Kad Happy postane Sreća

Čim predlog zakona o istorijskoj odbrani ćirilice procuri kroz formalnost poput javne rasprave i Skupštine i stupi na snagu, imaćemo više nego neobičnu situaciju. Omiljena televizija naprednjaka Happy moraće da promeni ime ili da plaća velike kazne, a njima ne baš omiljeni NIN će, kao višedecenijski ćirilični nedeljnik, biti obasut ne samo brojnim beneficijama već i ogromnim sredstvima iz projektnog finansiranja, u skladu sa najavljenom stimulativnom politikom prema svima koji neguju srpsko pismo. Konkretno, po novom predlogu zakona nijedna televizija sa nacionalnom frekvencom neće smeti da koristi latinicu, tako da Happy može da postane Hepi, ali to na srpskom ne znači baš ništa i samim tim nije u skladu sa istorijskim zakonom koji uz ćirilicu navodno štiti i srpski jezik. Dakle, ili će morati da promeni ime u Sreća ili da sačeka neki lex specialis po kom će kao dokazano patriotski medij (pa zar nisu baš oni emisijom Ćirilica promovisali i pismo i Vučića) biti izuzet iz kaznenih odredbi, koje baš i nisu male: od 5.000 do milion dinara. Ali, u tom slučaju bi morao da bude napisan i lex specialis po kom NIN neće imati prednost prilikom državnih i lokalnih projektnih davanja u odnosu na latinični i do sada bogato darivani Informer. A to bi čak i za naprednjake bilo malo mnogo lex specialis-a. Očito o ovom aspektu problema idejni tvorci predloga zakona nisu baš dobro razmislili. Možda nisu ni imali kad s obzirom na to da je trebalo da na dnevni red stave veoma veliko srbovanje, dovoljno veliko da potisne činjenicu da ne samo da ode Kosovo već je i Vranje, kako tvrdi predsednik, ugroženo. Zbog toga se ministar kulture Vladan Vukosavljević dosetio da nešto srpsko možda i možemo da sačuvamo i izjavio: „Ćirilici preti zanemarivanje, a pismo je jedan od osnova našeg kulturnog identiteta... Osnovni zadatak svake kulturne politike koja je razumno formatirana, temeljna i dolična jeste da sačuva kulturno jezgro koje su ostavile prethodne generacije...“. A to će uraditi, kako tvrdi, ne drakonskim merama već „razumnom društvenom korekcijom“. A ona se oslanja na Strategiju za razvoj kulture 2017-2027. u kojoj između ostalog piše: „U okolnostima predominacije anglofone globalne komunikacije i latinice, potrebno je predvideti zakonom i drugim aktima podsticajne mere za ostvarivanje prvog posebnog cilja: afirmisanje srpskog jezika i srpske ćirilice u javnoj upotrebi“. Iz izrečenog bi moglo da se zaključi da će ubuduće biti dozvoljeno da se koriste svi drugi jezici u javnoj komunikaciji (u srpskom je uobičajeno da se upotrebljava reč prvenstvo umesto predominacije, oni koji govore engleski umesto anglofoni, primereno umesto dolično...) samo ukoliko sve to bude napisano ćirilicom. Pa, to baš i nije afirmisanje srpskog jezika, ali nije ni bitno u ovoj priči. Imajući u vidu da se reforma jezika uvek sprovodi sa ciljem da se službeni jezik prilagodi narodnom (tako je i izvršena u vreme Vuka Karadžića), jasno je da se voljom vlasti ovog puta ide direktno protiv tog principa, nametanjem čak i teških kaznenih odredbi da bi se isteralo ono što naprednjaci smatraju srpskim ili što mogu masama da prodaju kao zaštitu srpstva. Nebitno je što su stručnjaci u više navrata upozoravali da bi ćirilicu trebalo sačuvati i zbog njene posebnosti (jedan znak jedno slovo) i zbog srpske tradicije, ali i na to da u slučaju izbora samo jednog pisma opstaje latinica a ne ćirilica. Jednostavno jača je, a kako kaže prof. Ivan Klajn, „ona je isto tako srpsko, kao i hrvatsko, samo što nije srpsko tradicionalno, nego je srpsko mlađe pismo, ali mi nismo morali da od Hrvata učimo latinicu, jer postoji najmanje od 1918. do danas jedna velika tradicija u upotrebi latinice u Srbiji“. Ministarstvo kulture se ipak odlučilo da ćirilicu sačuva silom a ne promišljenim potezima, pa je priredilo čitav niz mera koje je teško čak i razumeti. Predloženo je da komunikacija na ćirilici bude obavezna ne samo u državnim organima već i u pravnom prometu, u privatnom sektoru (sedišta firmi, zaglavlja, deklaracije...) u svim obrazovnim i naučnim ustanovama i medijima čiji osnivač je država, elektronskim medijima sa nacionalnim, regionalnim i lokalnim frekvencijama, pa čak u udruženjima građana. To znači da će NUNS ili UNS morati ne samo da pređu na ćirilicu, već i da kolegama iz Hrvatske pišu na ćirilici u međusobnoj komunikaciji. Na pitanje da li je trenutak za „spas“ ćirilice u vezi sa aktuelnim političkim dešavanjima, lingvista Ranko Bugarski kaže: „Ona je već maksimalno zaštićena, ima ustavnu zaštitu prvog reda. Takođe, u Srbiji ne može da se završi osnovna škola bez dobrog vladanja ćirilicom, što znači da nema katastrofičnog scenarija. Što se izbora trenutka tiče ne mogu da tvrdim, ali je moguće. Zbog svih problema sa kojima se suočavamo potrebno je da se pažnja javnosti usmeri na drugu stranu i deluje da je specijalno biran trenutak, naročito imajući u vidu da neke od ovih ideja nisu od juče. Pre desetak godina u Ministarstvu kulture je bio pripremljen predlog novog zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama u kom su se pojavili slični termini kao sada. Recimo, matični jezik i matično pismo, što ne znam šta je, kao i pomoćno pismo. Latinica koja prevladava, koja već decenijama živi na ovim prostorima i koju koriste milioni ljudi, najednom postaje pomoćno pismo, a ljudima se kaže – e, sad više ne može tako. Tada je došlo do promene vlasti i to je odloženo u neku fioku, a ja sam mislio da je to pokopano. Nisam mogao ni da pretpostavim da će deceniju kasnije neko to ponovo da iskopa“. I ne samo da iskopa već i da opravda tvrdnjom da se zakon mora uskladiti sa Ustavom. Netačno, imajući u vidu da je situacija sasvim suprotna, Srbija će prilikom najavljene promene Ustava morati da menja i član 10 koji se tiče službene upotrebe jezika i pisma (priznaje se samo ćirilica, latinica se i ne spominje) ukoliko želi u EU. Još prilikom donošenja važećeg Ustava 2007. Venecijanska komisija je osporila taj član tvrdeći da ugrožava manjinska prava, s obzirom na to da manjine uglavnom koriste latinicu i da im je to pravo već bilo ranije dato, a Evropska komisija je u većini svojih izveštaja pisala da Srbija mora da postupi u skladu sa preporukama Venecijanske komisije. Prema tvrdnjama ministarke Nele Kuburović taj deo obaveze će biti ispoštovan, tako da usklađivanje zakona sa nečim što se mora promeniti deluje kao još jedna skupa besmislica aktuelne vlasti. Takođe, kako upozorava Bugarski, najavljena promena zakona je u suprotnosti čak i sa važećim Ustavom: „U članu 21 eksplicitno se kaže da je zabranjena svaka posredna ili neposredna diskriminacija po bilo kom osnovu, onda se nabrajaju svi ti osnovi i među njima i jezik. Pismo je deo jezika, a kada se jedno od njih nazove pomoćnim, onda je to diskriminacija. Kaznene mere koje su predviđene za one koji koriste latinicu, uz stimulaciju za one koji koriste ćirilicu, takođe su neustavne i pre nego što se sa takvim predlogom izašlo, trebalo je konsultovati pravnike. Pritom ne znam ni kako će se primenjivati ovaj zakon jer ljudi neće znati kada šta smeju a kada ne smeju. Ne zna se ni ko će to i kako kontrolisati. Sve mi deluje kao prizivanje haosa u javnoj komunikaciji, nedovoljno promišljeno i trebalo je da na tome rade kompetentniji ljudi“. Nisu. Dobili smo to što smo dobili, a nadati se da će javna rasprava u organizaciji Ministarstva kulture nešto promeniti, bilo bi isto kao i nadati se da će naprednjački poslanici glasati protiv predloga.