Kakofonija demonskih glasova

Ako je verovati vestima iz većine srpskih medija, dijaloga je toliko da nam na uši izlaze. Na jedno izviru javne rasprave o promenama Ustava o pravosuđu, niz drugo curi unutrašnji dijalog o kosovskom pitanju, a uskoro bi i treće moglo da nam izraste. Vlada je oformila Koordinaciono telo za saradnju s medijima, što je, valjda, formalno priznanje da saradnja do sada i nije bila plodotvorna, ali da dobra volja za napredak postoji. Nedavno konstituisana Komisija za utvrđivanje posledica NATO bombardovanja bi takođe trebalo, makar deklarativno, da jednom zasvagda utvrdi je li porast incidence karcinoma uslovljen sejanjem osiromašenog uranijuma. Ogromna je, međutim, nesrazmera između obilja razgovora i manjka razrešenja kao njihovih posledica. Štaviše, reklo bi se da su rezultati daleko češće nove anksioznosti i bojazni. Razloga je mnogo. Da li „ološ“ govori doktorskim jezikom, a „doktori“ ološkim, da li građani uopšte ove jezike razumeju, da li Kosovo kao predmet razgovora označava površinu, spomeničko i drugo nasleđe, građane ili od svega pomalo, je li politički nezavisno pravosuđe pseudohumanistički fetiš ili ideal ka kojem se stalno stremi? Pitanja sve više, a iz te kakofonije umesto odgovora izrastaju demoni podozrivosti i jednoumlja čiji su ciljevi da što više građana Srbije izgubi pojam kome, kada i o čemu da veruje i da, posledično, ako ne misli isto, onda makar govori ili čini slično. Doktorand i naučni saradnik na FPN-u Filip Otović Višnjić podseća da je stradanje poverenja u univerzalne i objektivne istine istorijski počelo još osamdesetih godina, kada je usled bujanja protivrečnosti poznog kapitalizma u praksi došlo do teorijskog otklona, propitivanja, pa čak i odbacivanja prosvetiteljske ideje o konstantnom progresu čovečanstva. Naučni metod počeo je da ustupa mesto pseudonaučnim stanovištima i teorijama zavere, koje profitno usmereni mediji jedva čekaju. Našu savremenost je, kaže Otović Višnjić za NIN, dodatno zakomplikovala već višedecenijska tranzicija: „Običan čovek oseća veliku nesigurnost. Najpre usled nostalgičnog sećanja na socijalistički sistem u kojem je osećao da tako postavljeno društvo za zadatak ima i brigu o njemu, a zatim i zbog bolno izneverenih obećanja o brzom ekonomskom progresu u kojem će mogućnosti i rast standarda dovesti do toga da žrtvovanje socijalne sigurnosti ekonomskog sistema bude opravdano. U ovakvom stanju javlja se opšte nepoverenje u sistem za koji smatra da je otuđen, dok njegove autoritete smatra kao agente sopstvenih interesa, a ne njegove dobrobiti. Primera radi, za motiv lekara da zastupaju vakcinaciju poteže se argument da oni imaju finansijske bonuse od strane farmaceutskih kompanija koje te vakcine proizvode“, predočava naš sagovornik. Svaki apsekt navodne povezanosti između MMR vakcina i pojave autizma kod dece toliko je ispretresan da bi i letimičan pregled sadržaja na internetu trebalo da bude u stanju da razveje svaku bojazan. Engleski gastroenterolog Endru Vejkfild je 1998. objavio naveliko osporeni rad u kojem je uspostavio tobožnju vezu, poturivši netačne podatke i prećutavši planove da se o roditeljsku paniku okoristi plasiranjem inovativnih dijagnostičkih rešenja. Britanska lekarska komora mu je doživotno oduzela licencu, delom i jer je nad decom s autizmom vršio nepotrebne preglede poput kolonoskopije. Uostalom, kamo sreće da pojava autizma zavisi od primanja vakcine – lako bi mu se stalo na put. Jedan naučni magazin posvećen isključivo proučavanju autizma je u februaru 2014. nedvosmisleno pokazao da je pojava autizma kod nevakcinisane dece česta kao kod vakcinisane. Vakcina se prima u drugoj godini života, kada se najčešće pojave i prvi jasni simptomi autizma, i to je ujedno i jedina veza. Bojazni, međutim, ostaju, jer su ulozi previsoki, a poverenje u čabru. Saldo je neslavan – od novembra prošle godine do sredine maja ove godine, u Srbiji je zabeleženo više od 5.300 obolelih od malih boginja. Preminulo je petnaest osoba. Stručnjaci upozoravaju da je dovoljan jedan drastičan pad kolektivnog imuniteta za izbijanje nove epidemije koja ne bi poštedela ni vakcinisane pojedince. Kao što zabrinuti građanin može pobrojane argumente otpisati kao konspirativno prikrivanje istine, tako se i naučno utemeljeni zaključak Svetske zdravstvene organizacije da osiromašeni uranijum nije kancerogen može lako uklopiti u narativ o konspiraciji protiv bombardovanjem već unesrećenog naroda. DŽaba i podaci da svako od nas od prirodnog zračenja – kosmos, planeta na kojoj smo, i tako dalje – godišnje primi između dva i tri milisiverta, da snimanje zuba doda od pet do deset mikrosiverta, a da su holandski stručnjaci 2000. ustanovili da nas izloženost osiromašenom uranijumu košta manje od jednog mikrosiverta. Uzalud i podatak da je jedna izraelska kompanija na poluostrvu Luštica, gde je takođe bila završila bačva municije s osiromašenim uranijumom, podigla hotel s pet zvezdica. Naučnim dokazima se usprotiviti uverenju da je osiromašeni uranijum kriv za češće malignitete u Srbiji najčešće znači popiti optužbu da prizivate novo bombardovanje, usput tvrdeći da je reč o bezopasnoj tvari pogodnoj za homeopatiju. O tome i još mnogo čemu je u broju 3518 našeg nedeljnika već govorio Duško Košutić, specijalista fizičkih nauka i nekadašnji rukovodilac odeljenja za operativnu dozimetriju pri institutu „Vinča“. Rečju – nadgledao je i vodio merenja zračenja tokom bombardovanja. „Za vreme bombardovanja su merenja vršena, uzorci su uzimani, pravljene su ’bele knjige’ i predavane su tadašnjem Ministarstvu za zaštitu životne sredine. Postoje dokumenti, dakle, koje danas niko ne pominje, a umesto toga se prave komisije u kojima kažu da će im se posao sastojati od odlaska u Vranje i razgovora s ljudima“, kaže Košutić za NIN. Otović Višnjić smatra da prirodno okruženje argumentovane rasprave nikad nije ni bila politička sfera, makar u užem smislu. Tu se sve pretvara u borbu za moć i ubeđivanje u ispravnost određenih stavova. Dominacija medijskim prostorom i pažljivo plasiranje tema otuda je sastavni deo tehnologije svake vlasti, pa i ove. „Uočiva razlika je stil kojim se aktuelni režim koristi, što je i razlog zbog kojeg je opozicija u svojim propagandnim sadržajima toliki akcenat stavila na kritiku ’nepristojnosti’, i s time povezane ’nestručnosti’, a ne na nuđenje bitno drugačijih politika, što je i razumljivo, s obzirom na to da trenutni ekonomski i spoljnopolitički kurs predstavlja kontinuitet s vremenom njihove vlasti“, zaključuje Otović Višnjić. Od naučnih istina smo delom digli ruke, nije velika uteha što nismo ni prvi, ni poslednji, ali se srpska zbilja u međuvremenu pretvorila i u stratište mrtvorođenih konsenzusa o važnim društvenim pitanjima. Politički analitičar Cvijetin Milivojević smatra da, uz sve opravdane kritike na račun vakta Borisa Tadića, uspostavljati kontinuitet između njegovog i sadašnjeg vremena nije opravdano. „SNS je na vlast došao 2012. zahvaljujući najavljivanim borbama protiv partokratije i korupcije. Već šest godina ne odgovara ni na jedno suštinsko pitanje. Bivše radikalske birače laže da će jedino oni moći da očuvaju celovitost Kosova unutar Srbije, a preostalu trećinu birača, proevropski orijentisanu, laže da se približavamo EU. To je aktivna manipulacija biračkim telom, a ne državnički posao, i taj se modus prenosi na sve društvene sfere“, kaže Milivojević za NIN. Po njemu, svi političari iz vladajuće koalicije koji nisu predsednik Aleksandar Vučić sebe kao političku činjenicu mogu da potvrde jedino bespogovornim klimanjem glavom. Stalno, veli on, treba podsećati da neko ko je osvojio 56 odsto glasova na izborima na kojima je izlaznost polovična – a apstinenti nikad ne bi glasali za vlast, inače bi izašli na izbore – ne sme da tvrdi da ima apsolutnu većinu, a samim tim i moć da radi šta god poželi. Naročito ne da, moderirajući između ostalog i unutrašnji dijalog o Kosovu, svako malo prekoračuje predsedničke nadležnosti koje Ustav predviđa. Kao zaseban problem, pa i izvorište razočaranja u deljeni politički okvir, izdvaja se to što meritorni predstavnici međunarodnih zajednica na oba oka žmure na očita kršenja ljudskih prava i medijskih sloboda. Na neuređenoj raskrsnici dva dijaloga našla se novinarka Vremena Tamara Skroza. S jedne strane je kritikovala učešće NUNS-a na sastancima s, između ostalog, i savetnicom predsednika Srbije za medije Suzanom Vasiljević, a s druge je negodovala zbog osude kolege Vladimira Kostića, koji je napisao tekst o pozajmici koju je Medija centar NUNS-a uzeo od Dragana Đilasa. Zbog toga je podnela ostavku u IO NUNS-a, svega tri dana nakon što je konstituisan, a potom je usled kritika i izašla iz ovog udruženja, nakon dve decenije dugog članstva. Prema njenim rečima, novinari su i s prethodnim vlastima imali problema, ali je tek s ovom počela kampanja aktivnog progona kritički orijentisanih medija i ljudi koji u njima rade. Profesionalni angažman danas podrazumeva i linč u režimskim glasilima uz lepo upakovani katanac. Poslednji nezavisni medij koji je to na svojoj koži osetio je regionalni portal Južne vesti. Punih šest meseci je čak 12 različitih inspektora opsedalo njihovu redakciju, a službena lica su na stotinu strana dugom izveštaju konstatovala da od osnivanja 2010. nije bilo grešaka u poslovanju. U pomoć su prizvali Zakon o informisanju – premda im je njegovo tumačenje u nadležnosti koliko i porađanje beba – gde lepo piše, kažu oni, da glavni i odgovorni urednik mora da bude u radnom odnosu u mediju koji uređuje, što ovde nije bio slučaj. Kazne su milionske, a Ana Brnabić je rekla da Južne vesti imaju pravo da se žale ako misle da inspekcija nije radila kako treba. Problem? Pa, pravilo na osnovu kojeg je propisana kazna odnosi se na državne, ne i na privatne medije, a Poreska uprava je pokrenula proceduru prinudne naplate ni ne sačekavši odluku suda po žalbi Južnih vesti. „Premijerka istovremeno razgovara s predstavnicima medijske zajednice, učestvuje u formiranju Radne grupe za pravljenje nove medijske strategije, zalaže se za formiranje Koordinacionog tela za saradnju s medijima, i cinično vrši pritisak na njih. Mislim da s ovom vlašću nemamo o čemu da razgovaramo. Godinama smo pred međunarodnu zajednicu iznosili dokaze o kršenjima medijskih sloboda i prava građana na objektivno informisanje, ulaskom u dijalog smo to poništili i, čini mi se, odlučili da pregovaramo sa sopstvenim egzekutorima“, predočava Skroza za NIN. Javna rasprava o ustavnim reformama o pravosuđu se, ipak, ponajviše približila dijalogu kakvog antiteatarskog komada. Ministarstvo pravde je čitavu prošlu godinu utrošilo na omalovažavanje predstavnika struke i upućivanje sporadičnih pretnji. Kada se ispostavilo da mišljenja Venecijanske komisije i Konsultativnog veća evropskih sudija sadrže u dlaku iste primedbe koje je iznosila i struka, objavljeno je da javne rasprave više biti neće i da će konačni predlog izmena Ustava otići direktno na skupštinsko izglasavanje. „Vlast je poručila da joj ni formalni razgovor nije potreban, a struka i građani ostavljeni su na milost i nemilost političkoj volji. Venecijanska komisija je na nekim mestima ostavila prostora za alternativna rešenja, ali je daleko češće zahtevala potpuno novo rešenje, ne dajući smernice. Debata je, dakle, tek sada neophodna, a ona se čak ni na dnevnom redu parlamenta nije našla. Očekujem da ćemo dobiti nekvalitetan tekst, da će se u većini medija govoriti da je usaglašen s primedbama iz Evrope, a možda će se smisliti i neko novo strukovno udruženje koje će tekst podržati. Siguran sam samo da ćemo, kad se i ako se približimo vratima EU, čitav posao morati iznova da radimo, iako se u čitav posao i krenulo kako bi se smanjio politički uticaj na pravosuđe“, predočava za NIN sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić. Na pitanje da li je danas neophodna hrabrost govoriti protiv zamena teza i relativizacije donedavno zdravorazumskog, Majić odgovara da ne želi da veruje da je neko koji se iskreno, uvereno i kompetentno suprotstavlja nečemu nerazumnom hrabar ili, kako mu često kažu, lud.