Robert Braun

Ah, Putine, Putine, brate Srbine! Šta nam, bre, ovo uradi, čoveče!? I, šta si od toga imao kada si zbog Svetskog prvenstva u fudbalu napravio ovaj klimatski haos! Samo je još trebalo da Hrvati postanu prvaci sveta pa da fešta bude kompletna! Dobro, nisi na nas poslao Milosrdnog anđela, ali uskoro će Sveti Ilija, a mi još pošteno Nepobedivo Sunce ne videsmo! I sve to me podseća na događaje od pre 12.000 godina kada je šljonula Atlantida, tu između Krita i Santorinija, te se podiglo 40 miliona tona pepela pa se, nad Balkanom, sunce nije videlo pet-šest godina. Tada su i počele arijevske seobe iz Srbije na sve četiri strane sveta, a najdalje se otišlo do Kine i Indije, pa i Aljaske, i, ajd` da ne ređam dalje... Kiša me je poštedela, za tren, dok sam na belopalanačkom groblju učestvovao u četrdesetodnevnom pomenu Nenadu Karči, mom drugu iz detinjstva. I samo što popovi na groblju završiše svoje, kad tiruli, tiruli, pišti morbidni. I ko će da bude? Putin! Mislim, onaj iz Niša. Šta? Kao ne znate da postoje četiri Putina i da je jedan zadužen da samo dočekuje u Kremlju mog Aleka i da se sa njim samo rukuje. Putin mi hladno saopštava: „Evo, majem se po Belu Palanku, pa ako hoćeš, svrati posle groblja u Lagunu da vidimo da li da srpsku zastavu dižemo i u ruskoj ambasadi u Beogradu. Jer, Dačić je, očigledno prešao na američku stranu i ostavio tvog Aleka da sam brani Srbiju kod Vranja. I ajd` što je sa onim Kajlom Skotom dizao srpsku zastavu u američkoj ambasadi, nego mu je na uvce pevao Miljacku! Strašnooo!“ Nego zove me moja Jelka iz Niša. Čitala, po ko zna koji put Homerovu Ilijadu i odjednom joj sinulo da između Ahila i Aleksandra Velikog nema hiljadu godina, a i Plutarh je, jednom prilikom, neoprezno izleteo pa je napisao da je Ahil pradeda Aleksandru (?!) i da je ovaj, polazeći u pohod na Indiju, svratio u deltu Dunava i sa Ahilovog groba uzeo njegov oklop i mač! Bajdvej, da li vam je, konačno, jasno da je „moja“ Troja bila na Dunavu!? Tu se setim da mi je akademik Dejan Medaković pričao kako je Miloje Vasić, otac naše arheologije, pod stare dane, počeo da vinčansku kulturu smešta u „jelinsku epohu“?! Svi su mislili da je „matori posenilio“. A šta ako je Vinča, zaista mnogo mlađa, da nije stara osam milenijuma, već jedva dve hiljade godina! K. G. Jung, moj guru iz Švice, potpiruje moje mišljenje: „Ako je Vasić smestio Vinču u jelinsku epohu onda stari srpski kalendar ne beleži vreme od Nojevog potopa, već od propasti Atlantide. Elem, Atlantida je šljonula pre 7.528 godina! Svrni, obrni, ipak, ste vi, Srbi, narod najstariji“! U Beloj Palanci se, pak, pojavilo sumnjivo lice! Danima sedi u kafiću Kolorido sa Limunadom, Miškom Fejom i Popom. Predstavlja se kao Robert Braun! A taako mu piše, brale, i u ličnoj karti. Pritom, odlično govori srpski, štaviše preveo je sa nemačkog kapitalno dvotomno delo Politika rimskih papa u 20. veku Karla Hajnca Dešnera, a prevešće i moja Pisma Aristotelu. Hoću reći, Robert Braun se bavi prevođenjem kapitalnih dela. Bilja se, pak, bavi kuvanjem slatkog od smokava koje je donela sa Crnogorskog primorja. Ali, zato se moja Crna uzvrpoljila: „Čim taj Robert Braun sedi sa Limunadom, Miškom Fejom i Popom u Koloridu, to znači da se na zapadnom Balkanu nešto gadno kuva! Jer, ako je Beograd prestonica Srbije, onda je Bela Palanka pupak sveta!“