Teniski lakat

Stara izreka kaže da pravi šampioni nisu oni koji umeju da pobeđuju, već oni koji brzo ustanu kada padnu. U slučaju Novaka Đokovića pad je došao iznenada, nenajavljeno, nakon nekih od najvećih uspeha. Ni dizanje nije potrajalo kratko. Đokovićevi eksperimenti s raznim trenerima, promena nači-na života, desant Pepea Imaza, čoveka nedefinisanog zanimanja i odlazak Marijana Vajde, koga smo počeli da doživljavamo kao svog, i te kako je usporio povratak. Sve se poklopilo sa povredom lakta za čije predugo saniranje odgovornost snosi i sam Đoković. Nije bilo mnogo razumevanja za ono što se Novaku dešavalo, javnost mu je poručivala da prestane da „pase", aludirajući na njegov način ishrane, da je vreme za penziju i da je bolje da bude upamćen kao veliki šampion koji je otišao na vrhuncu, nego kao teniser nad kojim se iživljavaju trećerazredni igrači. Skoro preko noći u očima javnosti prestao je da bude i teni-ser, a kamoli nacionalni simbol kojim smo lečili sve druge poraze. I strani stručnjaci, koji mu ionako nisu naklonjeni, uglavnom su predviđali sunovrat sjajne karijere. A onda je Novak povukao potez karijere, vratio stari tim s Vajdom na čelu i tek s vremena na vreme pokazivao zašto je bio dominantan kao nikada niko pre njega. Ako je iznenadno osvajanje Vimbldona dočekano s pomalo skepse (mada se najveći turnir nikada ne osvaja slučajno), trijumf u Sinsinatiju, jedinom turniru iz masters serije koji mu je nedostajao, stigao je kao definitivna potvrda povratka. I ne samo to, postao je jedini igrač u istoriji kome je to uspelo. Možda je Đokovićevo dizanje s poda trajalo pre-dugo, ali Novak je pokazao lakat onoj skeptičnoj javnosti. I domaćoj i stranoj. Zato ako na Ju-Es openu ispadne u prvom kolu, dobro razmislite...