Kako se kalio ugovor

Cehu od 150 miliona evra u vidu gubitaka koje je 2015. napravio HPK inžinjering na čelu sa Peterom Kamarašom, kao „profesionalnim“ upravnikom Železare Smederevo, uz oko 280 miliona evra nagomilanog duga, dodaće se uskoro, po svemu sudeći, i novih 12 miliona evra odštete koju će država morati da plati Kamarašu. Novac će se, naposletku, morati izvaditi iz državne kase, baš kao što su iz iste kase pokriveni i gubici Železare, jer je kineski Hestil kupio „čisto“ preduzeće, sa imovinom i zaposlenima, dok su obaveze pripisane firmi koja se samo zove Železara Smederevo, a u stvari ne raspolaže ničim i ne radi ništa. Baš tu firmu Kamaraš je i tužio arbitraži u Londonu, a nedavno i sudu u Vašingtonu zahtevajući da se sprovede odluka arbitraže po kojoj je Železara Smederevo, a ne Hestil Srbija, da ne bude zabune, dužna da HPK inžinjeringu isplati bonus za uspešno privatizovanu čeličanu. To što Kamaraš i njegov tim nisu pregovarali sa kineskim kupcem i ne pripadaju im nikakve zasluge za dolazak Hestila, ne lišava ih prava na novčani bonus, jer očigledno tako piše u ugovoru. Uslov za pravo na bonus bio je samo rok za privatizaciju Železare kraći od pet godina od angažovanja nove uprave i taj uslov je ispunjen, zbog čega Kamaraš, a očigledno i arbitar u Londonu, smatraju da mu Železara duguje ugovorenih 12 miliona. NIN od Ministarstva privrede do zaključenja broja nije dobio odgovor na pitanje ko će ovo platiti, a ono je godinama odbijalo i da obelodani ugovor sklopljen sa HPK inžinjeringom, tvrdeći da bi tako dospeo na sud. Odbili su to čak i 2016. kada je nekoliko dana pred dolazak Hestila u Smederevo država naprasno zaključila da upravljanje Kamaraševog tima više nije odlično, te da su oni od „svetskog šampiona u apsolutnoj kategoriji“, kako ih je onomad predstavio tadašnji premijer Vučić, odjednom postali prevaranti. Ugovor o upravljanju ekspresno je raskinut, a međusobne optužbe začinjene su i ličnim uvredama. Kamaraš je tvrdio da je njegov tim baš sve uradio u skladu sa ugovorom i uz kontrolu države, dok su naglo probuđeni kontrolori, poput Ministarstva privrede i nadzornih organa Železare, tvrdili da je njegov tim oštetio čeličanu, čije su i kupovine i prodaje išle isključivo preko slovačke firme u vlasništvu Kamaraša. Na kraju, ne samo što dokazi za to, baš kao ni ugovor u kome se moglo pročitati šta su obaveze i jedne i druge strane nisu ponuđeni javnosti, nego je očigledno da nisu ponuđeni ni arbitraži, ili bar argumenti nisu bili dovoljno ubedljivi da sud presudi u korist Srbije i Železare. Da za onoliko skrivanje ugovora nije bilo opravdanja, otkrio je ovih dana Insajder, navodeći da u ugovoru o upravljanju Železarom, u koji su imali uvid, stoji da sve potpisnice obavezuju na držanje ugovora u tajnosti, ali postoje i izuzeci, poput onoga da se on može obelodaniti ako to nalaže merodavno pravo u Srbiji, a Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja bi to morao biti. Insajder piše i da je ugovorom bilo predviđeno da sve odluke u vezi sa Železarom mora da odobri Vlada Srbije, koja je zadržala većinu u upravi i imenovala „direktora za odnose sa državnim organima“, koji nije učestvovao u upravljanju Železarom, ali je nadzirao rad Kamaraša i njegovog tima i morao da stavi i svoj potpis na svaku poslovnu odluku koju angažovani profesionalni menadžment donese. Time se zapravo potvrđuje da predstavnici vlasti nisu mogli ili nisu smeli biti iznenađeni načinom na koji je HPK upravljao Železarom, a mogla bi biti i potvrda navoda Kamaraša da je „Srbija konstantno ignorisala autonomiju Železare i njenog menadžmenta“ i da je vlast, u nameri da ostvari svoje političke i ekonomske ciljeve, donosila odluke i na štetu preduzeća. „Vučić se mešao u rukovođenje Železarom, na njenu štetu“, tvrdi Kamaraš. Sa druge strane, u intervjuu za NIN u aprilu 2016. Aleksandar Vučić je rekao da je „utisak da je HPK inžinjering uradio koliko je bilo moguće“, da su „smanjili cenu sirovina i troškove proizvodnje i transporta, našli nove kupce, a na pad cena čelika nisu mogli da utiču“. Ovo upućuje na zaključak da je vlast bila upoznata sa poslovanjem Železare i odlukama koje je donosio upravitelj, ali i ostavlja dilemu kako se samo dva meseca nakon toga, juna iste godine, kada je ugovor sa HPK raskinut, ispostavilo da su oni u stvari obični prevaranti. Iz ugovora koji je objavio Insajder vidi se da je država obećala Kamarašu fiksnu naknadu od 340.000 evra mesečno, bez obzira na rezultate poslovanja, plus bonus od 25, 30 ili 35 odsto dobiti iz prethodnog tromesečja, u zavisnosti od toga da li je kumulativna dobit za prethodna četiri kvartala bila manja od 20 miliona, između 20 i 30 miliona ili veća od 30 miliona američkih dolara. HPK je imao pravo, piše Insajder, i na 800.000 evra u slučaju pozitivnog poslovanja dva meseca zaredom, kao i na 700.000 evra za obim proizvodnje veći od 375.000 tona. Na svu tu velikodušnost država je garantovala i bonus od 30 odsto od prodajne cene Železare, a minimum 10 miliona evra. I sve će to narod platiti, ako već nije.