Glave iz peska

Upoređivati današnje demagoge s Adolfom Hitlerom skoro nikad nije mudro. Takvo dizanje uzbune obično vodi trivijalizaciji istinskih užasa nacističkog režima, i skreće pažnju s naših vlastitih političkih problema. Ali ako je dizanje uzbune kontraproduktivno, pitanje ostaje: u kom trenutku demokratska društva istinski dospevaju u opasnost? Ono što je bilo nezamislivo do pre samo par godina - da američki predsednik vređa demokratske saveznike i veliča diktatore, ili da slobodne medije naziva „narodnim neprijateljima“, ili da izbeglice smešta u zatvor i razdvaja ih od dece - sada je postalo skoro normalno. Kada će postati prekasno da se alarm aktivira? Velike knjige napisane su upravo o ovom pitanju. Remek-delo Đorđa Basanija, Vrt Finci-Kontinijevih, opisuje živote buržujskih italijanskih Jevreja u vreme vladavine fašista. Polako, korak po korak, pravna i društvena omča steže se oko ovih kultivisanih Italijana, koji komfor i društveni uticaj koje imaju uzimaju zdravo za gotovo. A zapravo, na različite načine, odbijaju da se suoče s istinom. Otac naratora romana se čak učlanjuje u Fašističku partiju, dok se od njih imućniji Finci-Kontinijevi povlače u svoj sve izolovaniji porodični krug. Gordost i nedostatak mašte onemogućavaju im da vide u kakvoj su opasnosti, sve dok ne postane prekasno i ne budu deportovani u koncentracione logore. LJudska nesposobnost da se vidi ono što dolazi inspirisala je i memoare Sebastijana Hafnera Opirući se Hitleru, napisane 1939, godinu dana nakon što je napustio rodnu Nemačku. Hafner, koji će kasnije postati novinar i pisac, bio je student prava koji je svedočio tome kako je nacistička diktatura postajala smrtonosna, opet postepeno, poput progona Jevreja u Italiji. Gledao je kako njegove studentske kolege, od kojih nijedan nije bio nacista, počinju da prihvataju svaki korak na tom putu - rasne zakone, suspenziju ustavnih normi, itd. - upravo zato što su bili uvijeni u pravne termine. Naizgled nije bilo trenutka u kome bi prepoznali da je pređena linija koja se nije smela preći, i u kome bi postalo jasno da su jedina preostala rešenja ili otpor, ili odlazak u egzil. Hafner, koji nije bio Jevrejin, prepoznao je taj trenutak; otišao je iz zemlje one godine kad su sinagoge počele da gore, a Jevreje počeli da isteruju iz njihovih domova. U većini slučajeva, verovatno uvek ima više Finci-Kontinijevih nego Hafnera. Teško je spavati mirno u alarmantnim uslovima. Život je lakši ako se veruje da je sa svetom sve u redu, čak i kada očigledno nije. Postoje brojni načini na koje ljudi drže glave u pesku, i neke paralele između našeg vremena i Evrope tridesetih godina 20. veka mogu da se uoče. Priličan broj nemačkih biznismena i industrijalaca, koji su bili konzervativci ali ne i nacisti, verovao je da se s Hitlerom može živeti, sve dok im je njegov režim donosio finansijsku korist. Iz njihove perspektive, on je bio vulgarni skorojević čiji maniri nisu bili baš najbolji, ali svakako neko koga je moguće držati pod kontrolom. Poznavanje istorije može da pomogne ljudima da prepoznaju izvesne obrasce ponašanja - napade na nezavisno sudstvo, na primer - koji su u prošlosti bili uvod u tiraniju. Ali istorijsko pamćenje, često pomešano s mitovima, ljude može i da spreči da na pravi način pročitaju znake onoga što bi moglo da usledi. U zemljama s demokratskim nasleđem lako je pretpostaviti da „to ovde nikad ne bi moglo da se desi“, jer su „naše institucije isuviše jake“, ili zato što „naši ljudi isuviše vole svoju slobodu“, ili su „isuviše civilizovani“, ili „suviše moderni“ da bi skliznuli u varvarstvo. Levičari mogu da budu podjednako slepi kod očiju kao konzervativci. Komunisti (sledeći Staljinove instrukcije), ali i nekomunistička levica u Nemačkoj dvadesetih godina prošlog veka, odbijali su da brane Vajmarsku republiku kada se ona našla na udaru desnice. Komunisti su socijaldemokrate videli kao veću pretnju nego naciste; a levičarskim intelektualcima je pažnju skretala hipokrizija i korupcija mejnstrim partija koje bi im bilo pametnije da su podržali. Donald Tramp možda nije reinkarnacija Hitlera, ali to što se republikanci bez otpora mire sa svakim korakom koji napravi udaljavajući se od civilizovanih demokratskih normi jeste zloslutan znak. Kao što je to i diskurs na krajnjoj levici po kome je razlika između Trampa i Klintona ili Obame samo u stepenu, ne i u vrsti: po tom tumačenju, Tramp amoralnost neoliberalizma samo demonstrira na ogoljeniji način nego što su to oni činili. U oba slučaja se specifične opasnosti koje današnji desničarski populizam donosi ili potcenjuju ili ignorišu. Mnogo omalovažavana mejnstrim štampa - ti „neprijatelji naroda“ - i dalje je u robustnom stanju. Ali njen uticaj opada. Ono što se pojavi u NJujork tajmsu ili Vašington postu znači manje od predsednikovih tvitova koji direktno dopiru do miliona ljudi i svoj odjek imaju u politički pristrasnim radijskim i televizijskim tok šou programima. U polarizovanom društvu političari koji raspiruju strasti eksploatišući strah i resantiman verovatno će imati više uspeha od manje inspirativnih ličnosti koje nastoje da apeluju na našu racionalniju stranu. Političke partije koje se opiru antiliberalnim trendovima su u ozbiljnoj dilemi. Ako odgovore na mladalački gnev i idealizam i pomere se previše ulevo, mogle bi da izgube ključne glasače na centru. Ako za svoje predvodnike izaberu centrističke kandidate, koji preferiraju reforme u odnosu na radikalne promene, mogle bi da izgube entuzijastične mlade birače. Ali slobode se moraju braniti, a to je moguće samo ako se pretnje s kojima se suočavaju jasno vide. Trenutak u kome ljudi prestanu da veruju da je demagoge moguće sprečiti u nameri da počine najgore stvari jeste trenutak u kome sa sigurnošću možemo da kažemo da je prekasno.