Na liniji razgraničenja

U kancelariji ubijenog lidera Građanske inicijative SDP Olivera Ivanovića su, kao i obično, samo dve njegove najbliže saradnice. Jedna pali cigaretu za cigaretom, druga dan počinje lekovima za smirenje. Niko nikada iz vlasti iz Beograda ih nije posetio, niti nazvao da pita ima li pretnji, problema, kao što na ulici retko ko sme da im priđe, kako ga lokalne vlasti iz Srpske liste ne bi povezale sa njima. U tu kancelariju, do njih dve, ne stižu ni informacije o istrazi, koje, čini se, kao da i nema. I sve je naizgled kao da se ubistvo nikada nije ni dogodilo, ako izuzmemo crnu mermernu ploču u dvorištu, dva osušena venca i beli policijski patrolni džip, petsto metara dalje. Vučić, koji trenutno odlučuje o Kosovu, ovde nikada nije bio. Sličan civilni beli džip parkira se tik do nas, ispred samog ulaza u prostorije SDP, odmah po našem dolasku. Dva mladića izlaze i odlaze u susedno dvorište. Kasnije jedan od njih kaže da samo iznajmljuje boks za čuvanje svog rotvajlera, koji se besno zaleće na ogradu gotovo je preskačući, i da ga baš tu drži poslednje tri godine. Odbija da govori o politici, ubistvu, o sebi i budućnosti. Kaže samo, kada smo gotovo već krenuli, da je na Kosovu sve moguće i da ko god živi ovde zna da sukobe nikada ne može isključiti. „Onaj ko misli da na KiM više nema potencijala za sukob, taj o Kosovu ništa ne zna. To je tenzija koja tinja, ogromno je nezadovoljstvo i Srba i Albanaca. Nema posla i nema para. Odlaze Srbi, ali odlaze i Albanci“, dobacuje mladić u odlasku. A način na koji vlast pokušava da reši problem na Kosovu je pogrešan. „Konstantno se sprovodi partijska politika koja je usko povezana s malobrojnima. Ti ljudi formiraju zatvorene grupe jer su i njihovi interesi zatvoreni, oni vladaju, okreću novac… I gde vi tu vidite rešenje? Od dolaska SPS, čak i pre, od Komunističke partije imamo partijske politike prema Kosovu a ne politiku države Srbije“, priča nešto kasnije Aleksandar Ćorac, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, i potpredsednik Srpskog nacionalnog foruma, dok čeka početak liturgije i vladiku raško-prizrenskog Teodosija gore u crkvi iz koje se vidi čitava Mitrovica, njen severni i južni deo. Kao i brda koja je okružuju, o kojima se spekuliše da će biti granica nakon što KiM bude podeljeno. O ubistvu Ivanovića više se ne govori ni šapatom. Muk. Niko ništa ne zna, i niko nije video ništa. Da li je motiv ovog ubistva bilo ućutkivanje opozicije, ili pokušaj izazivanja incidenta koji bi kulminirao takozvanom Olujom 2 spekuliše se. Pravog odgovora nema. Ne zna se ni zašto su, pre deset dana, tog četvrtka specijalne jedinice Rosu stigle u selo Svinjare nedaleko od Severne Mitrovice, Kfor na Gazivode, a helikopteri čitavu tu noć obletali sever. Je li opasno u ovom vremenu konačnog razrešenja za srpskog policajca koji sedi u policijskom vozilu čekajući kolegu Albanca tu u južnom delu Kosovske Mitrovice? „Kog bre, konačnog razrešenja?“ „Misliš nema?“ „Videćemo. Neću da mislim, ako mislim, nerviram se i onda bolje da ne mislim.“ „Jesi li mogao da nađeš sigurnije mesto na svetu gde ćeš da se rodiš i živiš?“ „Svako mesto je bolje od ovoga.“ „Siguran?“ „Jeste, sigurno.“ „Radiš sa albanskim policajcem…“ „Problem je u vlasti, ne u nama.“ „On je Albanac?“ „Jeste, i šef mi je.“ „Kako vas dvojica funkcionišete?“ „Nikako. On hoće veliku Srbiju al’ mora da trpi, ništa drugo“, kaže njegov kolega Albanac. „Plašite se jedan drugog, pošto nosite oružje?“ „Ne plašimo se, jer, ko prvi… Šalim se, apsolutno se ne plašim.“ „Postoji mržnja među vama?“ „Ne što se mene tiče, možda ima mržnje kod njega, pošto sam ja njegov šef.“ „Šta se priča o podeli, jeste li u stanju pripravnosti?“ „Radimo normalno, jedemo, pijemo, spavamo…“ „Ipak, u tom selu iznad Mitrovice, Svinjare, tamo je specijalna jedinca Rosu?“ „Pitajte nadležne.“ Lice puno prezira prema situaciji u kojoj se našao govori više od ma koje reči priznanja srpskog policajca. On ne zna ništa o planu za budućnost o kojem pregovaraju Vučić i Tači u Briselu. Ništa više ne zna od žene u lokalnoj prodavnici sela nadomak Zubinog Potoka i Gazivoda. Ona ima samo pitanja, ali ne i odgovore. „Neće nas sada proterati? Nećemo završiti kao ovi iz Krajine? Ja računam, ako su i Albance štitili 1999, valjda će i nas sada da štite. Jer mi smo sad u težoj situaciji nego oni. Oni se sad prave važni, imaju državu, po njihovom je, a mi čekamo šta će da nam serviraju. Videćemo“, kaže. NJih dvojica su u radnji u glavnoj ulici Severne Mitrovice. Jedan ćutljiviji a drugi srdačno otvoren. Ovaj drugi se upravo vratio sa letovanja posle 20 dana: „Kada sam otišao sve je bilo normalno. Sada čekamo da vidimo šta će da nas snađe.“ „Svaka promena morala bi biti uslovljena nekom reakcijom. Ako neko sa strane umeša prste, moguće je sve.“ „Možete da živite sa Albancima bez mržnje?“ „Pa, možemo.“ „Zašto ne živite?“ „Eto, mnogo je više onih Šiptara koji mrze Srbe.“ „Kako ćete onda da živite zajedno?“ „Videćemo, živećemo s Albancima kako se mora. Mi nemamo gde, oni nemaju gde, eto.“ Trojica mladića, nešto dalje u kafiću, imaju svoju verziju budućnosti i vrlo jednostavnu sliku viđenja. „Oni su sila, mi smo jednostavno narod. Mi smo stoka. Izgubili smo se u Ibru. Marko Đurić dođe i šta kaže - 5:0, ali nikako kontru da povedemo.“ „Šta ako stave granicu ovde?“ „Ne znam kako su oni mislili da podele teritoriju, to je nemoguće, pola brda ’vamo pola brda tamo. Svi bismo mi voleli da pripadamo Srbiji, ali šta ćemo sa narodom na južnoj strani, Gračanica, Partež, da ih bacimo u Ibar, šta da radimo s njima?“ „Nema podele bez krvi, to ste rekli?“ „To. Kako ćete vi sad da podelite južni deo i sever, ajde objasnite mi vi, sa strane ste došli, kako ćete da podelite Srbe dole i Srbe ovde, znači oni su Srbi Šiptari a mi smo Srbi. Kako da se podelimo?“ „Dele seljaci među, pa se ubijaju kočevima, a ne kada se deli država. Ubijaju se za 20 santima, a ne državu kada deliš.“ „Preveliki zalogaj.“ „Neka foteljaši iz Beograda dođu da slušaju malo narod, možda tad nađu rešenje.“ „Čekaj, je l’ vam Vučić bio tu?“ „Ja se ne sećam. Daleko mu lepa kuća“, kaže kroz smeh „Pa je l’ bio čovek?“ „Koji čovek?“ „Srešćemo se mi…“, zagonetno konstatuje drugi mladić. „Što niste išli da kažete šta mislite?“ „Pojedini smo išli. Ali, nismo mogli da uđemo. Kodeks oblačenja nije bio odgovarajući. Došli smo sa leptir mašnama, ovog puta rekli su - ne, samo sa kravatama.“ „Cipele nam bile…“ „…Velike, a šljapavica.“ „Bili ste u povorci koja je ispratila Olivera Ivanovića?“ „Bio je veliki broj građana, ali ništa to nije pomoglo, trebalo je da se okupimo pre povorke, da povorke ne bi bilo.“ „Posle povorke džabe, kad dođe do povorke, gotovo.“ „NJemu je totalno svejedno ko je bio iza njega dok ga sa Kosova odnose u kovčegu.“ „Šta biste rekli Vučiću?“ „Pa nismo mi Srbi bre, mi smo vakuum, mi smo u taj vakuum upali…“ „Neka kažu oni šta smo, pošto mi ne znamo.“ „Oni, vlast iz Beograda, ubacili su nas u taj vakuum, sad ne znaju kako da nas izvuku iz tog vakuuma. To je sad problem.“ „Nije svejedno nikome kada vidi konvoj od 20 oklopnih vozila, ne viđamo ih uopšte a onda se odjednom pojave u velikom broju, helikopteri nadleću celu noć. Iz Beograda kažu - budite mirni! A ovde narod oguglao. Malo-malo neki problem, trči, juri. Kad god je bilo, godinama unazad, trči na most. Uvek su mladi ljudi trčali u prvim redovima.“ „Jeste to bili vi?“ „Jesmo, ali mladi više nismo.“ „Bili smo svi. Nekad je bilo kao radna obaveza, tad su se zatvarali lokali, žene su ulazile u kuće sa decom, samo su muškarci bili na ulici. Ali tada smo imali podršku države. Znalo se tačno šta je čiji posao. Imao si policiju u civilu, sudstvo, institucije, sad nemaš ništa. Sve je to pogašeno. Integrisano u kosovsko društvo, i to je to.“ „Jeste vi integrisani u kosovsko društvo?“ „Hvala bogu, ja nisam.“ „Gde ste vi integrisani, u koje društvo?“ „Nigde.“ „Gde Vučić da vas nađe kada bude došao?“ „Samo on neka dođe, tu smo, ovde na trg da može sa zgrade neko da pita, da ne bude: ti možeš a ne, ti si zajeban, ti beži sa strane.“ „Nećemo ni traktor ni kravu.“ Dvojica radnika Trepče čekaju prevoz na autobuskoj stanici u Zvečanu. Jedan od njih nudi cigaretu, kaže da rata više neće biti, da ne zna gde misle da povlače granice, ali da sumnja da Kosovo odavno nije u sastavu Srbije, i to od onog dana otkako su ih savetovali da preuzmu kosovske lične karte. Nije preplavljen mržnjom prema Albanacima, ali je zabrinut zbog činjenice da nema apoteke u blizini, i još više nemogućnošću da plati lekove koji su mu neophodni. Nešto kasnije reći će isto i osamdesetogodišnji Ahmet u Južnoj Kosovskoj Mitrovici. Tu, u albanskom delu gde je grad okićen albanskim zastavama, kaže: „Neki put je bilo braća Srbi i Albanci. Šta se dogodilo, ne znam, oni gore znaju bolje nego mi. Moji rođaci, njih pet, jedan je imao 18 godina, našli smo ga u selu bez glave. Gledaj šta ću da ti kažem, Miloševića mrzim, ali da vidim njegovu decu ovde, neću da ih pipnem. Radio sam u Zvečanu, sada sretnem Srbina, inženjera, pita - gde si. Za mene je odličan čovek i dalje. Ama, baš sada da sedimo među njima, ne ide. Izvini. Nemoj da me slikaš, boga ti, da izađem u srpskim novinama da me ubiju Albanci.“ Azem ima oko 60 godina, priča srpski ne misli ništa loše o Srbima, ali kada mu kažete da je ovo srpska zemlja i pitate da li se sada naš odnos promenio, odgovara: „Kako misliš, ja da dolazim u Beograd i kažem ova zemlja je moja, kako biste reagovali, pa, vi i ja znamo da je naša.“ „A gde je onda srpska zemlja? Onih Srba koji su živeli ovde i u Prištini i svugde?“ Kaže da žele da žive zajedno: „Niti ti da meni daš tvoju zemlju, niti ja svoju tebi.“ „To je srpska zemlja?“ „Nije“. „Čije je Kosovo?“ „Naše. Nema deljenja. Kakav rat, još nismo sve rane svili, šta imaš od toga opet?“ „Mi smo ovde jedini Srbi?“ „Nijedan drugi nema.“ „Možemo da vas slikamo?“ „Ma, jok more. Da me ne markira neko.“ „Što pričate sa Srbima?“ „Ma, da.“