Maske su pale!

U poslednje vreme sve je vidljivija jedna od suštinskih razlika demokratskih vlada nakon 5. oktobra 2000. godine u poređenju sa ovom naprednjačkom. Iako je DS ulazio u protivprirodne koalicije, i u svojim redovima imao nedopustiv broj ljudi sumnjivih biografija, iako je donosio katastrofalne odluke koje su stvorile omrazu običnog sveta prema pojmu demokratije, činjenica je da nije oskudevao u časnim i sposobnim pojedincima na svim nivoima. Stručnost ljudi demokratskih vlada bila je nesporna, kao i rešenost da sprovedu reforme, i vrate Srbiju na šine civilizovanog sveta, u kojem funkcionišu institucije, a pravda nije mrtvo slovo na papiru. I kada su rezultati izostajali, ili bili polovični, za tim časnim pojedincima nisu se vukle afere. Neki su sami napuštali funkcije ukoliko su bili onemogućeni da do kraja ostvare zamišljeno. Setimo se samo guvernera Radovana Jelašića. Negativna selekcija kadrova, koju već šest godina sprovodi SNS, dovela je talog kako u vrh vlasti, tako i na lokalu. Nema tih rekonstrukcija koje mogu nešto da poprave. Na delu je hunta koja vlada zahvaljujući stranačkom zapošljavanju. Takav način održavanja vlasti troši poslednje resurse Srbije, a istovremeno indukuje strašnu količinu apatije, ali i besa kod poštenog sveta, što samo pojačava opšte rasulo u kojem se ova zemlja nalazi. Najbolja metafora naprednjačke vlasti su obavezne popravke koje sleduju nakon što se gromoglasno, za potrebe neprekidne izborne kampanje, puste u rad fabrike i stambeni objekti, fontane i tuneli. Struka je na svim nivoima zamenjena voluntarizmom. Zato pucaju kamene ploče po beogradskim trgovima, i po treći put se obrušava potporni zid na Koridoru 10. Ko zna koliko se njih ugradilo u zidove naših koridora, u jelke i jarbole, u sva ona gradilišta auto-puteva gde vlada nepisano pravilo: što je obraz deblji, asfalt je tanji. Punu cenu ove vlasti ka-tad će platiti građani Srbije. Jednom će se obrušiti skalamerija lopovluka i laži, međutim, kako to obično biva, „meštri sviju hulja“ na vreme će se skloniti na egzotične destinacije, gde već leže njihovi tajni računi. Ali, ima još jedna suštinska razlika između demokratske i naprednjačke vlasti. Kada bi u vreme vladavine demokrata u politiku ušla poznata javna ličnost sa nesumnjivim integritetom, uspešna u svojoj profesiji, navodeći kao razlog za politički angažman rešenost da pruži doprinos opštem napretku, takav gest je držao vodu, bez obzira na to što su u pozadini mogli biti i lukrativni razlozi. Ali, kada danas neka javna ličnost, ostvarena u svom poslu, imenom i prezimenom podrži naprednjačku vlast, onda je u pitanju isključivo goli interes, koji se ne može prikriti nijednim drugim razlogom. Tu padaju sve maske! Niko nije toliko naivan i glup da gest podrške rušiteljima Srbije knjiži kao političko uverenje. Kakvo je to političko uverenje koje podržava vlast čija će vladavina ostati upamćena isključivo po aferama i pljački, vlast koja je pod sloganom dovođenja stranih investitora svojim građanima namenila status robova, i još se hvali najnižom satnicom u Evropi, vlast koja nemilice rasprodaje resurse Srbije, vlast koja netransparentnim ugovorima ostvaruje enormne lične profite, vlast čiji bivši predsednik ima lažnu diplomu, a ministri kupljene doktorate, vlast čiji bivši premijer, a sadašnji predsednik, nije ispunio nijedno obećanje, već tehnikom mehaničkog zeca stalno pomera i prolongira ispunjenja, vlast koja je za šest godina od 80 mafijaških likvidacija rešila svega nekoliko, vlast koja svakodnevno krši Ustav, vlast koja je uspešna samo u ispraćaju mladih i obrazovanih preko granice. Ovi koji su danas na vlasti, to su oni isti Miloševićevi koalicioni partneri - radikali, ali u naprednjačkom kostimu, koje je pre dve decenije Zoran Đinđić označio kao virus. A virus nije protivnik već bolest. „Dok je njih sa ovom snagom u Srbiji, svi neprijatelji Srbije mogu mirno da spavaju“, rekao je Đinđić. Problem je što i veliki broj građana Srbije mirno spava.