Glupost i zlovolja lako se zacare

Izdavačka kuća Arhipelag objaviće krajem meseca knjigu Čarlsa Simića Čudovište voli svoj lavirint, u prevodu Vesne Roganović. Ekskluzivno objavljujemo fragmente iz ovog dela, sačinjenog od kratkih eseja, aforizama, zapisa i maksima *** Gluvo doba noći u ulici Mak Dugal. Prilazi mi starac i kaže: „Pišem knjigu svog života, gosn, treba mi deset centi da je završim.“ Dajem mu dolar. Druge noći, u parku Vašington skver, obraća mi se debela žena s drečavom perikom: „Ja sam Ester, boginja ljubavi, proklet bio dabogda ako mi ne daš dolar.“ Dajem joj pet centi. *** Velika gomila pozdravlja diktatora: osmehnuta od uva do uva, deca mu daju cveće. Koliko puta sam to već video? I uvek ista devojčica što ga pozdravlja ljupkim naklonom! Evo, opet je tu, okružena visokim čizmama zvaničnika i parom čvrsto vezanih policijskih pasa. Monstrum je miluje po glavi i šapuće joj na uvo. Uzalud tražim zabrinuto lice. *** „Ličite na mladog Franca Šuberta“, rekla mi je žena napadnog izgleda nakon što su nas upoznali. Na istoj zabavi razgovarao sam i s nekim advokatom koji je tvrdio da smo se dve godine ranije upoznali u Londonu. Jednom doktoru objasnio sam da moj akcenat potiče otud što sam, navodno, odrastao u porodici gluvonemih. Bila je tu i jedna devojka, koja mi se ljupko smešila ništa ne govoreći. NJena majka napomenula je da je podsećam na njenog brata koga su Nemci ubili u Norveškoj. Htela je da mi ispriča još neke pojedinosti, ali sam se ja svima njima izvinio, objasnivši da imam užasnu glavobolju i da je neophodno da hitno nešto preduzmem. *** Na uglu jedne ulice čovek koji je izvodio trik s kartama, mešao je svoje tri karte, koristeći veliku kartonsku kutiju umesto stola. Karte, brze ruke koje lepršaju. Sve je ličilo na borbu petlova. Nas petorica posmatrali smo ga bezizražajno, dok su nam se glave, u međuvremenu, punile računicama i vizijama bogatstva. Dan je bio hladan i morali smo da cupkamo. „Hej vi, badže“, reče on, „vreme je da stavite ulog.“ *** Ponovo sam se obreo na Severnom polu. Nemam saonice niti pse, a na sebi nosim samo pidžamu. Pitate da li mi je zima? Naravno, budale jedne. *** Istorija je kao Veliki narodni kuvar. Tirani su glavni kuvari. Filozofi pišu jelovnik. Popovi su kelneri. Vojnici su izbacivači. A pesma koju čujete, to su pesnici što peru sudove u kuhinji. *** Volim da slušam kad neko tužno pevuši veselu melodiju. *** „Ista bagra... kud god se okreneš... bez obzira na režim, filozofiju, veru ili boju kože...“ (Celan). I ja sam to iskusio. *** Zlatno doba američke književnosti. Doba kada su kauboji u sedlu čitali Emili Dikinson, a patrolni policajci nosili knjigu Volasa Stivensa u džepu kaputa. *** DŽez govori o sreći. Staroj sreći koja se pretače u novo blaženstvo. *** Unapred montiran „smeh iz konzerve“ na TV-u, nalik na pivsku limenku vezanu za auto što vozi bez farova u tami. *** Egipatsko bronzano ogledalo (iz 1500. godine pre nove ere) u Britanskom muzeju, u kojem sam jednog kišnog popodneva 1982. uhvatio sopstveni mutan odraz, i dalje je tamo. *** U poslovnici firme pred bankrotom tri mumifikovane spodobe okružene zastarelim registar kasama i kancelarijskim ormanima, poslušno povijenih leđa i sedih glava, kao da očekuju ukor od pretpostavljenog koji svakog časa treba da naiđe. Čak je i svetlost što pada na njih prašnjava. *** Poznavao sam neku ženu koja je skupljala crnu dugmad koju nađe na ulici. Bilo je godina kada bi našla samo jedno ili dva. Kada sam je pitao čemu to i zašto samo crna dugmad, slegla je ramenima. Čuvala ih je u vazi na klupskom stočiću. Bila su primamljiva za gledanje. Jedno dugme je čak imalo parče konca, kao da je istrgnuto u žurbi. Došlo je do dramatične scene, provale strasti u nekom mračnom ulazu, a sledećeg dana naišla je ona i pronašla to dugme. *** U zoološkom vrtu nabasao sam na mnoge životinje kojima je život načisto dosadio, baš kao i meni. *** DŽelati nasmejanog lica, prisilili ste zatočenika da se skine do gole kože i obmota električnom žicom kao božićna jelka, dok smo mi sedeli i pijuckali pivo, jednim okom zagledani u televizor a drugim u barmena što nam dosipa pivo u čaše. *** Kod počnete da stvarate pesmu, razdiru vas protivrečnosti: ostaviti sve onako kako jeste, ili sve ponovo izmaštati; ponovo prikazati ili ponovo stvoriti; predati se ili braniti svoje viđenje; veštačko ili prirodno, i tako dalje. Pesnik bi, kao i krava, trebalo da ima više od jednog želuca. *** „Šta pesnici, zapravo, žele?“ ne jednom me je pitao jedan mudri profesor filozofije. Bilo je dockan i već smo se prilično napili vina, pa sam mu rekao prvo što mi je palo na pamet. „Žele da saznaju ono što se ne može preneti u reči.“ *** Kolaž je medijum mistika. *** Kada su, posle tolikih godina, mojim gimnazijskim profesorima u Jugoslaviji rekli da sam diplomirao na univerzitetu, smejali su se i odbijali da iole poveruju u tako nešto. „Ta lenja guzica? Neće, vala, ni za hiljadu godina.“ Moja majka je imala podjednako mračno predviđanje. „Završiće u zatvoru“, svima je pričala. Ne verujem da je ikad istinski poverovala da sam zaista postao profesor univerziteta. Laže me, mislila je, ili ih je sve skupa izradio, ali će ga pre ili kasnije prozreti. *** Naši bogataši guše se u suzama samosažaljenja (plaćaju prevelike poreze) ili u laskanju sebi samima. Živeti bez izgovora danas je duboko neamerički stav. *** Kako pobiti tolike ljude i spavati kao beba i dalje je ideal svakog državnika. Stoga su im potrebni intelektualci, da podele zlikovce na dobre i loše, i objasne kako nekim drugim narodima nanosimo zlo zarad njihovog vlastitog dobra. Surovost i nasilje uvek iziskuju novo, superiorno moralisanje. *** Nacionalisti i religiozni fundamentalisti mrze moderan grad zbog njegove raznolikosti i spontanosti. U maloj zajednici, glupost i zlovolja lako se zacare, dok grad nudi bezbroj načina da izbegnete njihovu stegu. *** Pre dvadeset godina, još sam pesmu doživljavao prevashodno kao izraz inspiracije lišene prethodnog promišljanja. Moj prijatelj Vasko Popa, naprotiv, bio je posve drugačiji. Poezija je za njega bila čin vrhunske kritičke inteligencije. Unapred je smislio sve što je do kraja života nameravao da napiše. Jednom, u sitne noćne sate, pošto smo se već obilato nalili vinom, potanko mi je opisao svoje buduće pesme. Uopšte me nije folirao. Narednih godina te pesme izlazile su iz štampe jedna za drugom, upravo onakve kakvim ih je opisao te noći. *** „Zar ličim na Nostradamusa?“ kaže on svom odrazu u izlogu dućana gde prodaju nameštaj oštećen u požaru.