisala knjigu Poletne pedesete, do LJiljane Blagojević sa knjigom o Novom Beogradu. Začuđujuće je, na primer, da u ovoj publikaciji na naslovnoj strani imate zapadnu kapiju Beograda arhitekte Mihajla Mitrovića koji, inače, svojim delom nije prisutan na izložbi, što je nezamislivo. I izbor pisaca za ovu publikaciju sačinio je organizator izložbe. Druga publikacija je praktično vodič kroz izložbu, jedna vrsta preglednog kataloga, i u njoj je svaki eksponat prikazan kao vinjeta uz koju ide odgovarajući tekst. Zanimljivo je da su makete svih objekata radili američki studenti, a samo je jedna autentična, delimično sačuvana, maketa Skoplja koju je radio čuveni arhitekta Kenzo Tange sa svojim timom.“ Kako izgleda posmatrati te decenije kroz više od 400 izabranih eksponata u jednom od najznačajnijih muzeja na svetu u poređenju sa ovim poslednjim decenijama koje živimo, kad je o arhitekturi i gradnji reč? Na ovo pitanje arhitekta Milenija Marušić odgovara: „Razlika je velika. U to vreme arhitektura je bila segment kulture i umetnosti, što danas nije. Danas je ona skrajnuta i ponižena. Gradi se uglavnom na osnovu javnih nabavki u kojima je glavni kriterijum najjeftinija ponuda i gde kriterijuma o tome kakva je arhitektura i nema. U ono vreme kada su se raspisivali arhitektonski konkursi, to je bila utakmica u kojoj su sudije bili ljudi od stručnog i moralnog integriteta i gde se znalo da će se sigurno ono što je najbolje i izabrati. U ono vreme su se gradili stanovi za čoveka, sada se grade stanovi za prodaju. Korist ili profit je onda imao onaj ko će da stanuje u stanu. Danas profit ima investitor koji prodaje taj stan. Ja imam kompletne dnevnike koje sam vodila devet i po godina dok se gradilo naselje Cerak-Vinogradi. I danas to dajem doktorandima koji mi traže da bi videli kakvi su bili odnosi, kako se radilo sa investitorom, sa izvođačem. Oni danas saznaju da smo kao projektanti često rušili delove objekta koji nisu bili izvedeni po projektu, što je danas nezamislivo.“ Celu priču o ovoj izložbi nepotrebno prati višak ideologije, smatra arhitekta Marušić: „Kad je, na primer, reč o memorijalnoj arhitekturi, ona nikako ne možde da se oboji ideologijom ili društvenim uređenjem u jednoj zemlji. Memorijalna arhitektura u Jugoslaviji nastajala je na osnovu visokih ideala antišafizma, i ona u tom smislu nije bila samo naša specijalnost. Ili beton u naslovu izložbe. Kao da je on smišljen za naše prilike i za našu zemlju, a on je u stvari materijal kojim se gradilo u Evropi i svetu, prema kome smo mi bili potpuno otvoreni. Natur beton kao materijal za gradnju i kao konačna obrada je od Korbizijea u Evropi stigao do Nimajera i Pola Rudolfa u obe Amerike.“ Ipak, istina je da je ovo za nas i za našu zemlju jedna zaista velika i veoma značajna izložba.