Vozanje smrtnika

Najvažniji domaći železnički vic veli da je Tito jednom pošao na propagandno putovanje sa svitom novinara i funkcionera, i da je voz stao u nekom bespuću. Pita Stari šta je, mašinovođa kaže „Nema više pruge“. „Nema problema“, veli maršal, i naredi da se okupi koja hiljada omladinaca i omladinki, i za tili čas eto ti pruge pred vozom. Dve decenije kasnije, pođe Milošević na isto takvo putovanje, verovatno sa istom svitom, voz opet stane, a Milošević naredi da se okupi lokalni SPS, i da skida pragove iza kompozicije i postavlja ih napred. Prođe još decenija, pođe i Đinđić na put, novinari kolutaju očima, već treći put u karijeri staju u bespuću, ali premijer naredi kabinetu da se rasporedi duž kompozicije i da je zaljulja, pa se okrene novinarima, namigne i kaže: „Guramo, a?“ U savremenom finalu vica na propagandno vozikanje pošao bi i Vučić, ali bi u poslednjem trenutku shvatio da nema odakle da krene. Za njega, doduše, nema problema, svita bi ga ponela na ramenima, a kako se vozaju smrtnici koji su do mora namerili prugom od Beograda, rešio je da zabeleži foto-reporter NIN-a Mitar Mitrović. I već na prvoj turi Beograd – Bar, kako sam kaže, ubo je u centar mete. Putovao je 24 sata u jednom smeru. „Stali smo u blizini Jajinaca jer se neka cisterna izlila. Bio je mrak, nemam pojma gde smo tačno bili, ali nije bila stanica. Pričali su da će da nas vrate za Beograd, da će da nam vrate pare, pa da će da nam daju karte za neki drugi voz. Proveli smo tu desetak sati, pa još dva sata u Lapovu. Barem da su nas vratili u Topčider; mogao sam da odem i do kuće, pa da se vratim za dvanaest sati“, pripoveda Mitar. Dobro, kaže Mitar pomirljivo, možda ni sami železničari nisu znali koliko će zastoj da traje, a njegova foto-reportaža svakako se nije zaglavila. Da li je to do voza ili je do mentaliteta ljudi pod opsadom, ljudi su počeli da se druže. „Svi smo cirkulisali, bilo je kao na ekskurziji. Kada sam pošao, bio sam u vagonu sa grupom Rusa, ali su oni vrlo brzo izgubili duh i pospali, pa sam otišao kod nekih domaćih. Oni su pravili žurku, imali su portabl zvučnik. Od nekog trenutka niko više nije zarezivao zabranu pušenja; ljudi su pušili po kabinama i kolektivno ignorisali konduktera koji je pokušavao da održi neki autoritet.“ Kasnije u Srbiji, dok je kompozicija savlađivala uspone, počela je kiša, što je neka dovitljiva omladina iskoristila da se istušira i opere kosu presamićena preko prozora. Sa razlogom, naravno, jer su u tom trenutku znali da će, umesto na vreme za prvo kupanje, na obalu stići taman na vreme za prvi morski izlazak. Što se tiče Mitra, u povratku iz Bara je potvrdio novinarski kliše da se najbolje priče pronalaze u kafanama. U stvarnosti, novinari u kafanama nađu više belih miševa nego „crnih bisera“, ali ova priča iz bifea voza Bar – Beograd sasvim je sportska. „Upoznao sam dva brata koji su biciklima išli u Italiju, do Sicilije, pa trajektom natrag. U Napulju su im bicikle ukrali. Shvatili su da su ih drpili neki lokalci koji su se okupljali u blizini, pa su im prišli i pitali da li mogu da ih otkupe. Čovek ih je odveo u neku uličicu, a tamo je počelo cenjkanje; traži im sto pedeset evra, ovi mu nude sedamdeset; čovek počne da se dere, da doziva saradnike, ali ovi shvate da tip blefira, da nema nikog u blizini, gurnu ga, sednu na bicikle i zbrišu.“ Posle sportskih strana, bilo je vreme za šarene; „Pitajte našeg psihologa“, tako nešto. Tri sata je Mitru nepoznat čovek pričao o ljubavnim jadima – ona mlađa, voli ga, ali njeni roditelji, itd. – pa je posle te torture i susret sa sumnjičavim carinicima, zbunjenima time što je potegao do mora samo sa malim rancem, bio osveženje. Na drugom velikom putu našeg foto-reportera sa malim rancem atmosfera je bila drugačija. Kraj je avgusta, bliži se konac sezone, pa ima manje omladine, a više porodica, ali živopisnih ljudi ne manjka, bife je bife. „Priđe mi neki tip, skida kačket, pokazuje kako mu je pola glave otišlo u nekom udesu. Bio je estradni menadžer, nosi stari članak o sebi koji je izašao u Estradi. Naslov je ,Žene me gutaju bez obzira na to da li su čistačice, kasirke ili misice’.“ Kada imaš profesionalnu fotografsku opremu, ne možeš da budeš drugo do magnet za ljude koji se legitimišu metalnim pločicama u glavi i tekstovima iz Estrade. Čovek priča, Mitru kroz prozor kao kroz objektiv prolaze nesnimljene slike, no sve je to nadoknađeno, iako se putovalo „najnormalnije“... „Jedno petnaest sati“. „U bifeu je atmosferu gradio neki frulaš. Šta god izvadiš iz malog mozga, ume da svira. Animator je, radi sa decom, talentovan za scenski nastup. Pričao mi je da se na moru zabavljao tako što bi došao do recepcije i frulom odsvirao zvonjavu telefona...“ Biće da je i taj čarobni frulaš junak zaslužan za to što je voz do Bara stigao za svega petnaest sati, a to što se nekada putovalo sedam ili osam, iz neke je druge bajke, izgleda.