O licemerju i autokratiji

Žargonski rečeno, ako je Kanada na zakazanu šorku došla praznih ruku, Saudijska Arabija je ponela i nož i pištolj, i minobacač i balističku raketu, čak je i Alaha povela, za svaki slučaj. Kako sve češće biva, međunarodni incident počeo je s tvitom, i to kanadske ministarke spoljnih poslova, u kojem je zatražila oslobađanje dvoje uhapšenih saudijskih boraca za ljudska prava. Iako umereni modernizator islamističke rigidnosti – čak svoj program naziva bombastično „Vizija 2030“ – prestolonaslednik sunitske kraljevine Muhamed bin Salman je naložio niz nesrazmerno dramatičnih koraka. Saudijska Arabija je prvo u roku od 24 časa proterala kanadskog ambasadora, prethodno povukavši sopstvenog iz Otave. Nakon diplomatskih, prekinute su i ekonomske veze. Trgovinski i investicioni aranžmani stavljeni su „na led“, a buduće isporuke nafte sve su neizvesnije, premda se Otava tu neće susresti s nenadoknadivim gubitkom – iz Rijada joj je stizalo svega 10 odsto uvezenog „crnog zlata“. Sledeće je stradalo slobodno kretanje građana. Čak 12.000 saudijskih studenata u Kanadi preusmereno je u druge države, a naročito nerazumno zvuči odluka da se svi bolesnici sa saudijskim državljanstvom na lečenje prebace uglavnom u SAD. Avioni na redovnim relacijama između dve zemlje su do daljeg takođe prinudno sleteli diplomatskom zlovoljom. Pod krinkom iste rigidnosti koju princ želi da ublaži, otac Samare i Raifa Badavija, uhapšenih sestre i brata blogera, punih je petnaest godina fizički kažnjavao svoju decu zbog neposlušnosti. Raif je uhapšen 2012. zbog tobožnjeg bogohuljenja, a tek dve godine kasnije je, vidno narušenog zdravlja, konačno osuđen na deset godina zatvora, novčanu kaznu i hiljadu udaraca bičem u toku dvadeset nedelja. Nakon prvih dvadeset udaraca, međunarodna zajednica se snažno usprotivila i izvršenje presude je od tada odlagano trinaest puta. Samar je skoro celu 2010. provela u zatvoru, a nedavno je uhapšena bez ikakvih dokaza. Šta se, onda, promenilo u međuvremenu? U najkraćem, američka administracija. Raifova supruga je s decom dobila azil u Kanadi, pa se odluke Rijada mogu smatrati i odmazdom. Samar je 2012. dobila nagradu „Žena hrabrosti“ američkog Stejt departmenta, a s njom su se site islikale Mišel Obama i Hilari Klinton. Praveći otklon od demokrata i drugujući s Saudijcima, Tramp kanadsko-saudijsku razmenu nije komentarisao. Moskva je umesto ljudskih prava branila odluku Rijada, baš kao i nešto kasnije Egipat, retorički razblažujući zločine. Nisu, kažu, za politizaciju ljudskih prava. Cinik bi dodao – naročito ako se radi na njihovom ukidanju. To je Salmanu bilo dovoljno da gurne prst u oko kanadskom premijeru DŽastinu Trudou i ujedno pošalje poruku svim zapadnim političarima da se u unutrašnje probleme kraljevine ne mešaju. Ponovo, cinik bi rekao – naročito ako problemi realno ni ne postoje. Posledične žalopojke kanadske administracije – ostali su sami, nigde nema solidarnosti, izigrala ih Amerika, znaju da su na ispravnoj strani barikade, i tako dalje – služe da u pomoć prizovu diplomatije Velike Britanije, Švedske, Nemačke i UAE. Dok one ne stignu, međutim, moraće da odgovore i na mnogobrojne optužbe za licemerje. Jer, zaista je nejasno kako mogu da kude autokratu jer je autokrata, a da prethodno istom tom autokrati prodaju više od 928 lakih oklopnih vozila u vrednosti 11 milijardi dolara. I da pritom o tome ćute, jer su Saudijci tako tražili. Većina vozila je završila u Katifu, jednom od dva šiitska grada u kraljevstvu, na istoku zemlje, inače naftom najbogatijem njenom delu. Tamo je pre dve godine s još 46 ljudi javno obezglavljen cenjeni imam i kritičar Rijada Nimr Baker al-Nimr. Razlog? Terorizam, navodno. Bar zvuči dobro. Sa žiteljima Katifa se Trudo možda ne saoseća, ali ih Samar i Raif Badavi sigurno dobro razumeju.