Pozornica demagoga

Ne bi trebalo da je teško: reč parlament vodi poreklo od francuske reči parler (razgovarati). Nažalost, Srbija nije ni prva ni poslednja zemlja čiji narodni predstavnici to nisu shvatili, tako da je Interparlamentarna unija izradila Vodič za dobru praksu primenjiv za demokratiju u 21. veku koji je, verovali ili ne, dostupan i našim poslanicima. U njemu krajnje pojednostavljeno piše: „Kao izabrano telo koje predstavlja sve strukture društva, parlament ima jedinstvenu odgovornost da usklađuje sve suprotstavljene interese i očekivanja različitih grupa i zajednica putem demokratskog dijaloga i kompromisa“. Nažalost, pomenuto štivo nije ostavilo utisak na vladajuće SNS poslanike. Nesporne cifre koje govore i o broju glasova i o broju mandata koji su dobili upravo se pretvaraju u apsolutnu moć na štetu demokratije, koja je i izazovnija i udobnije od alternative „dijalog i kompromis“. Čemu dijalog kada se zna ko je glavni, kako je to od trenutka kada je postao šef poslaničke grupe SNS-a u Skupštini Aleksandar Martinović svakog dana zasedanja objašnjavao upadicama tipa:„Aleksandar Vučić je uspeo da na svečanom prijemu skupi više od 5.000 ljudi, a to je više nego što ste svi vi iz bivšeg režima uspeli da skupite ljudi na ulicama od kada protestujete. Toliko o vašoj političkoj snazi.“ Međutim, manir da se ističe sopstvena veličina i apsolutna vlast koju SNS poseduje samo je polovina problema koji su zadesili aktuelni saziv parlamenta, drugi se ogleda u suštinskom nerazumevanju uloge Skupštine i značaja dijaloga kao sredstva za postizanje boljih rešenja. Boljih za sve građane, pa čak i za one čiji su izborni kandidati osvojili dva posto glasova i ostali van parlamenta ili pet odsto i ušetali u njega da bi povećali broj fikusa. A definiciju tog nerazumevanja, koja bi jednom morala da uđe u udžbenike, dao je poslanik SNS-a Vladimir Orlić, na kraju Drugog vanrednog zasedanja posvećenog izmenama zakona o ministarstvima: „Mi smo ih pobedili, svi su se razbežali, a oni koji su ostali su ubledeli i ućutali se... A, ovi što su tražili dijalog, svi su zdimili pravo na ona vrata, i to opet ne treba da čudi. Ko god je od građana Srbije pratio tok rasprave danas, mogao je lično da se uveri da su apsolutno poraženi u razmeni argumenata, da je tri, ne tri, četiri predsednika poslaničkih grupa sa te strane sale ovlašćeni predlagač gospodin Martinović doslovce okrenuo naopako i istresao iz cipela. Na njihovom mestu ništa drugo se nije očekivalo nego da zdime iz sale koliko ih noge nose.“ Analizirati tu sednicu i prebrojati koliko je puta Maja Gojković odbila prigovor, ugasila mikrofon opoziciji ili prečula da pomenuti Martinović drži monolog (ovog puta nije čitao predsednikov indeks) koji nema veze sa dnevnim redom, bilo bi besmisleno. Sasvim je svejedno ko je opoziciju „istresao iz cipela“, suština glasi – oni su pobedili. Ne građani kojima je usvojeni zakon namenjen, a još manje država ili demokratija, već samo i jedino vladajuća stranka. Da ne može tako upozorila je Evropska komisija, koja je u svom godišnjem izveštaju o napretku za 2018. između ostalog navela: „Stvarna rasprava i međustranački politički dijalog i dalje su slabi i postoji rizik da to oslabi efikasnost Narodne skupštine i kvalitet zakonodavstva. Nije se raspravljalo ni o jednom nacrtu zakonodavnih predloga koji je podnela opozicija.“ Takođe, pomenuta je i niska svest o dijalogu na primeru bivšeg šefa delegacije EU, koji „prvi put u istoriji“ pred jednim parlamentom nije mogao da podnese godišnji izveštaj zbog opstrukcije radikala i nesposobnosti naprednjaka da ih udalji iz sale, mada to uspešno rade kada je bilo koja druga opoziciona stranka u pitanju. Šef delegacije EU u Srbiji Sam Fabrici se tim povodom lično sastao sa predsednicom parlamenta Majom Gojković, predao joj najnoviji izveštaj i obavio razgovor o svim problemima koje je EK uočila u radu parlamenta. Između ostalog, o potrebi da se poveća transparentnost i kvalitet izrade zakona uz inkluzivnost i bolji međustranački dijalog, ali i uz poštovanje nezavisnih regulatornih tela. Ona je izrečeno primila k znanju, ali ništa nije učinila kada joj se prvi put ukazala prilika da utiče na negativnu sliku koju EK ima o našem parlamentu. Konkretno, dijalog su tražile skoro sve opozicione stranke, ali i pojedini poslanici vladajuće koalicije, sa željom da se što pre otvori rasprava o smeni poslanice SRS Vjerice Radete sa mesta potpredsednice parlamenta. Iako je lično osudila Radetin govor mržnje, Maja Gojković nije zakazala vanrednu sednicu jer je skupljeno samo 60 potpisa od potrebnih 85. Bila je to idealna prilika da se lično pridruži potpisima, da animira još neke iz SNS-a koji bi to rado učinili kada bi im neko sa autoritetom iz SNS-a dao zeleno svetlo (ili bar zazvonio zvoncetom) i da doprinos međustranačkom dijalogu. Pritom na relativno neutralnoj temi, koja se ni na koji način nije direktno ticala moći i interesa SNS-a. Nije. Pa gde nam je onda nestao i minimum minimuma od dijaloga? „U Srbiji imamo tragove demokratije, a dijaloga, kao jednog od osnovnih stubova zrelog demokratskog društva, nemamo ni na vidiku. U javnom diskursu najčešće imamo dve suprotstavljene strane koje ne razgovaraju - one koji podržavaju vlast i one koji su naklonjeniji opoziciji. Umesto dijaloga sa fokusom na građanina i njihovu dobrobit, imamo pozornicu demagoga koji štite lične interese i interese političkih elita. Diskusije oko tema od javnog interesa - poput ekonomije, Kosova, pristupanja EU, novih zakona i politika, stanja u medijima, svode se na ’mi’ protiv ’njih’. ’Mi’ smo dobri i uvek u pravu, a ’oni’ su loši i u krivu. Kada se obe strane služe demagogijom, nema dijaloga. Pobeđuje strana koja je glasnija, koja kontroliše više medija ili poslanika i uspešnija je u propagandi“, kaže za NIN Raša Nedeljkov, programski direktor Crte. Kako te dve suprotstavljene strane funkcionišu najbolje se videlo na primeru scene u kojoj je Boško Obradović mišem gađao Aleksandra Martinovića. Pre toga je Obradović rečima pokušao da prodre do Martinovića, što mu nije uspelo (Martinović je držao mobilni telefon i razgovarao sa nekim značajnijim od opozicionog poslanika), a onda je učinio nedopustivo – pribegao sili. Verbalnoj upotrebi sile pribegavaju i predstavnici opozicije od kojih bismo očekivali da koriste reči (reči, a ne uvrede), tako da smo imali priliku da čujemo poslanika SDS-a Marka Đurišića koji je zbog upadica naprednjaka Darka Laketića uzviknuo „Ćuti, konju“. Odgovor koji mu je stigao (osim kazne od predsedavajućeg) uputio je Srbislav Filipović iz SNS-a : „Kad se napiješ, konji ti se priviđaju. Nemoj da te ritne konj.“ Ali, kakav god da stiže odgovor od strane vladajućih poslanika, nedopustivo je nekom se obratiti sa „konju“ ili reći, kao što je rekao poslanik DS Radoslav Milojčić, „šizofrena naprednjačka bulumenta“. Opozicija je, dozvolivši sebi da se u pojedinim trenucima spusti na nivo uvreda koje se obično izriču „preko plota“, stvorila mogućnost da se nađe na stubu srama i kada treba i kada ne. Recimo, više puta su tvrdili da nisu izgovorili reči koje im je Maja Gojković pripisivala, a Balša Božović je čak dobio i opomenu jer je „pretio da će udariti šamarčinu Đorđu Milićeviću“, iako on tvrdi da to nikada nije izgovorio. Zbog takvih situacija mnogi opozicioni poslanici u nezvaničnim razgovorima ističu da kada ugledaju Maju Gojković na hodniku odmah pobegnu na drugu stranu, jer ako prođu kraj nje ne znaju koji će im verbalni ili fizički napad pripisati. Uz to mnogi, nekada sa razlogom a nekada ne, plaćaju velike novčane kazne za izrečene uvrede, dok se u slučaju naprednjaka to dogodilo samo dva puta iako redovno koriste reči „lopuže“, „kriminalci“, pa i „ubice“. I pored toga opozicija nije spremna da izađe iz parlamenta i prekine tu farsu od „parlamentarizma“ iako nema mogućnost da utiče na zakone, a još manje da zastupa interese građana koji su za njih glasali. Sedeti u Skupštini da bi pokazao da postojiš možda je i imalo smisla pre donošenja Zakona o budžetu i patenta sa SNS amandmanima, nakon toga je to postalo saučesništvo u rušenju najvažnije institucije u državi. Najgore od svega je što za to saučesništvo primaju platu. „Svedoci smo da narodni poslanici nisu spremni da menjaju ovakvo stanje u društvu. Oni u velikom broju slučajeva odmažu izgradnju institucija, pa su tako parlamentarnu debatu pretvorili u rijaliti šou, gde se umesto o zakonima i njihovom uticaju na život građana, govori svode na spinove, populistička opšta mesta ili zloupotrebu Poslovnika o radu Narodne skupštine. Srbija po ovome nije uopšte jedinstvena, ali ono što treba da nas ozbiljno brine jeste izostanak snažne reakcije javnosti (naročito medija) na takvo ponašanje poslanika. Odličan primer odsustva javne osude zloupotreba procedura zarad ukidanja diskusije jeste slučaj usvajanja Zakona o budžetu (čitaj: kako vlast troši pare građana Srbije), bez prave diskusije i dijaloga. Upravo na tom primeru javnost Srbije je morala da reaguje, a izostanak reakcije je ohrabrenje poslaničkoj većini da nastavi sa tom praksom. U borbi za moć, Narodna skupština gubi bitku. U mladoj demokratiji u kojoj ni parlamentarci a ni građani nisu dovoljno odlučni da se bore za instituciju parlamenta, predstavnici izvršne vlasti koriste dobijeni prostor da rade u svom interesu, a ne u javnom. Narodni poslanici kroz svoje ponašanje, mediji kroz svoje nekritičko izveštavanje, itd., doveli su do toga da Skupština ne uživa gotovo nikakvo poverenje javnosti. Građani su svesni da je ta institucija postala marioneta pravog centra moći - političke partije na vlasti, odnosno izvršne vlasti“, kaže Nedeljkov. Međutim, EK se nada da bi to moglo da se promeni uz njihove izveštaje, predloge i sugestije, iako poslanici Evropskog parlamenta iz godine u godinu konstatuju da je dijaloga sve manje. „Tri godine zaredom, u Narodnoj skupštini se ne raspravlja o godišnjim izveštajima nezavisnih organa na plenarnim zasedanjima. Narodna skupština nije usvojila godišnji plan rada za 2016. i 2017. godinu i tek treba da usvoji kodeks ponašanja“, kaže se u izveštaju. Na to je pre skoro godinu dana upozorio i GREKO (telo Saveta Evrope za borbu protiv korupcije), a ministarka pravde Nela Kuburović je izjavila da već jesu i da će koliko sutra doraditi ono malo što nisu. Izgleda da neće. Iako je nacrt kodeksa završen još 2016, predsednik komisije za njegovu izradu Aleksandar Martinović nije zakazao nijednu sednicu do sada, očito ne znajući kako da u delo sprovede glavnu preporuku: da se kodeks donese konsenzusom a ne uobičajenim nadglasavanjem i da njegovu primenu kontroliše nezavisno drugostepeno telo. To uključuje ne samo dijalog sa opozicijom već i obavezu da se neka od njihovih ideja sprovede, a radi se o davno zaboravljenoj praksi na koju se vlast nikako ne bi vraćala. Baš kao što se ne bi vraćala ni na svoju obavezu da odgovara na poslanička pitanja ili da ministri u skladu sa zakonskom obavezom šalju Skupštini svoje tromesečne izveštaje i dolaze na sednice nadležnih odbora na kojima se o tim izveštajima raspravlja. „Odnos izvršne vlasti prema parlamentu je realna refleksija stanja demokratske (ne)kulture i (ne)vladavine prava u Srbiji. Takvo stanje se ne može promeniti dokle god strukture koje imaju moć da donose odluke u ime građana, ne budu izložene pritisku javnosti da se promene. Drugim rečima, građani su ti koji moraju da diktiraju uslove kakvu Srbiju žele da imaju“, kaže Nedeljkov i dodaje da je u protekle četiri godine došlo do sistemskog izbegavanja kontrolnog mehanizma - postavljanja poslaničkih pitanja. Konkretno: u aktuelnom skupštinskom sazivu, svega četiri puta je održana sednica za postavljanje poslaničkih pitanja. Isto toliko je održano i u prethodnom, desetom, sazivu, dok su tokom devetog saziva poslanici imali priliku da to učine 11 puta. Međutim, reći da je vlast jedina koji opstruiše dijalog u parlamentu bilo bi netačno. Da, ona sprečava opoziciju da govori pred kamerama, ali je ne sprečava da odgovara na pitanja građana koja su upućena poslanicima preko aplikacije Otvorenog parlamenta. Nažalost, na njih uglavnom ne odgovaraju ni vlast ni opozicija. U prethodnom sazivu je odgovor dobijao svaki četvrti građanin, a u ovom svaki dvadeseti. Maja Gojković je dobila pet pitanja i nije odgovorila ni na jedno, Saša Radulović četiri i takođe nije odgovarao, dok je Boško Obradović od sedam postavljenih pitanja upriličio jedan odgovor. Jedino je Miloš Bošković iz PG Dosta je bilo odgovorio na sva postavljena pitanja, dok su čak 224 poslanika odlučila da ne komuniciraju sa građanima. A ako predstavnici naroda nisu spremni da razgovaraju sa narodom, onda možda nije ni prevelika šteta što ne mogu da razgovaraju ni međusobno.