Beda interesne politike

Može biti da je ministar spoljni Ivica Dačić sasvim u pravu kada kaže da su glavna prepreka postizanju dogovora sa Prištinom maksimalistički ciljevi albanskih lidera koji pored nezavisnosti žele i Preševo i Bujanovac. Mogu da žele i Vranje, što reče nedavno predsednik Aleksandar Vučić. I to je legitimno. Nije, međutim, problem u ovim nerealnim naumima, već što srpski državni vrh ne zna šta želi, još manje šta brani. Čitavo Kosovo, sever pokrajine, ljude, ekonomske resurske, crkvene i kulturne spomenike. Ili samo sopstvenu vlast. Od marta, kada je predsednik prvi put trebalo da saopšti šta je naumio s Kosovom, prošlo je skoro pola godine a da nismo saznali ništa osim da za Kosovo nema lakog i bezbolnog rešenja i „da je Srbija od potpisivanja Briselskog sporazuma dala sve od sebe da bude pouzdan partner ne samo Albancima, već i međunarodnoj zajednici“. I još nam zaverenički otkriva da bi sve bilo u redu samo da je Priština formirala ZSO, jer ona predlaže komandanta regionalne policije za sever - tačnije predlaže četiri kandidata od kojih Priština bira jednog. Ono što predsednik prećutkuje je da i komandant policije, sve kad bi to bio i sam Nebojša Stefanović, ima kosovska dokumenta i prima platu iz kosovskog budžeta. E sad, Vučić treba da vidi šta će sa Dačićem koji preferira podelu, sa Crkvom i delom opozicije koji rešenje vide samo u pregovorima u okviru Ustava i Rezolucije 1244, za koju predsednik pokušava da nam kaže da je potpisana u vreme postojanja SRJ i da Srbija nije njen pravni naslednik. Nije nakon svega posebna mudrost zaključiti da bi Vučić odmah poturio Anu Brnabić da parafira pravno obavezujući sporazum samo da Albanci ne otežu skoro 2.000 dana sa statutom ZSO. Iz činjenice da bi ZSO imala ovlašćenja malo ozbiljnije nevladine organizacije i dirljivog iskaza da je Srbija dala sve da bude pouzdan partner i Albancima i međunarodnoj zajednici, izlazi jednostavan zaključak – Srbija je bolja svetu što je gora po sebe. Nevolja za Vučića je, međutim, što se stiglo do tačke u kojoj mora da bira između sukoba, koji ne može da dobije i obećanja koje je dao a koje ne može da ispuni bez ozbiljnih političkih posledica. Na ovoj razdelnici Milošević je izgubio državu a Koštunica vlast koju bi Vučić da sačuva računajući na reč onih koji su onoliko izlagali sve srpske lidere od devedesetih kako su Kosovo i evrointegracije odvojeni procesi. Zato mu najavljeni referendum na kome bi račun da uvali građanima koje do sada nije ništa pitao, izgleda kao svetlo na kraju tunela i jedina alternativa realnom slomu. A tvrdnja onih koji su devedesetih sve sporove rešavali ratom da je mirno rešenje sada vrhunski interes Srbije, predstavlja poslednju bedu interesne politike. Usput, Vučić ne shvata da je Zapad implodirao negde između Bregzita i Trampove pobede, postajući sasvim nepredvidiv i labav organizam. Ovo više nije svet od pre 20 godina i teško da bi danas bilo bombardovanja Srbije bez odluke Saveta bezbednosti UN. Pri tome, iz pozicije režima gledano, poslednji ekser zabio je francuski predsednik Emanuel Makron poručivši da proširenja za Zapadni Balkan neće biti najmanje deceniju, izbijajući time Vučiću možda ključni adut - evropsku perspektivu građana koja je nadohvat ruke samo ako se odreknu Kosova. Na taj oltar bolje budućnosti Vučić bi možda mogao da priloži stan koji je stekao kao ministar informisanja dok su padale bombe po Srbiji. Sve ostalo što se u međuvremenu dešava – priče o razmeni teritorija razgraničenju, demarkaciji, stvaranju velike Albanije, normalno je opipavanje terena i spinovi u vremenu kada se događaji kondenzuju a vreme odluka ubrzava do tačke kada Srbija konačno treba da napusti 20. vek. U međuvremenu, režimski tabloidi podgrevaju atmosferu o dolazećoj oluji na severu Kosova, hoteći da poruče da je overavanje sadašnjih granica spas za kosovske Srbe. Ovaj medijski desant trebalo bi da amortizuje činjenicu da bi Srbija Vučićev ostanak na vlasti morala da plati Kosovom.