Prostori praznine i smrti

Ako postoji film koji će obeležiti beogradsko filmsko leto 2018, onda je to svakako Sikario 2: Ratnik, reditelja Stefana Solime. S obzirom na nedostajuće ime Denija Vilneva, reditelja prvog Sikarija, nastavak ovog filma uzrokovao je među njegovim poštovaocima razumljivu skepsu spram estetičkog integriteta drugog dela. No, bojazni nije bilo mesta. Film koji smo dobili, furiozan je od prvog do poslednjeg kadra, ubistvenog ritma, ideološki ostrašćen, politički nekorektan, etički provokativan, estetski beskompromisan i režijski i stilski toliko radikalan da ima malo repera za poređenje. U Sikariju 2: Ratniku, zatičemo Meta (DŽoš Brolin) koji, instruisan od službenih instanci vlade SAD, pokušava da zaustavi infiltraciju terorista u SAD, koji za ulazak koriste teritoriju susednog Meksika. NJihov prodor u Sjedinjene Države organizuju moćni meksički karteli. Metov zadatak je da kidnapovanjem ćerke Karlosa Rejesa, najmoćnijeg vođe kartela, ovog isprovocira na reagovanje te ga se tako dočepaju. U ovoj akciji Metu se pridružuje Alehandro (veličanstveni Benisio del Toro), advokat kojem je Rejesov kartel pobio porodicu. Ali, sve kreće po zlu i Metovi ljudi su na opasnoj ivici da kompromituju oficijelne američke krugove, i dobijaju zadatak da ćerku likvidiraju… Sikario 2: Ratnik artikuliše i reaktuelizuje ulogu nasilja u modernom svetu, napose u međudržavnim odnosima, kao malo koji film pre njega. Jedna od njegovih velikih ideja je da kad pojedinac radi za sistem nemoguće je da se u potpunosti sačuva integritet i rigidni individualizam više nije moguć. Patronizirajuće svojstvo sistema je, zapravo, globalni model interakcije ma kog uposlenog pojedinca-perfekcioniste i ciljeva koje za njega bira nadređeno mu kolektivno telo s obeležjima državnog monopola na nasilje. Sikario 2, u izvanrednom narativnom sklopu, faktički pokazuje rivalitet i borbu dva terorizma: terorizam mikrogrupa i terorizam države koja anulira sve ciljeve i niveliše oba terorizma. Sistem kojem pripada i za koji radi Met nije nimalo manje terorističan i svirep od onog koji se trudi da mu naudi. Ideološka optika Soliminog filma pokazuje, u krajnjoj liniji, sukob fundamentalizama, kako bi to rekao Tarik Ali. NJegov film toliko govori i ono što je u njemu vidljivo, kao i ono manje vidljivo i neizrečeno, na alarmantan način pokazuje da optimizam u pogledu trajnije stabilizacije mira i suživota nije moguć. Ako gledalac ovog filma obraća pažnju na diskretne poteze kamerom velikog direktora fotografije Darjuša Volskog, koji je najzaslužniji za njegovu imanentno filmsku lepotu, primetiće u punoći njegove filmske slike, tokom čitavog filma, prisustvo toliko žice, ograda, prepreka, punktova, zatvorenih prelaza i prolaza, kao i drugih ometača normalne saobraćajne i ljudske komunikacije. Osim geografske pustinje ovog filma kao izvanredno kontrastiranje spektakularnom urbanitetu megalopolisa, postoji i simbolička pustinja, shvaćena kao prostor praznine i smrti, nasilja i svireposti. Nimalo slučajno, Alehandro koristi znakovni jezik kako bi zatražio pomoć u vidu hrane, vode i bezbednog smeštaja. U Sikariju 2, simbolički poredak oblikuje vizuelni aspekt filma, a dijalozi se uglavnom koriste kao veznici, ali i kao eksplicitne, kodirane poruke. Oni su najpre u funkciji ideologizacije, ali imaju i svrhu proklamovanja načela. Taman kad čovek dođe u iskušenje da Stefana Solimu optuži za odustajanje od etičnosti, blesne u tom destruktivnom lavirintu ne samo pokoja scena nepatvorene humanosti no i istinske topline… Građenje odnosa između otete Rejesove kćeri i advokata među najlepšim je i najuspelijim u filmu. Izabela Moner u ulozi ćerke veliki je potencijal svetskog filma. Sikario 2: Ratnik je remek-delo! Kukavički je to poricati!