Mrka i empatija

Znam, reći ćete da je počela da me drma paranoja! Jer, pazi, bato šta se dešava? Uđem u jednu knjižaru da pošaljem tekst za NIN, kad nestane struje! A ispred knjižare trafo-stanica i neki bilmez po njoj čeprka. Pitam ga: Kada će da dođe struja, a on će: „Tek negde oko podne!“ Budući da sam navikao da kolumnu predajem ponedeljkom pre podne, krenem na autobusku stanicu da idem za Niš ili Pirot. Kad, na autobuskoj stanici došla struja! Kažu „pre deset minuta“. Vratim se u knjižaru, ali tamo još nema struje! Mora da me prate odakle šaljem kolumnu, pa tu isključuju struju. Vratim se na stanicu i uhvatim prvi autobus za Niš. Ko velim; ako je moj Alek Nišlijama oteo aerodrom nije, valjda, dotle došlo da im i Miljko iz Palanke isključuje struju da ne bih Srbe obaveštavao šta sve radi u svojoj varoši, a „nanogica“ mu uporno kasni... Šibam ka Nišu, a mislim na Mrku. Sreo sam ga, prošle nedelje, uoči koncerta Ane Bekute u Beloj Palanci. Bio je nalakćen na ogradu bekstejdža, okrenut meni leđima. Kucnuo sam ga po ramenu i kada se okrenuo nije me, u prvi mah, prepoznao. Jer, poslednji put smo se videli na Miloševićevoj sahrani kada sam, kao „telohranitelj“ Borke Vučić, bio jedini domaći novinar koji se ušunjao u dvorište gde je pokojnik, je l`da, sahranjen. A sa Miloševićem sam se ružno rastao na poslednjem kongresu jugoslovenskih komunista kada me je, zbog njegove Mire, ščepao za divan prsluk od tvida i, unoseći mi se u lice, rekao: „Znaš li ti, na koga se mi ostrvimo taj nema šanse da preživi!“ Blago sam skinuo njegovu šapu sa sebe i hladno mu odgovorio: „Mene možeš da obesiš u podne nasred Terazija ili da me središ prigušivačem u ponoć dok džogiram po Botaničkoj bašti. Ali, dirneš li mi dete, Bader Majnhof će te dići na krov Beograđanke sa sve blindiranim mercedesom!“ Ovo nije čuo samo Senta, već i petnaestak Miloševićevih potonjih „nosača kovčega“. E, sad, Mrka ponovo traži da se Miloševiću digne spomenik o „državnom trošku“. A vajna opozicija je zinula, odmah, iz sveg glasa protiv Mrkinog predloga. Ako mu i, po meni, treba dići spomenik, ne znam otkud tolika frka među opozicionim miševima koji bi se u gaće ukakili da im je Milošević pretio kao meni. Po meni, treba podići spomenik i mom Aleku, i, to još za života, pa i belopalanačkom šerifu Miljku, zašto da ne?! I, šta ako, svakog časa, treba da dobije „nanogicu“!? Ako jedan Nikola Pašić, grobar Srbije i neopevani hohštapler ima onoliki spomenik usred Beograda, zašto onda, gospodo, i Milošević i Đinđić ne bi dobili spomenike!? Jer, nije to stvar empatije, već, srpske, nažalost, umobolne istorije koja mora da ostavi traga i u spomeničarskoj kulturi i umetnosti. O empatiji, pak, na Mokranskom vrelu, zapodenuh razgovor sa mojim mladim prijateljem Markom koji radi sa duševnim bolesnicima u niškoj Toponici, a sprema magisterijum za rad sa decom ometenom u razvoju. A za to, i te kako, treba imati empatiju koju, recimo, Spartanci i potonji arijevci nisu imali. K. G. Jung se na ovo nadovezuje: „Šta ti je, mladiću!? Zar ne vidiš da tvoj Alek nema nimalo empatije za građane Srbije i da ih tretira kao decu ometenu u razvoju! Nego, mani se toga! Pozabavi se ozbiljnijim temama! Danas je, je l`da, Preobraženje, a tog dana su, pored Isusa, na gori Tavor stajali Mojsije i Ilija! A Gornji i Donji Tavor imaš iznad Valjeva, i, treba li ti još dokaza da je Srbija teritorija Starog i Novog zaveta!?“ Moja Crna se, pak, vraća na spomenike: „Mislim da i Dačić, za života, zaslužuje spomenik i to u Skadarliji ili u Guči. Ali, Mrka to neće nikad predložiti!