Hoteli na Mesecu

Priča o uspehu i fami oko Arctic Monkeys je više od prozaične rokenrol priče ili marketinške manipulacije kakvu u 21. veku često viđamo, ne znajući gde prestaje umetnički izraz, a počinje „proizvod“. Za početak, kada se 2005. praktično niotkuda (iliti iz južnog Jorkšira, ako ćemo precizno) pojavila grupica i dalje bubuljičavih tinejdžera nepotpuno mutiranog glasa, inicijalna procena javnog mnjenja je bila to da će simpatični momčići u polo majicama zakopčanim do grla biti samo još jedna kratkoročna internet senzacija za tinejdžer(k)e. A onda je i izašao Whatever People Say I Am, That’s What I’m Not, i istog trenutka smo znali da imamo posla sa nečim izuzetnim. Dok nisu i kao bend izrasli u ozbiljne muzičare za šta im je, razumljivo, trebalo desetak godina, ta izuzetnost prevashodno je dolazila od frontmena, liričara „par excellence“, jednog tihog i povučenog klinca sa neurednim šiškama po imenu Aleks Tarner. Od samog početka prepoznat je njegov neverovatan talenat za (p)osmatranje sveta oko sebe i beleženje običnih, svakodnevnih iskustava uz neobične metafore i maštovite opservacije. U moru klonova i neimpresivnih pisaca, Tarner se istakao dvojako - sa jedne strane, obrađujući teme odrastanja, sazrevanja i kreiranja sopstvenog identiteta (uz obilje predivnih stihova o ljubavi), a s druge strane svojom autorskom hrabrošću i umešnošću, da još kao adolescent piše o pojavama kao što su primoravanje devojaka na prostituciju ili ekstremni medijski spinovi. Nezainteresovan da bude centar bilo čije pažnje i predan radu, Tarner je konzistentno pisao vrhunske albume, njih sada već šest, ali je tokom 13 godina globalne histerije sazrevao postepeno, menjajući dužinu kose, stil odevanja i javnog nastupa, čak i način pevanja (danas više zvuči kao Elvis, ili makar kao DŽarvis Koker, nego kao Lenon ili Makartni). Za usputne slušaoce i neumorne kritičare, razvojni put Arctic Monkeys je dirljiv i unikatan „bildungsroman“ prepun fascinantnih narativa i zanimljivih gitarskih rifova; od tinejdžerske „nekompatibilnosti sa životom“ i istraživanja međuljudskih odnosa, preko bolnih raskida, pijanih i drogiranih noći i naposletku prihvatanja sopstvenih slabosti. Dodajte na to još i psihodeličnu, pangalaktičku epopeju inspirisanu „laundž“ muzikom i džezom koju smo dobili na poslednjem izdanju, Tranquility Base Hotel & Casino, i ciklus sazrevanja se napokon zatvara. Tarner danas ima 32 godine, živi u Los Anđelesu, fasciniraju ga Kjubrik, naučna fantastika i savremena sociologija; ozbiljnim trudom je od krajnje prosečnog postao odličan pevač karakteristične boje glasa koji svaki falseto izvlači kao od šale; naučio je i da svira klavir, a pominje se i mogućnost komponovanja filmske muzike u budućnosti. Kada su na novom albumu predstavili oštru promenu zvuka i umesto savremenom roku okrenuli se filmskoj muzici šezdesetih, uz naučnofantastične priče o recepcionerima u hotelu na Mesecu i galaktičkim trubadurima, znali smo da su Tarner i njegov bend ovakve pesničke slobode i zaslužili – nekada perspektivni mladi rok bend izrastao je u giganta savremene muzike koji raduje svojim idejama i originalnošću (ili makar inspiracijom koju vuče od jednog Bouvija ili Pink Floyd). S druge strane, za one koji su odrastali uz ovaj bend prethodnih 13 godina, naročito one sličnog uzrasta kao i članovi benda, svaki od Tarnerovih bolno prepoznatljivih stihova veći je od samog života. Nema mlade osobe koja nema Arctic Monkeys pesmu za udvaranje, sanjarenje, razočaranje i raskid, koju makar neka od Tarnerovih zanesenih priča ne asocira na emotivnog partnera, sadašnjeg ili bivšeg. O tome koga zamišljamo kao osobu koja je nestala i koju pokušavamo da vratimo nazivajući druge njenim imenom, kao što Tarner radi u fenomenalnoj Cornerstone, ne treba ni počinjati. Ove intenzivne emocije koje nas danas definišu i pružaju nam neke od najdražih ili makar najintenzivnijih uspomena iz mladosti proživeli smo tokom završnice Siget festivala u Budimpešti, koju je obeležio sjajan nastup pomenutog benda. Ovogodišnje, 26. izdanje festivala posetio je rekordni broj od preko 565.000 posetilaca, a oko 60.000 njih se 14. avgusta sjatilo ispred glavne bine kako bi ispratilo najnoviju iteraciju Tarnerovog već godinama promenljivog stila – svega nekoliko nedelja nakon što je nastupao sa zalizanim loknama i u plišanom sakou, imitirajući Elvisa, ovoga puta dobijamo kratko ošišanog mangupa u kožnoj jakni i smešno prevelikoj beloj košulji, koji se smeška dok pokušava da zavodi ionako očarane žene u prvim redovima. Koncert otvara Four Out of Five, uvodni singl sa poslednjeg albuma i ujedno jedina pesma na tom ostvarenju koja ima refren podoban za pevanje uz radio. U više od sat i po nastupa smenjivale su se numere sa svih šest albuma, a nekad stidljivi bend koji je sve svirao kao na traci danas je skupina opuštenih i zrelih muzičara koji se ne snebivaju da improvizuju, dodatno ohrabreni prisustvom Toma Roulija, gostujućeg klavijaturiste koji aranžmanima dodaje na težini. Većina pesama koje je bend izvodio odveć su sastavni deo kanona savremene kulture, ali neke su ipak pokretale ionako zažarenu publiku više od drugih. Don’t Sit Down ‘Cause I’ve Moved Your Chair je prva varnica za publiku i zabavan ogled u sarkazmu, u kojem Tarner poručuje neimenovanoj osobi da radi doslovno šta god hoće, samo da ne seda, pošto joj je „sklonio stolicu“. Očekivano, hitovi sa AM izazivaju najjače vriske, među njima posebno Do I Wanna Know?, u kojoj Tarner zaverenički izgovara čuvene stihove: „Oboje znamo da noći su stvorene da bi se tad reklo šta sutra se ne sme“. Do Me a Favour i 505, obe među najpotresnijim numerama u opusu benda, ne bi trebalo izvoditi jednu za drugom; srećom, žive emocije ovih pesama odlično umiruju opuštenije note Tranquility Base i dogodovštine fiktivnog protagoniste ovog dela, koji vreme provodi muzicirajući diljem svemira i sprdajući se na račun modernog društva, ovde ili na Mesecu. Od odsviranih numera sa ovog albuma posebno se ističe Batphone, u kojoj Tarner mašta da je superheroj (konkretno Betmen, jelte). Naravno, najveća histerija nastaje na kraju, uz I Bet You Look Good on the Dancefloor i R U Mine, možda i dva najveća hita benda. Živi povratak rok korenima obeležavaju brzi tempo i razulareni gitarski rifovi i svi se prisećamo stidljivog upoznavanja po klubovima kad smo bili klinci i bojali se da priđemo nekome ko nam se dopao. Možda je i prošlo punih 13 godina otkako smo upoznali Aleksa Tarnera, Meta Heldersa, DŽejmija Kuka i Nika O’Malija, ali priče koje smo uz njihovu pomoć oživeli i izmaštali žive i dalje, ovde ili na Mesecu, uz ljubav veliku do kraja svemira i nazad.