Nije za sendvič, nego naglas razmišljam

Pre neki dan prijatelj, iskusan novinar, dopisnik sa ratišta i kriznih žarišta širom sveta, dosetio se da raspiše nagradnu igricu. Kaže: „Kada bi, hipotetički, neka kosmička sila ovog momenta vratila Kosovo pod upravu Srbije, kako bi Srbija, kojim tačno mehanizmima, sprovela državnu vlast na Kosovu onakvom kakvo je sad, ako samo Kosovo to neće? Dakle, kako da tamo funkcionišu srpska zakonodavna, sudska, izvršna i upravna vlast? Plaćam krempitu ko tačno odgovori. Odgovori da bi vojska i policija trebalo sve da pobiju se ne uzimaju kao tačni.“ Nemam odgovor, ni ja ni niko. Samo znam da kad nam se dogodi nešto neprijatno, nepovratni gubitak, i kad nema pomoći, ne vredi buniti se kao Grk u ’apsu, kukati na hudu sudbinu. U takvim situacijama mora se prihvatiti stvarnost i gledati da se iz nje izvuče što više vajde. Još od osamdesetih je jasno da je kod Kosova pitanje seče li se noga ispod ili iznad kolena. Kosovom se više ne može vladati iz Beograda, a nema ni potrebe, Kosovo treba da nam je tržište za naše proizvode i sused za saradnju, ne unutrašnji neprijatelj. Moraćemo da prežalimo gubitak teritorija, kad su Grci prežalili Carigrad, Rusi Kijev, kolevku carstva, možemo i mi Kosovo. Ipak je to samo zaostala zabit naseljena življem neprijateljski nastrojenim protiv države Srbije i ima moć da nas vuče natrag samo ako mi to dopustimo. To znaju svi, i međunarodna zajednica i srpska vlast i opozicija. I svi znaju da je od 5. oktobra do danas razvoj naše demokratije, države i društva bio usporen zbog nerešenog kosovskog problema. I jasno je da sa svakim odlaganjem rešenja mi sve više zaostajemo. Za to vreme narod nam se iseljava, zemlja osiromašava, vlast je korumpirana, posla nema, a nema ni para ni vidljivog napretka. Svi znaju da je Kosovo prioritet, da ono mora biti rešeno da ne bi više bilo razlog i opravdanje za guranje drugih veoma bitnih problema pod tepih. Elem, u moru iracionalnih i nasilničkih mera kojim sada vlada, izgleda da naš samodržac prvi put od kad je predugo na vlasti, s Kosovom pokušava da uradi nešto konstruktivno, što se mora, da na što bezbolniji način amputira gangrenoznu pokrajinu i ratosilja se balasta. On sve to radi očigledno preko volje, drami i prenemaže se, ali sve ide u tom, jedinom mogućem pravcu. Očigledno nemamo izbora, međunarodna zajednica nema više nerava da sluša naše cmizdrenje, niti načina da nam izađe u susret, a s njima nema zezanja. Uverili smo se već toliko puta, kad oni nešto odluče tako na kraju i bude, pa je besmisleno i otimati se. Mi smo nejaka zemlja i uvek su nam drugi krojili kapu, nema šanse da se to promeni. Jednostavno tako je i tu se ništa ne može. Za to vreme, zapažam da se dobar deo opozicije ponaša neodgovorno, kao da postoji teoretska mogućnost da se Kosovo defakto vrati Srbiji i da tamo Beograd vrši vlast nad albanskim stanovništvom. Oni mi nisu jasni. Kao da ne vide malo dalje u budućnost. Sve ima kraj, pa će ga imati i Vučić, i kad njemu istekne rok trajanja, neko, nadamo se daleko čestitiji i sposobniji od njega, bi trebalo da uzme kormilo i bilo bi lepo da makar tada preuzme državu sa određenim granicama i bez problema sa susedima. Tako bi makar mogli da se koncentrišemo na bitnije stvari. Na primer na to da ne budemo najsiromašniji u Evropi. Međutim, umesto da u opštem interesu podrže ovu jedinu moguću politiku o ovom pitanju ili da bar ćute, umesto da su srećni jer neko taj nepopularan potez mora da povuče, pa bolje Vučić nego oni, umesto da budu srećni što će, kad on ode, naslednicima biti moguće da vladaju, umesto svega toga oni, u stilu koji je sâm samodržac patentirao, kukumavče i žale se na izdaju. Nije da samodržac nije zaslužio „nož u leđa“, on je ceo život bio izrazito nepredvidljiv i prljav igrač, ali to ne znači da treba da svi budu iracionalni, da smetaju drugome kad radi na nečem razumnom. Nije fer prema nama, građanima, jer javni je interes da se to reši, da ne budemo doveka kao Palestina.