Priča s tužnim krajem

Ko su građani u tužnom jagodinskom redu – da li su to žrtve ili saučesnici u ubijanju Srbije, koje ih je i dovelo u situaciju da satima čekaju pomoć od dve-tri hiljade dinara, nepoznatog porekla? Da li smo ostali bez kičme, koju komšije Rumuni uporno pokazuju, boreći se na ulici protiv korupcije - one iste pošasti koja i nama, potpuno neometano, izjeda sadašnjost i ubija budućnost? To su neke od tema oko kojih se vodi rasprava na društvenim mrežama – tek da se ne može reći da nema nikakvih znakova svesti o stvarnosti u kojoj, ovako obamrli, bauljamo. I usput se, svakodnevno, prilagođavamo još ponekoj muci nedostojnoj čoveka. Treći put se srušio potporni zid na auto-putu čiju izgradnju svi plaćamo?! Dobro, bar niko nije poginuo. Otkriven je još jedan tender skrojen za potrebe prelivanja novca građana u privatne džepove – sada preko uvođenja elektronskih dnevnika u državne škole?! Šta da se radi, svaka je vlast lopovska, bar se ne puca. Posle železničke, skorojevićka pamet koja prezire obične smrtnike ukida i autobusku stanicu u Beogradu, praveći od srpske prestonice jedini veliki grad u Evropi (osim Tirane) u kom se glavni saobraćajni čvor ne nalazi u centru, na dobrobit svih?! Pa dobro, snaći ćemo se, nismo ni navikli da nam bude lako. Gledaj svoja posla. Kao da od tebe nešto zavisi? Sve će se ovo zvati juče. A ne baš tako davno – bilo je ovde otpora za divljenje. Hrabro i dostojanstveno, tri meseca po ciči zimi, za izborne rezultate 1996/97. Beskompromisno, u jesen 2000, opet u odbranu izborne pobede. Drugim rečima: koliko god bili izubijani i izmučeni, koliko god gust bio medijski mrak, koliko god masovno bilo iseljavanje iz zemlje – građani umeju da se usprave i pobune protiv nepravde, otimačine i besmisla. I da ne pitaju za cenu tog otpora. Razočarali se u petooktobarce? Da. Ali su – i to čak oni za koje se tvrdi da su „najrazmaženiji“, birači građanske provenijencije - uoči predsedničkih izbora znali da satima stoje u redu da bi dali podršku kandidatu za koga im se učinilo da ima kapacitet za vraćanje izgubljene nade. Autokratska vlast to dobro zna – o tome govore svakodnevna istraživanja javnog mnjenja, ali i akcije usmerene protiv i najmanjih zametaka otpora. Sećate li se, recimo, prekršajnih prijava vaspitno podignutih protiv studenata, optuženih za „organizovanje“ prošlogodišnjih prolećnih protesta protiv diktature? Naravno da opoziciono delovanje u takvim uslovima nije lako. Ali ga nimalo jednostavnijim ne čini unutaropoziciono odmeravanje (slabih) snaga, koje je obeležilo depresivno leto 2018. Najpre se Savez za Srbiju iz najavljene najšire tehničke koalicije, pravljene s ciljem da izrodi prelaznu vladu do izbora u demokratskim uslovima, premetnuo u grupaciju sa stavovima koji dele biračko telo (o Kosovu, ćirilici...). Onda je Saša Janković zaključio da svoj desetkovani Pokret slobodnih građana može da udruži sa još sitnijim i manje poznatim organizacijama i sve to da predstavi kao blok spreman da pokupi opozicione birače građanskog usmerenja. Odmah se, naravno, rasplamsao sukob sa pretendentima na isto biračko telo, Demokratskom strankom (članica Saveza za Srbiju) i Socijaldemokratskom strankom Borisa Tadića (trenutno neudružena). Aktivnosti su pojačale obe frakcije pokreta Dosta je bilo, odnosno „originalni“ DJB s novim predsednikom i novonastali Pokret centra. Takođe neraspoređena (ni Savez, ni blok) Nova stranka Zorana Živkovića predstavila je akcioni plan rada i pozvala na saradnju. Isprsio se Aleksandar Šapić - on se neće udruživati, jer se već proglasio savezom, srpskim i patriotskim. Ukazao se i Velja Ilić, on će isto desno, u najveću gužvu. Spisak „spasilaca“ tu se, svakako, ne završava, uprkos poukama sa dosadašnjih izbora – onim o važnosti udruživanja. Da li je ovde reč samo o lošim đacima, nesposobnim da nauče očigledno? Ili su im – nekima, mnogima, svima – pripale takve uloge u režiranom komadu s tužnim krajem? Nije, čak, više ni zanimljivo. Samo je (o)tužno. Kao da smo svi već stali u jagodinski red, čekajući milost Dragana Markovića Palme.