Desni marš

Prvo što je nova uprava privatne mađarske televizije Hir uradila nakon što je stanica početkom avgusta ponovo stavljena pod državnu kontrolu, bilo je da predoči spisak novinara i urednika koje treba otpustiti, te emisija koje se ukidaju. Nije ova stanica baš važila za etalon uređivačke nezavisnosti: pre nego što se njen osnivač i doskorašnji vlasnik, medijski tajkun Lajoš Simička, 2015. trajno razišao sa svojim dugogodišnjim prijateljem, a onda i pokroviteljem, premijerom Viktorom Orbanom, i ona je bila deo sistema državne i paradržavne propagande Orbanovog režima. Ali njeno vraćanje pod okrilje vlasti ono malo preostalih kritičkih glasova u mađarskoj javnosti - ili onome što od nje još postoji - doživelo je kao poslednji ekser zakovan u kovčeg slobode medija u ovoj zemlji. Koliki god bio njihov zazor prema samom Simički - koji je, kao i drugi iz Orbanove klike, bliskost sa premijerom maksimalno iskoristio za lično bogaćenje - mediji koje je doskora kontrolisao, i bez kojih je posle ovoprolećnog novog Orbanovog izbornog trijumfa sada ostao, primoran da ih proda ili ugasi, nudili su kakvu-takvu alternativu skoro pa unisonoj ponudi jedne i jedine verzije mađarske stvarnosti. Sada kada više ni toga nema, slobodni glasovi se u Mađarskoj ne čuju jače nego što su se čuli nekad u Miloševićevoj ili se čuju danas u Vučićevoj Srbiji. I to je, u malom, prava suština Orbanove „neliberalne“, „hrišćanske“, ili kako već ovih dana naziva „demokratiju“ koju zagovara: svi imaju pravo na sopstveno mišljenje - ali, u javnoj sferi barem, samo dok se njime ne dovodi u pitanje ispravnost onoga što zastupaju on i njegovi. A ukazivanje na duboko koruptivnu prirodu njegove vladavine i oligarhijski sistem koji je u zemlji uspostavio - faktički jednopartijski poredak (Fides je na aprilskim izborima osvojio dvotrećinsku većinu u parlamentu), s Orbanovom familijom i pajtašima na vrhu piramide - uzdignuto je na isti nivo pretnje čistoti mađarske duše poput drugih aveti navodno nadnetih nad panonskom ravnicom: bliskoistočnih izbeglica, kosmopolitskih liberalnih elita, preteklih domaćih levičara i, naravno, za bacanje sumnje na njih uvek idealnih Jevreja - naročito ako se zovu DŽordž Soros. Neprijatelje je, kao i u svim nedemokratskim ili prividno demokratskim sistemima, uvek lako naći ili, ako treba, proizvesti; a današnje vreme ih, iz perspektive savremene evropske populističke desnice - čiji je reprezentativan primerak upravo Orban - nudi na pretek. O tome bi nadugačko mogao da govori i lider još jedne desničarske stranke i Orbanov ideološki sabrat, Jaroslav Kačinjski, čije su lične frustracije - od uverenja da su Rusi krivi za rušenje aviona u kome je 2010. poginuo njegov brat blizanac Leh, u to vreme predsednik Poljske, do insistiranja da bi izbeglice s Bliskog istoka, ukoliko bi ih zemlja primila, u nju doneli „zarazne bolesti i parazite“ - sasvim glatko i bez otpora pretočene u državnu politiku otkako se njegova partija Pravo i pravda 2015. vratila na vlast. Otada se u Poljskoj sistematski potkopava nezavisnost sudstva, disciplinuju mediji i na druge načine degradiraju demokratske tekovine postsocijalističkog perioda - ali, kao i u Mađarskoj, vladajuća stranka i dalje uživa podršku jasne većine građana, pa i tamo važi ono „tražili ste, gledajte“: ako je njima dobro, ko smo mi da im prigovaramo. Postoji ipak i barem jedna bitna razlika između mađarskog i poljskog slučaja: u zemlji naših severnih suseda je već godinama druga po snazi, time i najveća opoziciona stranka, još donedavno ekstremno desni i rasistički Jobik, koji je - o, ironije - poslednjih par godina, otkako je Orban radikalno skrenuo udesno, oprezno krenuo u suprotnom smeru, s ambicijom da proširi biračku bazu i profiliše se kao, je li, moderna konzervativna stranka. Iz perspektive najvećeg broja mađarskih birača, dakle, dilema je da li se odlučiti za nekadašnju stranku desnog centra koja je u međuvremenu po mnogo čemu postala ekstremna, ili izvorno ekstremno desničarsku stranku koja bi sada nekako da se legitimiše kao „normalna“ partija desnog centra. Izem ti takav izbor, rekli bi mnogi. Da je to samo mađarski problem, pa i nekako. Ali nije. Šta da se kaže za Austriju, gde je od prošle jeseni na vlasti koalicija dve desne partije, od kojih je ona umerenija i uglađenija, konzervativna Narodna stranka, pre izbora po nekim stvarima takođe počela ozbiljno da liči na svog aktuelnog radikalnijeg partnera - dok je tog partnera, Slobodarsku partiju, čiji su koreni neonacistički, sad kad je ponovo u vladi postalo teško razlikovati od narodnjaka? Ili za Italiju, u kojoj na desnom krilu političkog spektra vlada velika gužva, i gde su mrzilački stavovi i navodni šarm (?) „čoveka iz naroda“ Matea Salvinija, jednog od dva potpredsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova, u ovih nekoliko meseci otkako je vlada formirana od njega napravili najpopularnijeg političara u zemlji, a partiju koju vodi, ksenofobičnu Ligu, u anketama praktično izjednačili sa koalicionim partnerom, na martovskim izborima znatno uspešnijim populističkim Pokretom Pet zvezda? Zapravo, kako je u maju u tekstu za Forin polisi konstatovao Slavomir Širakovski, osnivač pokreta Kritika politična i direktor varšavskog Instituta za napredne studije, došlo je takvo doba da je u čitavoj Evropi izbor počeo da se svodi na onaj između desnice i krajnje desnice - pri čemu je krajnja desnica ta koja u sve većoj meri diktira političku agendu. Primeri se mogu naći na svakom koraku, ali je posebno paradigmatičan nemački slučaj, kaže Širakovski. Ekstremno desna Alternativa za Nemačku (AfD), koja je na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima ostvarila veliki proboj, sada sa zvaničnim statusom najjače opozicione partije - budući da su Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i bavarska Hrišćansko-socijalna unija (CSU) vladu ponovo formirale sa Socijaldemokratskom partijom (SPD) - ima značajan upliv na vladinu politiku, pre svega kroz indirektan uticaj na CSU. Prepadnuta da bi zbog uzleta AfD na pokrajinskim izborima u Bavarskoj ove jeseni mogla da ostane bez faktičkog političkog monopola koji tamo ima decenijama, ova i inače izrazito konzervativna stranka drastično je skrenula udesno upravo oponašajući ona Alternativina zalaganja na kojima je ta stranka i izgradila popularnost - a pre svega njeno insistiranje na radikalnom odnosu prema rešavanju imigrantskog pitanja. Pripadajuće simpatije za tipove poput Orbana - kome je lider CSU Horst Zehofer, bivši bavarski premijer a sada savezni ministar unutrašnjih poslova, nazivajući ga „prijateljem“, požurio da čestita izbornu pobedu - podrazumevaju se. Koliko dalekosežne posledice može da ima to kad partije s političke margine počnu da usmeravaju tok političke debate pokazuje primer Velike Britanije. Tamo je i pre i posle potpuno marginalna Partija za nezavisnost Velike Britanije (UKIP) u jednom srazmerno kratkom vremenskom periodu svojim zalaganjem za izlazak zemlje iz EU prvo uspela da zadobije značajnu podršku birača (svejedno što ta podrška zbog specifičnosti tamošnjeg izbornog sistema nije mogla da se materijalizuje na izborima) a onda radikalizuje vladajuću Konzervativnu stranku i destabilizuje tadašnjeg premijera Dejvida Kamerona, s epilogom u ishitrenom referendumu na kome je izglasan izlazak zemlje iz Evropske unije. „Evropski politički spektar sveden je na mejnstrim desnicu i populističku desnicu, s tim da se i taj mejnstrim postepeno rastvara kako apsorbuje ideje i retoriku populista“, zaključuje Širakovski. Ali zašto je to tako? O tome u sledećem broju.