Ode malim ljudima

Dodela NIN-ove nagrade za roman godine uvek je dugotrajan povod za raznovrsne rasprave, podsećanja ili komentare. Oni ponekad idu u neočekivanim pravcima. Na primer, dok je konkurs još trajao, a posebno kada se pažnja javnosti usmerila na najuži odabir nekoliko naslova, bilo je nemalo čuđenja otkuda se tu odjednom pojavio izdavač neobičnog naziva „Besna kobila“. A tek kada je njihov roman Luzitanija Dejana Atanackovića, dobio godišnju nagradu, mnogi su tada i prvi put čuli za ovu kuću. No, čitaoci NIN-a znaju da se jedno izdanje „Besne kobile“ već našlo na spisku pet izabranih NIN-ove godišnje liste najvažnijih događaja u srpskoj kulturi, i to tri godine pre dodele nagrade za roman godine. „Besna kobila“ je prvenstveno stripski izdavač sa desetinama naslova u svom katalogu, bez izuzetka zanimljivih stripskih knjiga, a ovo je, u stvari, bio prvi roman koji su objavili. Na NIN-ovoj godišnjoj listi iz 2015. grafička novela ovog izdavača Korporativni pandemonijum, scenariste Zorana Penevskog i crtača Aleksandra Zolotića, proglašena je najboljim domaćim stripom u 2014. Ova crtano-pisana priča o jednom mračnom antiutopijskom korporacijskom društvu, jeste sjajna, a na svoj način su neobične i druge stripske knjige „Besne kobile“. Međutim, nedavno su nadmašili sami sebe. Ne samo da „Besna kobila“ obznanjuje nesvakidašnje svetske prodore u stripu i stripske inovacije, kao što je to, uostalom, za srpske prilike bio i Korporativni pandemonijum, već ih i vrhunski odštampa, pa na kraju tvrdo ukoriči, sugerišući stepen poštovanja koji javnost treba da ima prema njihovim izabranim delima. Jer, predstavila nam je „Kobila“ dve knjige oko kojih takođe nije imala potrebe da se isprsi, istroši i plati prevodioca, osim na par neočekivanih, neznatnih, ali ne i nebitnih mesta. Pred nama su dakle dva tvrdo ukoričena naslova, dva po svemu zasebno nastala i strukturisana dela, ali po načinu pristupa naraciji trojice stripara – zaprepašćujuće slična! Jedna, Malo drveta i gvožđa ima 336 strana na kojima je, između uvodnih i izlaznih listova, štampano 328 tabli, koje se sastoje od 1.129 prizor-polja. Kao kompletan autor potpisan je Kristof Šabute. Druga, francuska knjiga Okean ljubavi, nastala je 2014. i ima 226 stranica. Na njima su reprodukovane 222 table, sačinjene od 1.220 prizor-polja. Kao autor scenarija potpisan je Vilfrid Lupano (Francuska), a autor crteža i kolora Gregori Panačone (Italija). Tu nema nikakvih „šmustikli“ ili poglavlja. Sve je „iz jednog komada“, ispričano u jednom dahu. Majstorski! Ne samo statistička „kvaka“ je u tome što, ukupno uzevši obe knjige, ni na jednoj od 546 nacrtanih stranica, ni na jednom od 2.349 prizor-polja nema nijednog dijaloga, nijedne didaskalije, nijednog teksta koji bi mogao da se čita ili prati u kontinuitetu. Sve je ispričano crtežom. Ima malih izuzetaka. Na primer retke onomatopeje, „zvučni efekti“, stavke u brodskom jelovniku, nazivi na samim lađama i na spisku plovila u lučkoj kapetaniji, jedno ime države na globusu (Kuba), neka slova urezana na klupi, naslovi dve knjige koje su čitali neki od onih koji su sedeli (Traktat o komparativnoj muzikologiji i roman Barbare Kartland Rajska muzika), natpis Živela penzija! na majici penzionisanog policajca (nije srpski, ali mogao bi mirno i da bude!), te još nekoliko sitnica. Malo drveta i gvožđa, kompletan Šabuteov strip je o jednoj klupi u parku. „Prevodilac“ s francuskog Goran Kastrović je, kao prvi, naveden u impresumu. Sa zanimanjem će se pratiti kako će on ovaj svoj zamašni prevodilački posao navesti kao stavku u svom si-viju… Oko klupe se javljaju ljubavi, tu su muzičari, zabavljači, oni koji džogiraju, bave se parkurom, pa onda oni koji svakodnevno prolaze idući na činovničke poslove, skitnice, policajci, smrtno oboleli, pas koji je periodično zapišava, deca koja uz nju uče da hodaju... Menjaju se godišnja doba, odnosi između likova, pogledi na svet... Rečju, oda životu! Malo elegije, malo rezignacije, malo euforije! Kraj je, prvo, pomalo tužan, a onda pomalo veseo. U proseku - setno! Crtež je crno-beli, u osnovi realistički. Linije nisu glatke, ali forme jesu zatvorene, kao da je ostavljena mogućnost za kompjutersko kolorisanje. Pošto je tekst odsutan, Šabute dinamiku u najvećoj meri postiže s tri sredstva: menjanjem rakursa, smenjivanjem kompozicionih rešenja u pojedinačnim tablama i tamnim površinama. No, dešava se i da „odmara“ gledaoca, fiksirajući kompoziciju, te čineći je naglašeno statičnom i simplifikovanom, sve do granice stilizacije tipične za grafički dizajn. Rečju, vizuelizacija na maestralan način prati tok isprepletenih priča. Okean ljubavi sadrži u gotovo svakom aspektu potpuno drugačiji stvaralački pristup od Šabuteovog, izuzevši eliminisanje teksta i iskazanu beskrajnu, dirljivu naklonost prema „malim“ ljudima, njihovim emocijama, stremljenjima i mukama. Scenarista Vilfrid Lupano davao je verbalne instrukcije crtaču Panačoneu, koji nesporno spada u „brze“, vešte crtače slobodnog poteza. Stilizacija je naglašeno groteskna, tipična za humorističke animirane filmove. Broj prizor-polja na jednoj stranici mnogo više varira nego u drugoj knjizi. Ovde jedan prizor zna da zauzme i po dve stranice, a da potom na jednoj tabli bude i desetak scena. Na more, još po mraku, na svojoj sićušnoj brodici sa atlantske obale nekog „malog mista“ u Evropi isplovljava ribar. Ispraća ga supruga, koja ga očigledno obožava. I obrnuto! Nazovimo ženu Marija, jer se tako zove i njegova barka. On posle jedne nesreće nestaje na okeanu. Supruga uzalud čeka dragog na rivi. Posle lučke kapetanije, odlazi kod vračare. Neke gledaju u pasulj, neke u kukuruz, a ova u – palačinku. I to, pošto je dopola pojede! „Javlja“ joj se kroz palačinku Če Gevara. Upućuje Mariju na Kubu. Na palubi Marija postaje hit među modnim trendseterima, njihovom svitom, novinarima i svakojakim snobovima. Otkriva im kukičanje, čipku i pletenje. Profesionalci se nikada ne odmaraju! Fotografije šalju svojim redakcijama, a ona i ne zna da je dospela na naslovne stranice najvažnijih svetskih modnih časopisa. Od tog trenutka, čipka i čipkane kapice su te godine u celom svetu in, dok Marija o tome nema pojma! Stiže na Kubu. U zlo doba! Prazan grad. Fidel Kastro satima pred mnoštvom mitinguje na trgu u Havani. Prostodušna je, ali uporna u svom naumu! Probija se do govornice i, vodeći se bespogovornim instrukcijama vidovnjakinje, pokazuje zatečenom Fidelu fotografiju. Panika u obezbeđenju… Miting se prekida. Diže se avijacija, vojska izlazi u tenkovima iz kasarni! Fidel ne zna da li je to možda neka majka, emigrantkinja iz Majamija, sestra ili supruga sa fotkom „nestalih“. Zna Fidel da su lideri Čilea, Argentine i nekih banana-republika imali sličnih problema sa gomilama fotografija. A možda, kao guja, CIA opet diže glavu i nanovo pokušava i 74. atentat? Invazija? Ponavlja li se početak Zaliva svinja? Bacaju je u kazamat. Ali, modni časopisi su pre kruzera stigli na Kubu, prvenstveno do žena mnogih Fidelovih generala! Prepoznaju zatočenicu. I ne samo da je oslobađaju, i supruge sa njom posle prave žurku, već je lično predsedničkim avionom vraćaju preko okeana u njeno „malo misto“. A stigao je i njen mužić... Iako je na prvom nivou iščitavanja ovo čarobna, maestralna smeša romana potrage, ljubavnog, brodolomničkog, pikarskog i on the road romana, dakle jedna očaravajuća storija koja često liči na burlesku, ispod ove pitke i nesporno romantične priče o „malim“ ljudima, nalazi se drugi, sumorniji, ekološki nivo! Iskreni vapaj zbog uništavanja okeana. Ukratko, dve izuzetne stripske knjige koje su obeležile poslednjih godinu dana srpskog izdavaštva. Remek-dela likovne naracije.