Ruska senka nad Balkanom

Možda je ocena Donalda Trampa da bi Crna Gora mogla izazvati treći svetski rat iz ovdašnje perspektive zvučala smešno, ali bi se moglo pokazati da američki predsednik nije baš slučajno dao na značaju maloj primorskoj državi iz našeg komšiluka. „Ruski napad na Crnu Goru mogao bi značiti kraj NATO“, naslov je teksta objavljenog krajem jula u magazinu Foreign Policy u kome DŽefri Stejsi, nekadašnji zvaničnik Obamine administracije, upozorenje o mogućem napadu zasniva na Trampovom stavu da Crna Gora nije vredna odbrane i podsećanju da je Vladimir Putin „već jednom pokušao da je destabilizuje“. Niko ne zna šta su se Putin i Tramp dogovorili na sastanku u Helsinkiju, kaže autor i ocenjuje da su dvojica predsednika najverovatnije razgovarali o NATO-u, Krimu i Ukrajini i da je „Putin dobio šta je želeo od Trampa“. Stejsi veruje da bi se na Balkanu, odavno poligonu za rusko nadmetanje sa Zapadom, mogao desiti državni udar: „Oružani ruski upad u Crnu Goru – uključujući hibridni ili tradicionalni rat – dao bi Trampu priliku da se vrati svojoj izjavi Foks njuzu i kaže NATO saveznicima da Vašington neće poštovati član 5 NATO sporazuma i pridružiti se svojim saveznicima u pružanju pomoći Crnoj Gori“. Bez učešća SAD u odgovoru na napad koji bi došao preko mora i vazduha, otkazala bi i Evropa, a takav scenario naneo bi smrtonosnu štetu NATO-u, veruje Stejsi, koji dodaje i da su jedinice ruske obaveštajne službe sve više usmerene na Balkan. Nije li ocena o mogućem potezanju za ratnim sredstvima – uz isticanje da Rusija nikad ne bi direktno napala SAD ili zapadne snage - logičan nastavak priče o stradanju trave tamo gde se slonovi obračunavaju? Slonovi su, jasno, Rusija i Zapad, a trava je već dobro nagnječena u skorijim rundama sukoba - u Crnoj Gori, u Makedoniji, a nedavno čak i u Grčkoj, članici EU i NATO, odakle je dvoje ruskih diplomata proterano, a dvoje je dobilo zabranu ulaska u tu zemlju, zbog navodnog mešetarenja u cilju sprečavanja sklapanja sporazuma oko imena sa Skopljem. Iako autor koga smo citirali ocenjuje da je Rusija poslednjih godina više puta nadmudrila Zapad, reklo bi se da je na Balkanu trenutni skor ipak drugačiji: posle ulaska Crne Gore u NATO i Makedoniji je u izgledu učlanjenje u Alijansu. Moskvi je tako, konstatuje zagrebački Jutarnji list, „ostala (za sada) samo Vučićeva Srbija te pola Bosne – Dodikova Republika Srpska, kao zadnja linija odbrane, uz očijukanje s Draganom Čovićem kao potencijalnim saveznikom kojeg bi podržali (podržavaju) oko `stvaranja trećeg (hrvatskog) entiteta`“. List citira Jelenu Guskovu iz Moskovskog balkanološkog instituta, koja kaže da Dodik i Republika Srpska postaju „oslonac Rusije i srpstva na Balkanu“ te da treba „sprečiti zapadne pokušaje da se Dodik na skorim jesenskim izborima u BiH sruši ili onemogući pobijediti“. Pozivajući se na „neke ruske medije“, Jutarnji ocenjuje da bi Srbija mogla dobiti nove „zadatke“ od Moskve, i dodaje da će, kada na jesen dođe u Beograd, Putin „redefinirati (rusku) poziciju Srbije s obzirom na nove balkanske okolnosti“. Gledano iz Beograda, ovde se priča dodatno komplikuje i uzima u obzir mnoštvo faktora – od srpskog izbegavanja pridruživanju evropskoj odluci o uvođenju sankcija Rusiji, preko odbijanja davanja diplomatskog statusa ruskoj bazi u Nišu, do nedavne izjave ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Čepurina, da Moskva nema ništa protiv podele Kosova. Da ne govorimo o raspoloženju građana proevropske Srbije - nedavno istraživanje Nove srpske političke misli pokazalo je, recimo, da čak 60,8 posto ispitanika pozitivno odgovara na pitanje da li podržava savez sa Rusijom (23,1 ih je protiv), dok ulazak Srbije u EU podržava 46,5 posto (protiv je 38,7). Vratimo se, ipak, široj slici i pitanju: šta je, zapravo, interes Rusije u regionu oko koga se upravo lome koplja? Interes Rusije je da spreči da i tu bude proglašena za nepoželjnog partnera, kao što je slučaj na Baltiku ili u Poljskoj – odnosno, da sačuva što više uticaja, kaže Dušan Reljić, šef briselskog biroa Nemačkog instituta za međunarodne odnose i bezbednost (SWP) u Berlinu. Ali, dodaje, interes je i „da pokvari američke planove o `Evropi, celoj i slobodnoj` u sklopu transatlantskog savezništva, znači, članstvu svih država u regionu u NATO, i, po mogućstvu, i EU“. Doduše, kaže Reljić, „pitanje je da li predsednik Tramp i njegovo okruženje još ima takve ciljeve. Međutim, bar na nivou političkih činovnika, u američkom ministarstvu inostranih poslova, ta `mantra` je još na snazi“. A šta je u osnovi ruskog protivljenja ulasku balkanskih zemalja u NATO? Koliko je zaista njihov ulazak u NATO pretnja ruskim bezbednosnim interesima, s obzirom na geografsku udaljenost i pojas sačinjen od NATO članica koji deli Rusiju od Balkana? „Rusko rukovodstvo stoji na stanovištu da je Zapad izigrao Moskvu obećavši da se NATO neće širiti na istok posle ujedinjenja Nemačke 1990. godine“, podseća Reljić. „Istoričari se spore da li je DŽordž Buš stariji to zaista obećao Mihailu Gorbačovu, ili je ruski predsednik samo čuo ono što je želeo da čuje. U svakom slučaju, Rusija širenje NATO na istok doživljava kao pokušaj da bude izolovana i potisnuta iz Evrope. Činjenica je da još od 2009, kada je dovršen lanac država - članica NATO od Baltika do Crnog mora, Rusija više nema sredstva da projektuje svoje vojnopolitičke ciljeve sve do Jadranskog mora. No, ima mogućnost da odvrati Srbiju i BiH, potonju preko Republike Srpske, od preteranog približavanja zapadnom paktu. Poluga uticaja prema Srbiji je pravo Moskve na veto u Savetu bezbednosti UN na članstvo Kosova. U BiH, Moskva je član Saveta za sprovođenje mirovnog sporazuma i može da zaustavi svaku ustavno-pravnu promenu koja ne bi odgovarala Republici Srpskoj. Ukoliko bi se Beograd i Banjaluka preterano približili Zapadu, Moskva ne bi više imala interes da podržava srpske stavove“, kaže sagovornik. Da se odgovor Rusije na širenje NATO u regionu ne tiče njenih strateških kalkulacija, smatra dr Vsevolod Samohvalov, profesor Vesalijus koledža (Slobodni univerzitet u Briselu) i predavač na Univerzitetu u Liježu, autor knjige „Rusko-evropski odnosi na Balkanu i regionu Crnog mora: identitet velike sile i ideja o Evropi“. Danas su, kaže ovaj sagovornik, države članice NATO i američke trupe raspoređene na Baltiku, i to Rusiju uopšte ne plaši, kao što ni finski angažman sa NATO-om, u neposrednoj blizini Sankt Peterburga, ne provocira ozbiljne pretnje iz Moskve. „Da bi se razumeli ruski motivi, trebalo bi shvatiti da Balkan igra izrazito važnu, zapravo apsolutno krucijalnu ulogu u ruskom identitetu. Ako analiziramo rusku književnost, udžbenike i zvanične dokumente, Balkan se najčešće pominje kao mesto na kome je Rusija postala država i velika evropska sila“, kaže Samohvalov i još jednom ističe da se nijedan drugi nekadašnji deo velike ruske teritorije ili periferije - čak ni Baltik ili široka prostranstva Sibira i Pacifika - ne pominju kao mesto rađanja identiteta Rusije kao velike sile tako često kao Balkan. „Balkan je više puta konstruisan i rekonstruisan kao mesto odakle je Rusija pozajmila sve sakralne odlike svoje grandioznosti (hrišćanstvo, kulturni artefakti, dvoglavi orao, titule ruskih careva) i postala velika sila u suočavanju s drugim velikim evropskim silama. Zato je od velikog značaja za ruski identitet da ostane među glavnim donosiocima odluka u regionu („rešiti sudbinu balkanskih naroda“, kako se često kaže u Moskvi). Važno je razumeti da ovaj identitet velike sile ne znači nužno da kreatori ruske politike imaju osećaj snažne moralne obaveze prema balkanskim narodima (neki romantični nacionalisti to zbilja tako doživljavaju, ali ne i kreatori politike u Kremlju). Ruski identitet velike sile zahteva da ga Zapad priznaje i prihvata kada se odlučuje o sudbini regiona. Rusija je bila zadovoljna ishodom pregovora u Dejtonu jer joj je u sporazumu dodeljeno specijalno mesto“, objašnjava Samohvalov. „Ako je Rusija ignorisana ili ostavljena po strani kad je reč o međunarodnim aranžmanima na Balkanu (kao što je slučaj s Kosovom), Moskva obično postane frustrirana. Na sličan način, Rusija se nije principijelno protivila sporazumu između Atine i Skoplja, ali je bila frustrirana što je sporazum postignut bez njene saglasnosti. Dalje širenje NATO na Balkanu će region čvrsto usidriti u evroatlantski sistem bezbednosti i definitivno potkopati ulogu Rusije u regionu, te izazvati njenu ozbiljnu identitetsku krizu. Zato Rusija kreiranjem nestabilnosti sprečava širenje NATO.“ Zvanično, iz Rusije se ne postavljaju prepreke na putu evrointegracija balkanskih zemalja. Ali, postoje brojne analize koje, recimo, pokazuju ono što možemo videti i u Srbiji – da proruski mediji intenzivno rade na, blago rečeno, podrivanju kredibiliteta EU (ta formulacija koristi se u dokumentu „Propaganda i dezinformacije na Zapadnom Balkanu: Kako se EU može suprotstaviti ruskom informativnom ratu“). Da li je za Rusiju neprihvatljiv i ulazak balkanskih zemalja u EU? „Razni ruski prvaci već su mnoštvo puta naglasili da nemaju ništa protiv ulaska Albanije i država s prostora bivše Jugoslavije u EU. Tako se nedavno poslanik Moskve pri EU Vladimir Čizov čak i podsmešljivo izrazio da, ako Unija već nema dovoljno teškoća, onda može da primi i te kandidate“, kaže Dušan Reljić. Moskvi, objašnjava on, zapravo koristi da EU ima što više članica s kojima nema sporova i s kojima postoje istorijske, kulturne i druge veze i zajednički ekonomski interesi. „Slovenija se već potrudila da ugosti Putina, a Hrvatska čini sve napore da uskoro dođe i u Zagreb. Odnosi Rusije s drugim državama u Jugoistočnoj Evropi – koje su sve članice EU – mnogo su bolji nego sa članicama Unije na severoistoku Evrope“. Negativne komentare o EU u proruskim medijima Reljić tumači kao deo sučeljavanja Moskve sa pojedinim važnim članicama EU i Evropskom komisijom oko zapadnih sankcija Rusiji i učestalih diplomatskih prepucavanja. „Ali, u celini ne bih rekao da Moskva u EU vidi samostalnog i merodavnog političkog partnera, a kamoli protivnika. Stvarni sukobi su sa SAD, Velikom Britanijom, Poljskom i još nekim članicama EU u srednjoj i istočnoj Evropi. Takozvani Zapadni Balkan je samo sporedno područje u svemu tome.“ Samohvalov u Kremlju vidi dva pravca razmišljanja o prisustvu EU na Balkanu. „Svakako, tu je čvrstorukaška struja koja zagovara realpolitički pristup; to su uglavnom ljudi povezani s bezbednosnim strukturama, koji veruju da bi Rusija trebalo da održava nestabilnost na Balkanu kako bi držala Evropu zauzetom i što dalje od postsovjetskog prostora“, kaže. On podseća i da je bilo i tektonskih pomeranja u ruskoj percepciji Evrope i Balkana: „Kasnih devedesetih i ranih 2000-ih izgledalo je kako se Moskva pomirila s tim da - u ekonomskom pogledu - EU ima značajnu privlačnu snagu i transformativni kapacitet da modernizuje region i donese mu prosperitet. Međutim, neki neuspesi evropske razvojne politike u regionu te rastući ruski prosperitet, podstaknut centralizovanom ekonomijom naveli su čak i ruske liberalne mislioce da kritički preispitaju Vašingtonski konsenzus i evropsku politiku na Balkanu.“ Rusija, dakle, danas više ne smatra da bi Evropa trebalo da ima privilegovan status u regionu, uveren je ovaj sagovornik. „Očigledno, Rusija razume da ne može uspešno da se nosi s ekonomskim uticajem Evrope i njenom mekom moći. Ali ono što bi Rusija mogla da uradi jeste da poveća sve druge troškove evropskih integracija za Balkan i kao alternativnu opciju ponudi dublje trgovinske aranžmane sa Rusijom, a kao potencijalnu opciju - integraciju s Evroazijskom ekonomskom unijom pod vođstvom Rusije. Isticanje svih rizika i troškova evropskih integracija i nuđenje alternative jeste kamen temeljac ruskog odnosa prema aktivnostima EU na Balkanu“, objašnjava Samohvalov. Ako ne može da se takmiči sa Zapadom u smislu ekonomske atraktivnosti, prosperiteta ili društvenog razvoja, kojim sredstvima Rusija može da ostvari svoje interese u regionu? „Ono što Rusija pokušava da uradi jeste da istakne negativne posledice politike EU u ekonomskim i svim drugim domenima“, kaže Samohvalov i dodaje da to nije koherentna strategija zasnovana na ideologiji, već skup instrumenata i akcija prilagođenih različitim okolnostima i publici. „Na primer, Moskva govori o alternativnim ekonomskim modelima i pokušava da se obrati onim delovima stanovništva obespravljenim neoliberalnim ekonomskim politikama koje promoviše Zapad. Propagirajući konzervativnu ideologiju, apeluje na one delove društva koji se osećaju ugroženim neizvesnošću i otvorenošću postmoderne evropske ideologije. Oslanja se na neokonzervativce i hrišćanstvo da privuče male zatvorene zajednice koje se osećaju ugroženim od strane kosmopolitskih elita, migranata i kulture tolerancije. Priziva nostalgična osećanja onih koji sanjaju o zlatnim danima Jugoslavije i partizansku borbu za stvaranje proruskih mreža za pružanje otpora evropeizaciji. Dakle, Rusija istražuje sve moguće pravce i koristi sve moguće mreže uticaja, uključujući i biznis, kako bi pojačala svoj uticaj.“ Ali, ističe ovaj sagovornik, Rusija u tome neće otići predaleko. „Konačni cilj je kreiranje nestabilnosti i manipulisanje njome. Naravno, ako bi rusko-zapadni odnosi postali još napetiji i Rusija se osetila još ugroženijom od Zapada (usled još strožih sankcija), bila bi spremna da izazove velike poremećaje (poput dovođenja nekih zemalja u status neuspelih država ili provociranja međuetničkih sukoba) ukoliko proceni da je to neophodno kako bi se oslabio Zapad i osigurala bezbednost Rusije.“ Da li je na spisku „svih mreža uticaja“ koje Rusija koristi na Balkanu i pravoslavna crkva? Samohvalov kaže da je uloga pravoslavne crkve u ruskoj spoljnoj i unutrašnjoj politici izuzetno istaknuta. „U proteklih petnaest godina predsednik Putin je promovisao pravoslavlje kao zvaničnu državnu religiju; on prisustvuje svim velikim pravoslavnim proslavama, a te posete se aktivno promovišu na televiziji. Državni službenici daju donacije, a preduzeća se `ohrabruju` da slede takvu praksu“, kaže on i ocenjuje da je to rizična politika, s obzirom na to da značajan deo ruske populacije nisu pravoslavci. „Ipak, Putin preuzima ovaj politički rizik. Vlada i državna birokratija ulažu značajne ekonomske i političke resurse kako bi Crkva postala novi društveni autoritet, centralni stub Putinove nove konzervativne ideologije“, kaže Samohvalov. „Ta politika ima važnu međunarodnu dimenziju. Kad je reč o ruskom `bliskom inostranstvu`, patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril mnogo puta je boravio u Ukrajini kako bi sprečio njeno približavanje Evropi. Posle rusko-gruzijskog rata, RPC je blisko sarađivala sa Gruzijskom pravoslavnom crkvom kako bi `normalizovala situaciju`. Slična politika koristi se i u Moldaviji. U kontekstu rusko-ukrajinske krize, RPC je iskoristila svoj autoritet i infrastrukturu u Ukrajini kako bi promovisala ruski narativ, ili ponekad čak podržavala (pro)ruske akcije u Ukrajini. Nema sumnje da će Rusija kultivisati i sponzorisati Crkvu kako bi dalje promovisala ruski uticaj na Balkanu. Ali moglo bi se tvrditi da upotreba pravoslavlja u spoljnoj politici izlazi iz okvira pravoslavnog sveta.“ Ovaj analitičar veruje da Rusija pokušava da preuzme predvodničku ulogu unutar istočnog hrišćanstva, kako bi predstavila Moskvu kao poslednje uporište hrišćanstva u Evropi. „Patrijarh Kiril tražio je susret s rimskim papom i na kraju ga dobio. Šef Odeljenja za međunarodne poslove RPC, nadbiskup Ilarion, stalno ističe da je RPC najveća nacionalna pravoslavna crkva, čime faktički osporava primat ekumenskog patrijarha Vartolomeja. Ovakav stav pomogao je Putinu da stekne izvesni legitimitet među evropskim konzervativnim i ekstremno desnim pokretima, što je deo njegovog političkog programa“, kaže Samohvalov i upozorava da postoje granice do kojih Rusija može da koristi tu politiku. „Simbioza crkvene i ruske zvanične politike potkopala je autoritet RPC u Ukrajini. Asertivnost moskovske patrijaršije rezultirala je direktnim sukobom sa Carigradskom patrijaršijom. Stoga bi se moglo dogoditi da se u budućnosti istočno hrišćanstvo suoči s još jednom krizom u kojoj bi većina nacionalnih crkava podržala primat Carigrada, a ostale sledile vođstvo Moskovske patrijaršije. U tom slučaju, SPC će se naći pred teškim izborom između kanonskog centra vlasti u Konstantinopolju (što bi oslabilo njenu vezu sa Moskvom) i same Moskve (što bi je učinilo zavisnijom). Ukoliko izabere ovo drugo, još više će zavisiti od Rusije i još više biti pod uticajem RPC“, upozorava Samohvalov. Nije baš iznenađujuća ta priča o crkvi i politici: „Dajte caru carevo, a Bogu božije, tako piše u jevanđeljima. Vlast u Srbiji bi svakako našla način da podseti velikodostojnike na to kako Biblija određuje odnos crkve i države, kao i na zemaljske blagodeti od članstva u vladajućoj stranci, ukoliko bi to zaista jednog dana zatrebalo. Tu je i primer Rusije sigurno poučan - primat vlasti nad crkvom je u toj državi neosporan. Tako je bilo i za vreme carskog apsolutizma i Staljinove strahovlade, nije ni sada drugačije“, kaže Reljić. Rusija se, prema njegovom mišljenju, u javnom delovanju u regionu oslanja na dugogodišnje istorijske, kulturne, crkvene, političke i ekonomske veze. Tu je i jedinstvena poluga za uticaj preko UN, koje Beograd i Banjaluka teško mogu da se odreknu. Ali, ključnu polugu drži EU, jer jedino ona nudi stvarnu integraciju, nadnacionalno pravno, ekonomsko i finansijsko prožimanje kroz članstvo u Uniji, ističe Reljić i podseća da je već sada trgovina Zapadnog Balkana približno 12 puta veća sa EU nego sa Rusijom, Kinom ili Turskom. „Od toga, oko 40 odsto otpada na robnu razmenu sa Nemačkom i Italijom. Pretežni deo kredita, investicija, tehnologije, doznaka, migranata i kulturnog uticaja dolazi iz EU. Nameće se zaključak da sa daljim jačanjem integracije regiona u EU, opada i mogućnost `trećih činilaca` da određuju političke odnose“. Dušan Reljić podseća i na „sklonost političkih istomišljenika u regionu da u autoritarnoj i kriminalizovanoj vlasti u ruci jedne osobe vide model za ostvarenje svojih stremljenja“. To je, kaže, obrazac vlasti koji primenjuju Orban, Erdogan i Putin, a koji očito oponašaju mnogi vlastodršci u regionu i traže političku potporu svojih uzora. „Međutim, ni za jednog od tih uzora – čvrstorukaša i čizmaša, ali i račundžija – ne isplati se preterano političko i finansijsko ulaganje na prostoru bivše Jugoslavije. Niti je geopolitički značaj regiona dovoljno važan, niti ima na vidiku značajnije ekonomske dobiti na tim malim i siromašnim tržištima“, ocenjuje ovaj sagovornik. „Doduše, to bi moglo da se promeni ukoliko bi lanac članica NATO od Baltika do Crnog mora popustio i nastao prolaz za nove geopolitičke `jadranske igre`. Upravo je, međutim, i taj izgleda već zaboravljeni kratak spoj između Atine i Moskve nedavno pokazao da je politički i ekonomski značaj EU i dalje nadmoćan. Levičarska vlast u Atini je bez oklevanja postupila protiv nezgrapnih političkih `krtica`, čak i ako su se pozivali na bratske veze sa Rusijom.“ Kako objasniti tako malu rusku zainteresovanost za ekonomsku saradnju sa zemljama na koje želi da utiče? Samohvalov misli da u toj sferi Rusija pati od istog „sindroma velike sile“ i političke kratkovidosti. „Ne treba zaboraviti da ruska država još ima značajne investicione mogućnosti u samoj Rusiji i da želi da proširi ekonomsku saradnju s vodećim evropskim zemljama. Posledica toga je da ne može da ulaže značajne finansijske i ljudske resurse u promovisanje saradnje sa Balkanom. Daću vam primer: kada je Rusija sarađivala sa Nemačkom na promociji gasovoda Severni tok, angažovala je svoje najveštije advokate i visoko rangirane zvaničnike koji su strpljivo radili s nemačkom elitom na pripremi terena za sporazum. S druge strane, na Balkan je poslala daleko manje značajne i manje rafinirane kadrove da predstave rusku energetsku ponudu. Oni ne mogu da izgrade dovoljnu podršku Rusiji. Kao rezultat, energetska saradnja se vidi kao pre brak iz interesa nego kao zajednički uspeh.“ Kada je reč o drugim ekonomskim sredstvima, poput poluprivatnih oligarhijskih poslovnih aranžmana, dodaje ovaj sagovornik, taj koncept i dalje podrazumeva nizak nivo investicija i očekivanje brze političke koristi. „Dok su u Velikoj Britaniji velika ruska preduzeća godinama ulagala u stvaranje pozitivnog imidža, na Balkanu su ruski oligarsi investirali u sportske industrije i medije, nadajući se da će tako pomoći promovisanju određene političke agende. Kao rezultat, morali su da potroše svoj tek nastajući društveni kapital u kontroverznim incidentima poput navodnog pokušaja puča u Crnoj Gori ili nedavne grčko-makedonske kontroverze. Umesto negovanja dugoročnih odnosa, izgradnje poverenja i zajedničkih interesa, očekuje se da se države usklade sa spoljnopolitičkim narativima Moskve. Sve to nameće ozbiljna ograničenja ruskoj ekonomskoj politici“, kaže Vsevolod Samohvalov. Što ne znači da se neće nastaviti onaj obračun slonova na prostoru tradicionalno pogodnom za odmeravanje snaga i podmirivanje računa. Naprotiv.