Kome se klanjamo

Veliki je gospodin Dejan Savić. Ne zato što je Srbija četvrti put zaredom postala evropski prvak u vaterpolu – tri titule osvojila je sa Savićem kao selektorom – mada i zbog toga zaslužuje divljenje, jer je sve rivale pobedio sa momcima koji uglavnom igraju za strane klubove, između ostalog i zbog toga što domaći, u kojima su naučili da plivaju, nemaju para ni da plate grejanje bazena u zimskom periodu. A ne mogu ni zamisliti kakve bi uslove dobili srpski fudbaleri kada bi osvojili Evropsko prvenstvo. Bar jednom, makar i slučajno, a ne četiri puta. Ma, i ovakvima kakvi su, država će da izgradi nacionalni fudbalski stadion. Iako su na evropskim prvenstvima poslednju medalju, i to kao reprezentacija SFRJ, osvojili pre pola veka. NJima je predsednik obećao 10 miliona evra za titulu svetskog prvaka, a najbolji vaterpolisti Evrope dobiće po 20.000 evra. Savić je mnogo veće divljenje zaslužio naklonom španskom selektoru Davidu Martinu, izražavajući tako iskreno ljudsko poštovanje za sve što je njegov protivnik do tada uradio. Rekorder po broju (444) odigranih utakmica za nacionalni tim, jedan od najboljih igrača i trenera sveta poklonio se suparniku samo nekoliko sekundi posle izvođenja peteraca. Svestan da je u toj lutriji sreća bila na strani njegovog tima (znanja, volje i truda nije manjkalo ni jednima ni drugima), pre nego što je počeo da se raduje zbog uspeha galantno je svojim gestom pred očima celog sveta pohvalio protivnika. Ne da bi, poput nekih, time sebi pripisao još veće zasluge za najveći uspeh u modernoj istoriji vaterpola, već naprosto zato što je pravi sportista. Tim gestom pokazao je koliko je veliki - i on i ekipa koju predvodi, jer bez tih momaka sam ništa ne bi mogao da uradi. Siguran sam da bi i u slučaju poraza Savić čestitao Martinu. Tim pre što su se srdačno zagrlili i pre nego što se znalo čija će ekipa petercima doći do zlatne medalje, a ko će morati da se zadovolji srebrom. Uz to, i posle veoma burnog polufinala sa Hrvatskom, tokom kojeg je Loren Fatović nekažnjeno udario srpskog kapitena Filipa Filipovića, Savić je prvo otišao do pruži ruku komšijama. Time je pokazao da na ovom svetu još ima ljudi koji cene i poštuju protivnike. Velike pohvale zaslužuje i teniserka Olga Danilović. Ne zato što je sa 17 godina osvojila prvi VTA turnir u Moskvi, već što je u tim godinama smogla snage da sebi prizna da njen uspeh ne može da se poredi sa titulom vaterpolista. Zato nije sa njima u ponedeljak izašla na balkon Skupštine Beograda. Bilo bi lepo da se uskoro na tom balkonu pojavi sama. Bilo bi lepo i da se u dogledno vreme i u političkom „bazenu“ pojave neki Savići umesto ljudi koji svakodnevno političke protivnike proglašavaju izdajnicima, plaćenicima, kriminalcima, idiotima... Nažalost, u većini stranaka svi su spremni da se poklone samo jednom čoveku - svom predsedniku. Kao da ni jedan politički rival ne zavređuje ni mrvicu poštovanja i tolerancije. Zašto je u političkom bazenu sve mnogo mutnije nego u pravom? „Gubitak NBS je prošle godine zbog loše monetarne politike bio 30 milijardi dinara!“ Možete li da zamislite da su ovo reči Jorgovanke Tabaković? Stvarno jesu, samo od 25. septembra 2007, kada je kao poslanik SRS tražila smenu Radovana Jelašića. Taj „zločin“ nije zaboravila, pa je u aprilu 2012. kao poslanik SNS ponovila da je Jelašić kriv što je 2006. NBS napravila gubitak od 376 miliona evra. A kada je nju opozicija optužila da je kriva za gubitak NBS u 2013, odgovorila je da je cena koja je plaćena za cenovnu i finansijsku stabilnost „potpuno opravdana“. I sada kada je opozicija kritikuje zbog gubitka NBS u 2017. od 84 milijarde dinara, pravda se da je gubitak od oko 700 miliona evra „samo računovodstveni“ i „posledica obračunatih kursnih razlika“. I poručuje da „NBS nije profitna institucija i da je njen krajnji cilj da obezbedi stabilne uslove poslovanja, a ne da ostvaruje dobit“. Bože, šta se to u međuvremenu promenilo u Srbiji? Osim guvernera? I da li je iluzorno očekivati da se i na političkoj sceni pojavi neki Dejan Savić i duboko se nakloni političkom protivniku? Zar je to moguće samo u vaterpolu? Ili je to, ipak, stvar ličnog izbora svakog pojedinca? I je li jedan od razloga za to što u vaterpolu stvarno nema para? A kažu da pare kvare ljude.