Dovoljno je što smo privatizovali državu

Malo je primera u svetskom, a kamoli u ovdašnjem sportu da se za nekoga ne zna da li je bio veći igrač ili trener. Dejan Savić spada u tu retku i povlašćenu felu. Tek završeno Evropsko prvensto na kome je Srbija četvrti put zaredom postala kontinentalni šampion promovisalo ga je u verovatno naj­uspešnijeg trenera svih vremena u bilo kom sportu na ovim prostorima. Dramu sa izvođenjem peteraca u finalu sa Španijom, izgledalo je tako sa strane, odgledao je na sebi svojstven način – sa nestvarnim mirom. Kako kaže, uveren da su on i igrači pre tih penala već uradili sve što se moglo. Šta vam je prolazilo kroz glavu kada su izvođeni peterci protiv Španije u finalu? Mnogo toga, ali preovladavao je osećaj staloženosti. Utakmica je bila gotova, odradili smo veći deo posla, samo je bilo pitanje smirenosti igrača. Ne bih da zvuči kao fraza, ali imao sam apsolutno poverenje u njih. Ne znam, možda imam i preveliko poštovanje prema njima... Kao igrač osvojili ste 20 medalja, kao selektor 11, od toga 10 zlatnih. Koji je vaš motiv da nastavite dalje kada ste osvojili sve što se može osvojiti i to više puta? Mislim da je presudno vaspitanje i kultura pre svega čoveka, pa tek onda sportiste, koji ne voli da gubi i nadasve voli da se igra. Svi smo mi deca i samo treba pustiti da to izađe iz nas. Čini mi se da se generalno pravimo previše ozbiljni i da želimo prerano da odrastemo. Kada odrastate postepeno dođe i shvatanje da ne želimo da izgubimo ni u klikerima, ni u kartama, niti u bilo kakvoj dečijoj igri, a kamoli u profesionalnom sportu. Ako imate zacrtane ciljeve, uvek nađete motiv da tražite pobedu. Makar to bilo i po hiljaditi put. Kako kao građani van sporta shvatamo stvari, preozbiljno, neozbiljno ili možda površno? Poenta je u tome da li shvatamo da snosimo odgovornost za neozbiljnost. U današnje vreme odgovornosti jednostavno uopšte nema. Tako je u svim sferama i lako se zajebavati. Selektor ste postali u decembru 2012. i tada ste rekli da se ne bojite jer „znate šta je srpski vaterpolo“. Šta je to što determiniše fenomen srpskog vaterpola? Srpski vaterpolo pre svega čine kultura, tradicija, ozbiljnost, odgovornost i sa tim nema šale. Generacije iza nas, ova sadašnja i neka buduća nam jednostavno nalažu da stalno imamo visoke ciljeve. Znate šta, mi smo vaterpolo nasledili od prethodnika da bi ga ostavili budućim šampionima. Jednostavno, niko nema pravo da prokocka nasledstvo. Kritičan trenutak je došao 2013, kada je Srbija izgubila na Svetskom prvenstvu u Barseloni od Crne Gore i zauzela sedmo mesto. Šta se od tog momenta promenilo, kako ste tada razmišljali, koliko se često vraćate tom porazu? Najviše sam naučio iz poraza i volim da im se vraćam. Mnogo više pamtim izgubljene utakmice, nego pobede i mnogo češće gledam mečeve u kojima smo poraženi. To je veliki nauk, a i realno mnogo manje vremena potrošim kada gledam poraze. Barselona je specifična, jer je došlo do otrežnjenja, pre svega kod igrača, a ja sam dobio ozbiljan šamar koji sam ozbiljno shvatio i došlo je do preobražaja. Ne mogu da kažem da je to prekretnica koja je odredila kasnije uspehe, četvrtfinale je najvažnija utakmica – ili ispadaš ili se boriš za medalju i to može da se desi svaki put. Ispalo je da je to ipak pravi momenat i sve što se kasnije dogodilo je jedno veliko otrežnjenje i kod mene i kod igrača. Zanimljivo je da dugujem veliku zahvalnost čelnicima Saveza koji je u tom momentu bio u potpunom rasulu i to je možda meni „spasilo glavu“. Da Savez posle tog sedmog mesta u Barseloni 2013. nije bio u rasulu, verovatno bih bio smenjen. Sa ove distance ispada da je vaterpolo imao sreće jer je Savez bio u rasulu? Ne bih to tako komentarisao. Čija vam je podrška tada najviše značila? LJudi koji nemaju veze sa vaterpolom, mojih prijatelja... Da li ste pomislili da se sami povučete? Nikada, smatram da svako zaslužuje drugu šansu, pogotovo kada je na početku nekog posla. Ukoliko se greške ponavljaju, onda treba da dođe do promena. Kada vam je prvi put prošlo kroz glavu da bismo mogli da osvojimo zlatnu olimpijsku medalju u Rio de Žaneiru 2016. To je bio nedosanjani san mnogih generacija i velikih vaterpolista? Olimpijsko zlato mi je prošlo kroz glavu i 1996, i 2000, i 2004, i 2008. godine. To nije samo četvorogodišnji ciklus i kratkoročni cilj. To je čitav život vrhunskog sportiste. Onaj ko želi da postane olimpijski šampion ne trenira te četiri godine, on se za to zlato sprema od kada je počeo ozbiljno da se bavi sportom. Dakle, čitav život. Ni nakon tog zaokruženog ciklusa u kome je osvojeno sve, niste pomislili da nema više ničega što biste sebi mogli da postavite kao cilj, a da će javnost samo zlatne medalje smatrati uspehom? Možda će vam zvučati surovo, ali baš me briga ko i šta misli o ovome što radimo. Znamo koga predstavljamo, nije reč samo o grbu, himni i državi, iza toga stoje naša imena i prezimena, predstavljamo svoju decu. Svesni smo toga i to niko ne može da nam oduzme. Najveći pritisak pravimo sami sebi. Znate šta, mi smo sami sebi najveći neprijatelji u svim sferama. Zašto bi bilo drugačije u sportu. Kad kažete da vas nije briga na koga ili na šta tačno mislite? Na naciju, medije, blogere, kritičare i sve koji uz to idu. Pored bazena delujete neverovatno smireno, što je za trenere prilično neuobičajeno. U čemu je tajna? Na klupi nikad nisam bio miran, već staložen. To je velika razlika. U meni sve vri, ali sa druge strane moram da budem svestan da bilo koji moj nervozni gest može da se prenese na igrače i utiče negativno na njih. Država je vaš uspeh nagradila sa po 20.000 evra, ali pošteno govoreći to je jednokratno vrednovanje. Šta bi sistemski trebalo uraditi sa srpskim vaterpolom kako se ne bi prekinuo ovaj niz uspeha? Savez na reprezentativnom nivou ima odličnu saradnju sa državom. Država izuzetno pomaže i to je sasvim dovoljno novca za ozbiljan rad ne samo muške, već i ženske selekcije, pa i mlađih kategorija. Možda država pomaže reprezentaciji, ali šta je sa klubovima koji se gase – sedmostruki prvak Evrope Partizan ne može zimi da zagreje bazen, Crvena zvezda koja je takođe bila najbolja u Evropi grca u finansijskim problemima? Tačno je da smo izgubili klubove. Imamo izuzetno lošu bazensku infrastrukturu. Neophodno je napraviti ozbiljnu kategorizaciju u sportu. Kad to kažem mislim na sportove koji donose medalje i tako bi trebalo deliti i materijalna sredstva. Kad je reč o klubovima, istina je da se gase, ali imamo i ljude u upravama klubova koji su lenji, bez ikakve inicijative i reakcije čekaju da nešto padne s neba. Mi večito plačemo i kukamo, a niko i ne pokušava da popravi stvari. I to je tako već 20 godina. Ali klubovi jesu baza za stvaranje reprezentativaca, gde regrutujete talente ako znamo u kakvom su stanju vodeći klubovi i da li je vaterpolo zbog toga u opasnosti? Prinuđeni smo da menjamo sistem, da menjamo način selekcije. Mi je imamo i danas, ali na potpuno drugačiji način. Nekada smo mogli da dozvolimo sebi luksuz da se oslonimo na prirodnu selekciju, a danas ne smemo nijednog potencijalnog igrača i reprezentativca da pustimo nizvodu. Svaki igrač je bitan i o svakom pojedincu moramo da vodimo računa. Ozbiljne stvari su bačene na pleća roditelja. Opet, neki od njih su preambiciozni, negativno utiču na decu i smatraju da bavljenje sportom nije samo dobro za psihofizički razvoj, već i kao način da se reše egzistencijalni problemi, odnosno kako da se izvuku iz blata u kome se nalazimo evo već 27 godina. Tako dolazimo u situaciju da roditelji na svoju decu gledaju kao na vreću novca. Roditelji nisu odgovorni za to što su dovedeni na rub egzistencije... Apsolutno tačno. I nije reč o jednoj već o tri generacije ljudi. Pre dve godine, baš posle zlata u Riju, Andrija Prlainović izjavio je da medalje osvojene na Olimpijadi nisu rezultat sistemskog ulaganja u sport i izazvao mnogo polemike. Kako vam stvari izgledaju danas? Prlainović je samo rekao istinu, a ljudi nisu hteli da slušaju i shvate. Ne mogu da ispravljam krive Drine i da naknadno pojašnjavam stvari. Ta rečenica je pogrešno shvaćena, izazvala je salve negativnih reakcija i sve je otišlo u drugom pravcu. Uopšte ne želim da se vraćam na to. Ako nešto hoćemo da uradimo, dovoljno je da pogledamo kako to rade komšije Mađari. Da li je za sport rešenje privatizacija ili ulaganje u prioritetne nacionalne sportove, kao što radi Mađarska koju ste pomenuli? Ja sam protiv privatizacije, dovoljno smo privatizovali državu. O privatizaciji ne želim da govorim, postoji model po kojem može da se radi u okvirima propisa ove države. Srbija nema privredni potencijal Mađarske, ali možemo u datim okolnostima da napravimo sistem. Imamo Zakon o sportu i moramo napraviti kategorizaciju sportova koji donose medalje, u koje će da se uloži novac. Treba uložiti najpre u klubove jer su oni izvor svega. Ukoliko neki sport ne daje očekivane rezultate, menjaju se prioriteti, daje se motiv struci u drugim sportovima da kroz rad i rezultate obezbede bolje uslove za svoj sport. Stalno pričamo da u vaterpolu imamo sve manje dece. To nije istina. Mi nemamo strukturu i edukaciju trenera i - ono što je najvažnije - mi više nemamo sportske radnike. Minulih dana često su se mogli čuti komentari da bi, umesto izgradnje nacionalnog fudbalskog stadiona, pare trebalo uložiti upravo u bazene, i to ne samo zbog vaterpolista već i zbog plivača? Sve što je u Srbiji sagrađeno a funkcioniše i danas, sagrađeno je tih čuvenih sedamdesetih godina. Dakle, pre više od četiri decenije. Nije pitanje bazen ili stadion – jednostavno sve novo treba da se izgradi. Stvar je u tome što niko nikada nije razmišljao o budućnosti. Svaka vlast gleda samo ovaj momenat, niko ne gleda da nešto ostavi za budućnost. Kolika je isplativost stadiona koji će tri ili pet puta godišnje biti popunjen? Ne mogu da ulazim u to, time treba da se bave stručnjaci. Ja sam vaterpolo trener, a ne ekonomista. Mnogo ružnih stvari i histerije bilo je na obe strane kada se fudbalska reprezentacija Hrvatske plasirala u finale Svetskog prvenstva. U vaterpolu su odnosi upadljivo drugačiji. Kako vi i igrači pristupate tim stvarima, s obzirom na to da sport po definiciji sadrži dozu emotivno-nacionalnog naboja? Već sam rekao da se na prvom mestu radi o vaspitanju igrača. Imamo ozbiljan sistem u selektiranju i o tim stvarima se vodi računa kada se igrači biraju za reprezentaciju. Dakle, pristojno ponašanje, ali u bazenu moraš da „pogineš“ za pobedu, poštujući istovremeno rivala. Hrvatska je plasmanom u finale Svetskog prvenstva u fudbalu napravila veliku stvar, jer čitav svet to vidi i zna. Kod nas je to verovatno iznedrilo zavist, ljubomoru i negativnu energiju. Što se vaterpola tiče, rivalitet postoji, ali na normalnim osnovama, a ne kao što neki pišu, čitaju i komentarišu. Otkuda na ovim prostorima ta zavist. Sigurno da ratovi devedesetih igraju određenu ulogu, ali od tada je prošlo četvrt veka i stvari bi trebalo da se normalizuju. Sigurno da određenu ulogu igra genetika, u pitanju su dinarski tipovi ljudi, a možda je uticao i ovaj osiromašeni uranijum, tako da smo svi postali alfa pilad sa četiri krila i dve glave. Da li ste kao dečak zamišljali da će vam vaterpolo biti profesija i strast? Ne, želeo sam da budem kuvar ili vojni pilot i čak u jednom trenutku sam ozbiljno zapeo da završim čuvenu vazduhoplovnu školu u Mostaru. Onog momenta kada sam ušao u prvi tim Partizana, odnosno kada je otac potpisao ugovor jer sam bio maloletan, definitivno sam svu energiju dao vaterpolu. Ne znam kako će ovo zvučati, ali odmah sam znao da ću uspeti u tom sportu. Da li znate da vas obični ljudi zovu gospodin Dejan Savić? Eh, kad bi samo znali...