Turbo-folk elitizam

Da li je Muhamed Alabar do te mere začarao srpskog predsednika da ga je dobrovoljno zasuo celokupnim blagom koje je srpska prestonica kroz istoriju stekla ili je u pitanju samo mutna novčana transakcija, sasvim je nebitno za ishod priče sa poražavajućim krajem - Beograd jednostavno više ne pripada Beograđanima. Prvo im je oduzeto pravo na pravnu državu da bi se komercijalni posao proglasio projektom od nacionalnog značaja (zaposliće 4.000 ljudi koji će, valjda, elitu opsluživati kao konobari i čistači u Beogradu na vodi), a i da bi se bez konsekvenci teren raščistio od neelite. Onda je građanima prvog reda preprodat pogled koji pripada svima, jer će ubuduće samo oni gledati u reku, a svi ostali u betonske solitere. Usput su Beogradu na vodi ustupljene sve nekretnine u Savskom amfiteatru, vredne oko 30 miliona evra, računajući i železničku stanicu, a građani su proterani kojekuda da bi u ponižavajućim uslovima lovili vozove, ukoliko još uvek žive u uverenju da putovanja pripadaju i njima. A onda je prošle nedelje objavljena i najnovija, nažalost ne i poslednja, ingeniozna vest: Savski most je suviše bučan za elitu, pa će biti preseljen na drugu lokaciju, između Ade Ciganlije i novobeogradskih blokova (njima tamo može da klopara koliko god hoće), a za žitelje zgrada u koje su prve stanare uselili lično predsednik i premijerka biće obezbeđen novi, moderan, skup i nečujan. Koliko skup niko ne zna, jer smo od Milutina Ignjatovića, direktora Saobraćajnog instituta CIP, koji je zadužen za realizaciju projekta, mogli da čujemo samo da će „novi most koštati tri puta više od premeštanja starog“, što znači da nam je jedan nepoznati pojam objasnio drugim nepoznatim pojmom. Čuli smo još nešto, da će po zahtevu službe za zaštitu kulturnog nasleđa imati luk, što po mišljenju predsednika Akademije arhitekture Srbije Bojana Kovačevića nije svojstveno gradskim mostovima, zbog što nižeg profila i vizuelne komunikacije obala. „Seljenje mosta je izvinjenje što trošimo ogromne pare da bi na istom mestu podigli kapacitetniji most zbog Beograda na vodi, umesto ulaganja u neke od ranije poznatih mesta za potrebne mostove Beogradu. Uvek sam više zazirao od seljakluka nego od lopovluka“, ističe Kovačević. Građanima je obećano da će to biti urađeno tek kada se obezbedi alternativa, mada nikom nije jasno kako će svi tramvaji koji su stizali do Savskog mosta sada stizati do Ade, a još manje gde će ići s one strane reke. Takođe, Savski most dnevno pređe 30.000 automobila, a još uvek niko nije pomenuo kuda će se ubuduće oni kretati. Zašto i bi, četvrtina žitelja Beograda koja je izglasala aktuelnu vlast, izglasala je i sumanut plan po kom će se 25.000 ljudi smestiti na dva miliona kvadrata, sa 40.000 automobila koji nikako ne mogu da stanu na dve podzemne etaže, a po mišljenju arhitekte Brane Jovina, taj priliv ljudi na toliko malom lokalitetu bi mogao da reši samo bulevar sa 12 traka. Da li to znači da svi postajemo žrtve naprednjačkog turbo-folk elitizma i zadovoljenja potreba „građana po njegovoj meri“, dok su ostali stanovnici Beograda zanemareni? Dušan Teodorović, akademik i saobraćajni inženjer sa međunarodnim iskustvom u toj oblasti, kaže da sve dosadašnje odluke o gradnji nove i rekonstrukciji postojeće saobraćajne infrastrukture ne sadrže iole ozbiljniju saobraćajnu analizu, koja svuda u svetu prethodi donošenju krupnih investicionih odluka i da ovi problemi imaju i politički i stručni aspekt. „Evidentna je opsednutost Vučića projektom Beograd na vodi, koji mu služi da bi među svojim glasačima učvrstio predstavu o sebi kao čoveku čvrste ruke koji ume da završi stvari. Nije bitna transparentnost, nije bitno gaženje prava i ponižavanje građana, nije bitan pljačkaški ugovor nepovoljan po Beograd i Srbiju, bitna je predstava o kompetentnom vođi koji vodi zemlju ka ekonomskom oporavku. Izgradnja Beograda na vodi, uz najavljeno izmeštanje tramvajskog mosta i izgradnju bulevara koji bi trebalo da spoji Bulevar vojvode Mišića i Karađorđevu ulicu otvara niz stručnih pitanja. Da li su ovo prave odluke u ovom trenutku? Profesionalno valjan odgovor na ovo pitanje podrazumeva postojanje saobraćajne studije, čiji su sastavni delovi izvorno-ciljne matrice kretanja, procenjeni načini izbora rute od strane putnika i vozača, predikcija raspodele saobraćaja na mreži i moguće uštede u vremenu putovanja po jednom obavljenom putovanju. Ovo je slično situaciji u kojoj hirurg pre složene operacije mora da ima na raspolaganju sve laboratorijske analize, nalaze sa ultrazvuka ili magnetne rezonance. Aleksandar Vučić, Muhamed Alabar, Igl hils i gradski arhitekta Milutin Folić operišu Beograd bez ikakvih laboratorijskih analiza, uz svakodnevnu anesteziju preko poslušničkih medija.“ Da je tako potvrđuje i činjenica da nikada nismo imali priliku da vidimo detaljan plan Beograda na vodi - sa sve kanalizacijom i protivpožarnom zaštitom - već su sve megalomanske ideje prikazivane kroz fantomske makete. Počelo se još 2012. sa nečim što se delimično uklapalo u urbanistički plan Beograda (izgradnja objekata od javnog značaja poput muzeja i galerija, niska gradnja koja će obezbediti opstanak stepenaste konfiguracije Beograda, puno zelenila, ali i naprednjačkog „pečata“ u vidu elitnih hotela i luksuznog stambenog kompleksa), a završilo sa hiljadama tona betona upotrebljenog za stambenu gradnju, sa samo jednim procentom prostora predviđenim za kulturu i zelenilom - sa druge strane reke. I to ne u figurativnom smislu: još važeći zakoni propisuju koliko se u okviru nekog objekta mora izdvojiti za zelenu površinu, a s obzirom na to da od betona ništa nije ostalo, „ukraden“ je deo zelene površine s druge strane Save i fiktivno pripojen Beogradu na vodi. Na pitanje da li uopšte postoji projekat ili se neko svakog jutra probudi i smisli šta bi mu tog dana bilo po volji da dogradi, Kovačević kaže: „Bazična celina postoji ali ni danas, još uvek, ne znamo o začeću, ime oca projekta, da li je delo ’grupe autora’, ili je neko bio donor ideja, a većini je jasno da je u pitanju silovanje. Po morfološkim i semantičkim atributima radi se o drugorazrednoj robi sa rasprodaje u Persijskom zalivu. Ali nije urbanističko-arhitektonska tematika glavna u projektu. Ona je samo posledica pravno-ekonomske logike ’zaglavi nogu u vrata’, ukini zakone i propise domaćina i zabrani bilo kome pristup prostoru i odlukama o njemu. Sve ostalo je lutkarsko pozorište. Pa i to sa infrastrukturom. Ajd’ da u trenutku zaboravimo na saobraćajnice, kanalizaciju, metro stanicu ’Glib 1’ ili kako će se već zvati, a samo da se upitamo gde su parking mesta za ovu prvu od dve zgrade. Po bilo kom koeficijentu računanja - ima li ih manje od broja stanova? Da ne govorim o brojevima: sad se govori o milion kvadrata, umesto ranija dva miliona, a i dalje se spominje vrednost, ili kako guslari kažu – investicija, od tri i po milijarde evra!“ Koliko je urbanizam važan demonstrirao je još 1972. Josip Broz Tito kada je prilikom izrade novog plana izgradnje Beograda angažovao više od 250 eksperata i saradnika i uposlio sedamdesetak naučnih i stručnih institucija. Nova vlast još uvek nije objasnila šta će uraditi sa podzemnim vodama ispod Beograda na vodi, šta sa kanalizacijom, a ni kako će najavljenu kulu od 168 metara u slučaju požara moći da servisiraju vatrogasci sa merdevinama od 22 metra. Već su svečano uselili jednu od kula (potpuno je nebitno da li neko tu stanuje ili imaju uposlene ljude da pale svetla u određeno vreme i stvaraju privid), a još uvek nisu rešili pitanje saobraćaja. Umesto toga glavni gradski arhitekta Milutin Folić najavljuje novi bulevar od šest traka, koji će ići od Mostarske petlje do „novog savskog mosta“, koji za sada postoji samo u snovima tvoraca „novog gradskog identiteta“. Ali, bez obzira na to Folić bez imalo nelagode kaže da se „Beograd na ovaj način vraća pravilnoj urbanističkoj gradnji, što znači da se prvo donesu planovi, izgradi infrastruktura, pa tek onda zidaju stambeni i poslovni objekti“?! Zaboravio je da je Beograd na vodi već ne samo podignut već i delimično useljen? Da je iseljena Železnička stanica, a nije pronađena prava alternativa? Da je nemoguće promovisati Prokop u novu glavnu stanicu bez infrastrukture i metroa? Da je zgrada Pošte, koja je takođe ustupljena „arapskim investitorima“, bila tu sa svrhom – pošiljke stižu železnicom i neko mora da ih servisira. Da je uobičajeno da autobuska stanica bude uz železničku... „Oni donose odluke kao kada deca flomasterima crtaju po zamišljenom gradu. Normalni ljudi uče iz svojih grešaka. Tako je, na primer, odluka od pre više od četiri decenije, o izgradnji železničke stanice Prokop bila prosto jedna tragedija. Tada su pogaženi osnovni postulati discipline koja se zove Teorija lokacije. Odluka o lokaciji ovog beogradskog ’Skadra na Bojani’ bila je zasnovana na ideji gradnje trgovačkih i poslovnih centara u Prokopu, prolasku budućih metro linija kroz Prokop, itd. Ništa od toga se nije izgradilo tokom četrdeset godina i danas Prokop, bez sumnje, predstavlja najnepristupačniju još uvek (neizgrađenu) železničku stanicu u Evropi. Sada se primenjuje ista metodologija za projektovanje buduće mreže linija metroa“, kaže Teodorović i ističe da je u svetu razvijeno više metoda za projektovanje mreže linija javnog gradskog prevoza i linija metroa, a da se u Beogradu primenjuje isti metod kao i u slučaju stanice Prokop. A on glasi - ne pitaj kompetentne stručnjake o optimalnoj mreži linija metroa; pogotovu ih ne pitaj ukoliko su ti politički protivnici i ukoliko kritikuju tvoj režim; gradi metro tamo gde trenutno nema ljudi (na primer u Makiškom polju gde će navodno da gradi stanove Bogoljub Karić); skreni malo metro ka Beogradu na vodi gde trenutno stanove gradi Muhamed Alabar i možda još neko sa srpske strane; nemoj da gradiš metro tamo gde živi veliki broj potencijalnih putnika (na primer koridor oko Bulevara kralja Aleksandra i Bulevara Zorana Đinđića). „Svi metodi za projektovanje mreže linija javnog gradskog prevoza i linija metroa spadaju u složene probleme kombinatorne optimizacije. I laicima je jasno, na primer, da Trg republike ili Knez Mihailova ne mogu da budu lokacije bez metro stanice. U ovom trenutku Makiško polje i Ada Huja pobeđuju Knez Mihailovu ulicu i to isključivo zbog privatnih interesa povezanih lica“, kaže Teodorović. Ideju da Prokop bude glavna stanica nisu smislili naprednjaci, taj plan postoji decenijama i isto toliko dugo je osporavan. Međutim, nikom do sada nije palo na pamet da ga sprovede, a naročito ne da tako srlja u njega pre nego što građane bar nauči da lete (ostale veze sa njim baš i ne funkcionišu). Međutim, nikom drugom nije ni bilo toliko bitno da zadovolji investitore na račun sopstvenog naroda. Tim pre što novoj naprednjačkoj eliti nisu bitni građani koji nemaju para za skupe stanove u Beogradu na vodi, ali ni oni koji se voze gradskim prevozom i železnicom, ni oni koji bi da negde parkiraju svoj automobil, ni turisti koji koriste vozove i autobuse. A da li su bitne istorija i kultura Beograda? Recimo, zgrada Generalštaba, rad arhitekte Nikole Dobrovića, spada u zaštićeni spomenik kulture i kao takva trebalo bi da bude obnovljena, a ne srušena. Umesto da se novac iskoristi za to, zgrada Železničke stanice postaće muzej Nemanjića, a ispred nje će biti trg sa ogromnom statuom Stefana Nemanje. Koliko je to besmisleno objašnjava Kovačević: „Šta čini kolekciju tog muzeja, da nećemo sami opljačkati manastire ili Muzej SPC? Šta je simboličnost lokacije za spomenik Stefanu Nemanji ispred, makar i bivše, železničke stanice? Da je Nemanja dolazio vozom u Beograd, šta li!? A treće je obećanje da će Pošti kod stanice (!?) biti vraćeno Korunovićevo ruho. Po kom sačuvanom projektu? Za koliku astronomsku cenu? I za koju namenu, kad je čak i nekompletnim idiotima jasno da je ona bila tu jer su Pošta i Železnice bile blizanačke institucije. I to sve najavljuju isti oni koji ono zakošeno ulupavanje na Slaviji ne umeju da završe“. Nema veze što ne umeju da završe, bar umeju lepo da obećavaju. Za novi bulevar, koji ide „iz ničeg u nigde“, već su predvideli granitne ploče po ugledu na one koje su se širom grada odvalile gde god da su ih postavili. Uz to će sve biti „obogaćeno zelenim površinama“, onim koje će na papirnatoj mapi grada zaokružiti u Mirijevu ili Surčinu i reći – to je to. A kad sve osvetle led-sijalicama, kao što je Folić obećao (e njih, kao i svega ostalog što šljašti imaju u izobilju), užitak će biti potpun.