Prilog za ulaz po želji

Kad govorimo o Narodnom muzeju danas, samo ću da pitam da li Narodni muzej može da donese izložbu Van Goga? To nema šanse. Muzej Van Goga iz Amsterdama nijednoj kući koja nema uzornu primopredaju materijala za izložbu, neće poslati svoju izložbu. To je Narodni muzej apsolutno izgubio. Novootvoreni Narodni muzej ne poseduje prostor za doček serioznih postavki čije se čuvanje i transport moraju odvijati pod kontrolisanim uslovima i pod određenom temperaturom. Na ovo pitanje i na ovu tvrdnju arhitekte Branislava Mitrovića, izrečenu pre mesec dana, niko nije odgovorio. A čuli smo ga u Narodnom muzeju, na skupu koji je realizovan na inicijativu Saveta za kreativne industrije i kabineta predsednice Vlade RS, u saradnji sa Narodnim muzejom u Beogradu. Tema ovog skupa je bila: Muzeji su otvoreni, šta sada? a njen cilj je bio da se definiše pravac razvoja i uloga u društvu koju imaju nedavno otvoreni Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu. Na istom skupu čuli smo i Kristijana Šiklgrubera, direktora Velt muzeja u Beču, koji je povodom činjenice da je Narodni muzej bio zatvoren 15 godina rekao: „Petnaest godina je dug vremenski period koji zahteva da počnete od nule. Divno je ako muzej ponovo otvori stalnu postavku, ali to je samo prvi korak. Sada sledi veliki zadatak za zaposlene u muzeju da ga ožive kroz programe edukacije i da od njega stvore mesto kroz koje će svaki posetilac znati šta u njemu može naći.“ Sreća zbog konačnog otvaranja ovih muzeja i njihovog rada, pripala je vladajućoj partiji, njenim kadrovima koji od početka izgovaraju neistine koje kao da se niko ne usuđuje da demantuje. Jer, Narodni muzej nije rekonstruisan, već je samo prekrečen i sređene su mu instalacije, ostao je na istom broju kvadrata izlagačkog prostora, nedovoljnih 5.000 kvadratnih metara i nedostaju mu sve potrebne reference da bi odgovarao namenama koje uveliko postoje u nacionalnim muzejima Evrope koji uspešno funkcionišu u 21. veku. Za NIN o ovome sažeto govori Goran Petrović Lotina, jedan mladi ovdašnji stručnjak koji trenutno radi u Briselu, istraživač, kustos i teoretičar iz oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i performansa, koji je doktorirao na Univerzitetu u Gentu (Belgija). Kao kustos, sarađivao je sa mnogobrojnim institucijama. „Želim da istaknem kao građanin, a ne kao stručnjak za muzeologiju - da Narodni muzej nije prosto ’otvoren’ 2018, nego ’ponovo otvoren’. Ova činjenica je važna kako bi se jedan deo populacije razuverio da Narodni muzej nije otvorila Srpska napredna stranka, kako se to u medijima predstavlja. Slično, ima onih koji žive na samo 30 kilometara od Beograda, a veruju da je Beograd na vodi već završen projekat... Narodni muzej je osnovan u maju 1844. godine ukazom tadašnjeg ministra prosvete, Jovana Sterije Popovića. Druga važna činjenica je da Narodni muzej nije renoviran za vreme Srpske napredne stranke, nego saniran. To znači da na zdanju iz 1903, koji su projektovali Andre Stevanović i Nikola Nestorović, a u kojem je smešten Narodni muzej od 1952, nisu preduzeti radovi koji, na primer, podrazumevaju rekonstrukciju kupole ili staklene tavanice i doslednu restauraciju objekta i dela, kao što nije sprovedeno ni proširenje prostora zdanja kako bi u njemu bilo moguće izložiti više od oko 3.000 radova iz bogate kolekcije muzeja koja broji preko 400.000 dela. Zato je važno napomenuti, kao što su pojedini mediji i izveštavali, da rekonstrukcija muzeja nije sprovedena, da je u pitanju sanacija, da su pojedini radovi svedeni na prosto ’oslikavanje’, dok drugi nisu ni završeni do otvaranja a kamoli započeti. Baš iz ovih razloga, mislim da će Narodni muzej kad-tad morati da reši ova pitanja. U tom smislu treba napomenuti da je zgrada Narodnog muzeja spomenik kulture, i da kao spomenik zahteva doslednu rekonstrukciju, kako eksterijera tako i enterijera. Očigledno da je zloupotrebom zgrade muzeja u propagandne političke svrhe, omogućeno da se u ovom trenutku to izbegne.“ Narodni muzej ne bi trebalo da je institucija politike, nego, kao što to njegov naziv i kaže, narodna institucija, zaključuje Goran Petrović Lotina predlažući da ulaz u ovu instituciju treba da je besplatan za sve posetioce, možda omogućavajući publici da izdvoji prilog za ulaz po želji; da posetiocima pruži pristup brojnim radovima iz svojih kolekcija, ne samo putem tagova, nego i touch-screen navigatora; da istakne edukativnu ulogu veštim i kreativnim vođenjem kroz postavke, kao i kroz razne radionice; da pokrene radionice ne samo za decu, nego i za starije osobe, kao i za osobe sa posebnim potrebama, za osobe koje su na primer slepe, baš kao što to radi Nacionalna galerija u Londonu: „Narodni muzej treba da se približi savremenim muzeološkim i kustoskim tendencijama, kako bi publika uvek pronašla razlog da u njega ponovo dođe. Po ugledu na Palise de Tokyo, Narodni muzej bi mogao da otvori svoja vrata i u večernjim satima, i da ih zatvori u 22 ili u ponoć, makar to bilo vikendom. Narodni muzej treba da služi narodu a ne politici. Politika je tu da muzeju omogući da svoje zdanje rekonstruiše, da obogati kolekcije, da muzej opremi visokom tehnologijom za čuvanje dela, da omogući dosledno izvođenje restauratorskih i konzervatorskih radova na delima iz kolekcije…“ Još jedan mladi umetnik, Bogomir Doringer (1983), istraživač i kustos, koji je posle studija sociologije na Beogradskom univerzitetu nastavio usavršavanje u Amsterdamu, magistrirao na holandskoj Akademiji za film i televiziju, a radi doktorat koji predstavlja umetničko istraživanje društvenih fenomena i traženje novog znanja i narativa, odazvao se na molbu NIN-a da odgovori na pitanje da li smo posle 10-15 godina nerada, dobili muzeje za 21. vek. On iznosi svoj sud da bi voleo da vidi izložbe naših i inostranih umetnika koje se bave temama današnjice. Smatra da se kroz predstavljanje interdisciplinarnih radova može privući mnogo različitija publika i ostvariti pozitivan uticaj i promena u društvu: „Presrećan sam da su muzeji otvoreni, ali sada šta sa njima i ko sa njima. Nadam se da će u pomoć biti pozvani relevantni ljudi, kako sa našeg područja tako i iz inostranstva, koji svojim iskustvom i uspehom mogu da doprinesu boljem radu ovih muzeja. Važno je da se Srbija pridruži uspehu drugih, umesto što ih lokalno sabotira i ignoriše. Muzeji su neophodni i važni u očuvanju i formiranju identiteta naroda, ali su bitni i u internacionalnom predstavljanju tog naroda. Svako moderno društvo svesno je moći muzeja. I bolnice i muzeji bave se zdravljem naroda. Stanje muzeja i bolnica u jednom društvu je odraz vrednosti jedne zemlje. Putujući i radeći u svetskim institucijama, svejedno da li je to u Holandiji, Austriji ili Brazilu, jasno je da muzeji imaju i ekonomsku vrednost. Naravno, za to mora da postoje vizija i dobro rukovodstvo koje se bavi kako starim narativom, tako i formiranjem novih. Mudri, poput Muzeja filma u Amsterdamu, uz pomoć dobrog biznis plana, u roku od godinu do dve dana povratiće uložen novac. Nekada su muzeji služili za istraživanja ili formiranja kolekcija, a manje publici. Danas su širom sveta prepoznati kvalitet i potencijal muzeja kad je reč o obrazovanju publike i formiranju identiteta jedne zemlje. Muzeji su bitan deo turizma jer imate veliku šansu da ugostite posetioce muzeja. Ja se nadam da pored dobrih žurki i hrane imamo i još nešto da ponudimo. Ili nemamo?“ Tijana Palkovljević Bugarski, upravnica Galerije Matice srpske, objašnjava za NIN da je 10 godina trajala rekonstrukcija njene ustanove, ali je trajala po fazama. Ona smatra da je veoma važno koliko će ponovo otvoreni muzeji biti mesta edukacije, ali i turističke ponude, što unapređuje njihovu društvenu ulogu.