Velika Srbija i mali ljudi

Porukom bez potpisa nadležnog lica Beogradski sajam obavestio je nedavno dva Izdavačka preduzeća Karpos i E books da su pozicije njihovih štandova promenjene. Novo mesto, kaže se u pismu, nije „lošije od prvobitno dodeljenog“. Odbor manifestacije je „došao u priliku“ da naglo i iznenada bez ikakvog obrazloženja promeni svoju prethodnu odluku i izmesti navedene izdavače na druge pozicije. Pismo koje je očevidno diktirano sa strane, završava se sugestivnom molbom prognanim izdavačima da sajamsku administraciju obaveste da li će ova promena uticati na njihovu odluku o učešću na ovogodišnjem sajmu knjiga. Poruka „uzmi ili ostavi“ je jasna. Ovaj transfer ne bi bio tako intrigantan da nije reč o udovoljavanju žalbi Društva za izdavačku delatnost Velika Srbija. Na stranu intrigantnost, ideologije i politička opredeljenja izdavača. Ključno pitanje jeste da li prema kriterijumima beogradskog sajma knjiga ovo izdavačko društvo ispunjava uslove da bude u Hali 1. Ali očevidno, kao i uvek, ispunjava zadatke koji s knjigama i kulturom nemaju nikakve veze, a na njih i te kako ostavljaju ružne posledice. Udruženje profesionalnih izdavača Srbije kao i mnogi drugi reagovali su zahtevajući da se proterani izdavači zadrže na ranije dodeljenim mestima, a onaj ko je tu odluku doneo izvini njima i javnosti na nepotrebnom uznemiravanju. Previše je događaja koji su poslednjih godina obeleženi kao štetni, ponižavajući, zastrašujući za kulturu u Srbiji, ali akteri takvih događaja umesto kazne dobijaju nagrade. Kultura i njene institucije u Srbiji postale su jagnjeća koža na leđima vuka. Iz svakodnevnog iskustva znamo da su provokacije poput ove samo test naše građanske (ne)moći i usmeravanje pažnje javnosti na krivu stranu. To je samo jedna u nizu provokacija, koju tabloidni pogon evroradikala neprekidno lansira proždirući naše kreativno postojanje. I šta onda? Hoće li po hiljaditi put nekolicina dežurnih bundžija sav bes istresti na društvenim mrežama, lamentirajući na šačici preostalih medija, a profesionalna zajednica oštećene izdavače prepusti zaboravu? Ovaj slučaj je važan zato što uslovljava intelektualnu javnost da svoju više puta oglašavanu nemoć pretvori u moć. Moć svakako nije u ćutanju, već u solidarnosti i zajedničkom delovanju. Da se malo podsetimo. Velika Srbija nije samo ime izdavačke kuće, ni nalepnica na štandu već šifra. Šifra za jedno kolektivno stanje u kome se kota umobolnosti nalazila i opet se nalazi na opasnoj visini. Kada se gromoglasno Velika Srbija ugurava na sajam knjiga, a majstorima iz JSO se oproste gresi, pa kad se tome doda i nagovešteno služenje vojnog roka, ne bi se baš moglo reći da se povećava briga za knjigu i kulturu, već se mali ljudi pripremaju da zaduže uniforme! Kako se proizvode ti mali ljudi? Recept nam daje na svojoj konferenciji za novinare povodom svog novog filma glumac i reditelj Lazar Ristovski: „Da nije bilo NJega, ne bi bilo filma.“ Osvetlio nam je put. Objasnio osnovna načela kulturne politike a i života: tamo gde je jedan veliki, svi ostali moraju biti mali. Mali ljudi koji ćutke čekaju u nevidljivom redu da ih ON vidi i dodeli sredstva za film, za knjigu, za koncert, za vernost, za ljubav, da im reši zaposlenje u pet ujutru… spremni su da ponovo naseljavaju imaginarnu Veliku Srbiju i ginu za poslodavca koji pošteno plaća one koji ga vole, uzimajući od onih koji ga ne vole. Autor je direktor izdavačke kuće Klio i predsednik UO Udruženja profesionalnih izdavača Srbije