Nakazni režimi proizvode podanike

Nema nijednog racionalnog objašnjenja zašto sam mislila da su veće šanse da Lane Gutović odbije nego da prihvati ovaj razgovor, niti zašto sam ga se na neki način plašila. Možda bih mogla da sakrijem od čitalaca ona svoja pitanja čiji je smisao bio pre svega „razbijanje straha“, ali mi je žao da zadržim za sebe bilo koji Lanetov odgovor. Evo, na primer: Ja sam bila mala, a vi ste bili veliki 1972, kad sam vas prvi put videla na „tatinoj terasi“, u našem stanu na Konjarniku. Nemam jasnih sećanja šta mi je vaše ime značilo u osmoj godini života, ali mi je taj dan zbog nečega ostao u pamćenju. Nisam znala nijednu vašu ulogu, ali sam znala vaše ime i prezime. Da li se toga sećate? Pamtim temu razgovora i Matiju, ali se ne sećam detalja… Sa osam godina ste bili samo detalj. Ne znam kad pre, ali ste porasli sa vašom emisijom. A još više kada su vam emisiju ukinuli. Da ste vodili „opštinske dijagonale“ ili „pijačni barometar“, trajali biste duže… Ali biste i ostali mali. Kako je bilo u Ivanjici? Stigao sam u Ivanjicu kada je već bio mrak, a po mraku sam i otišao. Ne znam kako je drugima bilo u Ivanjici, meni je kratko trajalo, što valjda znači da je bilo i lepo, jer teorija kaže da sve što je lepo kratko traje. Da li ima kraja podelama? Da li ćemo se od ove godine deliti i po tome „na čijoj ti je otac Nušićijadi bio“? Kada ljudi osećaju potrebu da se dele unutar jedne zajednice, onda je to jasan znak da sa zajednicom nešto nije kako treba. Deobe su način razmnožavanja najprostijih jednoćelijskih organizama. Otkud su nam onda toliko bliske? Od božijih ljudi postali smo amebe. I sada se kao amebe i ponašamo. Snalazimo se. Kako se ponaša čovek ameba? Kada ga zateknu da je nekada zastupao jedno, a da danas radi drugo, on objašnjava da je promena mišljenja u stvari znak sazrevanja, a ne erozija karaktera, kako to neki mogu da protumače. Da li pristajete na podele „mi“ i „oni“? Pristajem i učestvujem u tome. Ta podela postoji od kada je sveta. Na svakoj utakmici se takmiče i vređaju neki „mi“ i „oni“. „Mi“ i „oni“ se nadmeću i mrze na svim planovima, jer su različiti. Ali, veština vođenja zemlje je u tome da „mi“ i „oni“ svoje mržnje i ljubavi udružimo prema jednom cilju. To se ovde nije desilo. Zato „mi“ primećujemo „njih“. Da li pristajete na bilo koje „mi“? Nema potrebe da pristajem jer sam, poštovanjem ličnih pravila i otvorenim prezirom prema nekim pojavama, postao deo izolovanog sveta. Da li biste umeli da budete član stranke? Jedan čovek je rekao da je član partije koja ima jednog člana, a to je on. Po tom receptu sam osnovao svoju stranku u kojoj sam samo ja član i kao jedini član mogu da izdam i potkazujem samo sebe. Od „ja“ sam postao „mi“. Klasična ameba… Da li pamtite trenutke kada ste verovali da ste dužni da izaberete stranu i da se o tome javno izjasnite? Ti momenti su odlika burnog i neizvesnog života posvećenog sudbinama drugih za koje ste odgovorni. Moj život nije imao tu odliku. Nisam bio u tim situacijama, jer nisam imao iskušenja. Moje molitve su bile uslišene i nisam bio uveden u iskušenje agonije izbora. Da li posle reakcija na vaše nedavno gostovanje na televiziji N1 uočavate koliko su ljudi gladni istinitih i nekorumpiranih reči? Ispostavilo se da je na televiziji čovek koji ne laže postao retkost. Možda bih i ja lagao da sam imao razloga. Da li imate utisak da je ljudima danas potrebnije da čuju glas Laneta Gutovića nego Srećka Šojića? Šta je vama prirodnije? Da se pojavim kao Lane, a kada me uhvate da govorim istinu, Šojić mi je rezervni položaj. Zašto ljudi lažu na televiziji? Ja mislim da je radio izmišljen da bi izgovorena laž dobila veći domet. A televizija je pronađena da narod svojim očima vidi i kako lažov izgleda. Zbog toga se ne pojavljujem često na televiziji, nemam toliko svežih laži. Da li imate utisak da je ljudima danas manje do smeha, a više do jasno i ozbiljno izrečenog stava? Da je humor postao neduhovit? Smeh je tehnološki višak radosti, a mi to nemamo. Nama je humor neka vrsta ubežišta gde se sklanjamo da bi načas pobegli od bezumne primitivne stvarnosti na delu. Mi se ne smejemo. Mi se rugamo. Šta je za vas primer kolektivnog nevaspitanja koje ste pominjali? U ovolikoj konkurenciji ne mogu da odaberem. Onda će vam verovatno biti lakše da nađete primer dobrog vaspitanja? Upozoriti dete da ne briše nos zavesom, jer ima rukav! To bih mogao da navedem kao primer ovdašnjeg lekovitog uticaja na mlade. Ko je vaspitaniji - onaj koji se buni ili onaj koji trpi? Teorija kaže da je vaspitan onaj koji može da izdrži tuđe nevaspitanje. Gledao sam prenose iz Skupštine… Možda je opozicija najvaspitanija od svih. Da li je nevaspitano pitanje: da li ste protiv Vučića? To je ona vrsta pitanja na koja se odgovara sa „ne“. Kao kad pitate Crnogorca da li je Srbin. Ali, ako bi se odgovaralo pod hipnozom ili na detektoru laži, odgovori bi glasili sasvim drugačije. Zato su takva pitanja neinteligentna. Da li je biti protiv ovog režima dokaz dobrog vaspitanja? Da li je neko protiv ovog režima zavisi od toga da li pristaje da bude sluga i podanik vladara, ili hoće da bude građanin koji ima pravo na svoje mišljenje. Zdravi režimi proizvode građane, a nakazni podanike. A šta vi imate na umu kad kažete da smo mi kao narod „nevaspitani za civilizovan razgovor“? Civilizovan i vaspitan razgovor podrazumeva vojsku i naoružanje. Da imamo silu bili bisno i mi skloni razgovorima, ali bez sile razgovori nemaju nikakvog smisla. Svode se na diktat. Kako se civilizovano razgovara o Kosovu, ako je došlo dotle da se opredeljujemo između oca Save Janjića i oca Vučića? (Nema u ovom pitanju, nažalost, nikakve duhovitosti i metafora). Otac Sava nije naoružan i nema argumente u ovom sukobu. Da li verujete da svedočimo najtežim trenucima vezanim za opstanak Kosova? Bilo je i lošijih trenutaka u našoj istoriji, ali je sada izgleda pronađena sveža stranputica. U stripu Alan Ford veliki vođa Broj 1 izgovara misao: „Bolje je imati nego nemati!“ Moja vlast me obaveštava da je Broj 1 prevaziđen. Ona danas poručuje: „Bolje je nemati nego imati!“ Goran Marković je prošle nedelje na ovom istom mestu trenutak u kome živimo formulisao kao „vreme za pobunu“. Vi ste ga opisali kao „vreme kajanja“… „Svaka ptica lepo poje ali kos, ali kos...“ Svako vreme je za pobunu, ali ovo, ali ovo... Goran Marković opet ima pravo; zahtevajmo novog scenaristu za strip u kome živimo. Da li još uvek mislite da je problem Aleksandra Vučića u lošim saradnicima? NJegove saradnike ste nazivali „bitangama“, koje svojom trpeljivošću i spremnošću da ih ućutkava dokazuju da su zaslužili tretman koji im daje, a njega ste formulisali kao čoveka punog enegije kome su dodeljeni, a nije ih birao? Da li je moguće da je on nedužan i nenametnut? Predsednik nije predmet mojih komentara jer Biblija kaže da je vlast od Boga. U slikarstvu postoji tehnika u kojoj se vidi samo silueta slikanog predmeta, ali se na mestu gde bi trebalo da bude sam predmet ostavlja praznina. Jasno se vidi sve oko te praznine. Iskoristio sam ovu tehniku i oslikavam rečima samo ono što okružuje predsednika. Kada nam Gospod bude poslao nekog drugog vladara i taj će za mene kao i Vučić postati nova značajna praznina. „Moj predsednik nije za Laneta, on je više za Lazu“. Da li ste se pokajali zbog te rečenice? Ako biste se izvinjavali, da li biste se pre izvinili Lazi ili predsedniku? Zašto bih se kajao i izvinjavao bilo kome? To su gole činjenice. Zaista predsednik nije za mene, i zaista je za Lazu. Kasnije se pokazalo da nije jedini koji je za Lazu. Direktor Televizije je dao pare za film, jer je i on za Lazu. Još kasnije su kupovinom karata za film koji nije snimljen toliki predsednici opština pokazali da su za Lazu. Deluje kao da je u pitanju zaraza - ZALAZA. Borhes je na svoj pedeseti rođendan zapisao nešto što citiram po sećanju, a smisao je bio da nema tačnijeg repera za sopstveno samoostvarenje od poređenja kako smo se zamišljali sa 18 godina, a gde smo stigli? Da li biste se odvažili na taj test? Bilo koji plodan život i bilo koji postignuti rezultati neće opravdati ona poniženja i one napore koji su uloženi da se do tih rezultata dođe. Kako je taj test preživeo Borhes ne znam, ali ja danas imam 72 godine za koje se hvatam kao za protezu. One mi samoubistvo čine besmislenim. Ko se još ubija u ovim godinama? Pozivam se na Borhesa i verujem da taj citat nisam izmislila. Da li ste vi izmislili Bizmarkov: „Kada neko nema nikakav dar on postaje novinar ili političar“?! Nisam naišla na potvrdu da je Bizmark to ikad zapisao, što ne znači da nije. Ali, neće biti malo da ostane i citat šta vi mislite o novinarima? Ono „političar“ sam dodao i korigovao Bizmarka, a o novinarima mislim kao Bizmark. To zanimanje je profanisano uticajem koji su novinari dobili. Ovako uticajni oni smenjuju predsednike, dižu bune... I ginu. Da su ostali kao nekada obični ogovarači i baba-žvake ne bi ih ubijali. Da li novinari pod ovom vlašću imaju tretman kakav su zaslužili? Ne zaslužujemo samo mi građani ovakvu vlast. I podanici zaslužuju gazde koje su dobili. Predsednik se sa pravom ljuti na njih, jer zna da ima samo loših podanika, a nema loših vladara. Da li je svaki čovek talentovan za pecanje? Da bi pecao treba da imaš psihologiju trenera kriketa u Srbiji. Da ozbiljno priđeš poslu i da se ponašaš kao da je to važno. Pre nego što odete na pecanje… Pre nego što odem hoću da se vratim na Borhesa, koji je u vreme kada je napunio pedeset godina smatrao da bi bilo poučno videti šta je mislio i planirao kao osamnaestogodišnjak. Borhes je imao mnogo intervjua, jer je postao slavan zbog svojih dela. To nije čudno, ali ne postoji nijedan njegov intervju iz vremena kada je imao 18 godina. Mislim da ga je tada trebalo pitati ponešto. Možda bismo dobili recept koji od običnog klinca od 18 godina načini Borhesa. Da sam ovo što sada znam, znao na vašoj terasi s početka priče, možda sa Matijom ne bih ni razgovarao. Da vas pitam na kraju skroz ozbiljno - s čim više nema zezanja? Sa vama. Ako se nekome učini da vam se udvaram… ima pravo.