Rasista ili uspešni političar

O lideru Laburističke partije DŽeremiju Korbinu se svašta može reći, ali ne i da deluje kao rasista. Nema obrijanu glavu, nabrekle mišiće, tetovaže kukastih i keltskih krstova – makar vidljive, doduše, ko će ga znati – niti nosi martinke. Štaviše, ima 69 godina i bezmalo sramežljivo držanje, a omiljeni hobi mu je fotografisanje kanalizacionih otvora. Jednom se na pres-konferenciji slikao s pozamašnom tikvom, pobogu. Pa ipak, sve je više medija i analitičara koji tvrde da je stari DŽeza, kako ga iz milošte zovu, punokrvni rasista. Nedavno su, naime, na površinu medijskog mulja isplivale četiri godine stare fotografije, na kojima s vencem stoji iznad grobova palestinskih terorista koji su na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. ubili 11 izraelskih sportista i jednog nemačkog policajca. Korbin je rekao da jeste bio na tom odavanju počasti, ali da nije spuštao vence, uprkos tome što je slika već naveliko bila obišla svet. Onda se neko setio da je 2010. prisustvovao dešavanju na kojem je spoljna politika Izraela upoređena s nacističkom. Umesto da napomene da je organizator događaja bio Hađo Mejer, Jevrej koji je preživeo užase Aušvica, Korbin je rekao da se nije baš u svemu slagao s učesnicima. Potom se pojavio i pet godina stari snimak na kojem izgovara da „cionisti ne razumeju englesku ironičnost“. Brže-bolje je podsetio da je termin „cionista“ legitimni termin za zagovornika izraelske države na mestu gde se ona danas nalazi i da nikakvog izvinjavanja tu neće biti. Morao je valjda negde da zazvuči otresito. Sva tri puta je po stoti put pokazao možda i svoju najveću lidersku slabost – nesnalaženje u ratovima retorika i sučeljavanju govorenja o argumentima kojim englesko javno mnjenje obiluje, valjda zbog duge istorije debatovanja, i čije je izvitoperenje ogromnim delom i dovelo do bregzita. Dolazimo do po DŽezu još većeg problema. Naime, on ne deluje ni kao političar, čak ni u prilično mršavoj konkurenciji izrazito neharizmatičnih kolega još od povlačenja Tonija Blera 2007. Uprkos očitom radu na sebi, i dalje koristi politički rečnik lokalnog aktiviste od pre tri ili četiri decenije u kojem pršti od „izama“ i naivne samouverenosti čije je mesto pre u skvotovima i protestima nego u parlamentu. Umesto da kaže da su optužbe za antisemitizam reakcija zbog njegove izjave s kraja juna da bi kao premijer u cilju uspostavljanja mira odmah priznao palestinsku državu, on se nemušto branio. U britanskoj politici zato i jeste zamislivo pričati o Izraelu, a ne o tome da na svakog ubijenog Izraelca od 2000. živote izgubi osam Palestinaca, ili da 1,8 miliona Palestinaca u pojasu Gaze živi pod fizičkim i figurativnim katancem. Zato kritika izraelskih intervencija u pojasu Gaze i biva tendenciozno poistovećena s antisemitizmom. Naposletku, zato DŽeza i ispada rasista pored politički tek malo sposobnije premijerke Tereze Mej, pod čijim se urokljivim okom odvijaju masovne deportacije na desetine hiljada ljudi godišnje, čak i potomaka ljudi iz bivših britanskih kolonija. Međutim, DŽeza je nesumnjivo uspešan lider. Možda i trenutno najuspešniji u Britaniji, ako je parametar privlačenje novih partijskih članova. Za njegovog vakta, članstvo se s oko 200.000 skoro utrostručilo na oko 550.000, a laburisti su jedno vreme bili najbrže rastuća partija u Evropi. I, dok Tereza Mej muku muči s vrelim ugarkom zvanim bregzit, bez pomoći ministra spoljnih poslova Borisa DŽonsona i ministra za bregzit Dejvida Dejvisa koji su podneli ostavke, bez podrške osnivača evrofobične desničarske partije UKIP Najdžela Faraža, Korbinovi laburisti bi prema nedavnom istraživanju javnog mnjenja konzervativce na izborima pobedili s četiri odsto razlike. Ništa što pokoja nova optužba zbog tobožnjeg rasizma ne bi mogla da za tili čas preokrene. Mladi i zgodni neoliberal Ed Miliband je 2015. laburiste doveo do ivice parlamentarne provalije. Na opštim izborima su izgubili 26 poslaničkih mesta u donjem domu parlamenta, a za konzervativcima su zaostajali čak 6,5 procentnih poena. Partija je toliko ličila na torijevce da se na mahove nisu mogle međusobno razlučiti. Tada se Korbin i kandidovao za mesto predsednika stranke. Iznenađujuće je vešto utišao bleristički puč unutar partije i za svega tri godine je potpuno izmenio društvenopolitički pejzaž Velike Britanije. Već 2017, laburisti su na novim opštim izborima od vladajućih konzervativaca izgubili sa svega 2,4 odsto razlike. Konzervativci su izgubili 13 mesta, a laburisti su dobili nepojamnih trideset. Reč je o najvećem rastu podrške laburistima još od kraja Drugog svetskog rata. I, još važnije, reč je o raskidanju s neoliberalizmom Blerovog „trećeg puta“, ni socijalno odgovornog, ni otvoreno elitističkog, ni nacionalno obojenog. Ako je Margaret Tačer s pravom na pitanje koji je njen najveći politički uspeh odgovorila: „Toni Bler na čelu laburista“, Korbin bi na isto pitanje mogao da odgovori: „Predlog alternative tačerizmu“. Uprkos mestu lidera opozicije, DŽeza nikad nije stekao naklonost mejnstrim medija. Nadimak „čudak s tikvama“ je posledica danka neiskustvu u visokoj politici, etiketu „kompletnog idiota“ svakako ne zaslužuje, jer je samo upozorio da se afera oko trovanja bivšeg agenta Sergeja Skripalja ne sme bez dokaza pripisivati Rusima, a epitet „zlokobni“ je naprosto zalutali metak u retoričkom ratu. Problem je u tome što su se sva tri čašćavanja našla u različitim momentima u naslovima kolumnista Gardijana, koji tradicionalno čitaju levo-liberalno orijentisani glasači. Tabloidi i politički neistomišljenici bili su daleko grublji. Prateći Obamin recept, iskoristio je potencijale društvenih mreža i preko njih ponudio jasan slogan: „Za mnoge, ne za nekolicinu.“ Pod ovim geslom su se u kratkom roku okupili mnogobrojni, uglavnom manji britanski sindikati, aktivisti lokalnih inicijativa, postojeći razočarani članovi Laburističke partije, a podršku su mu pred prošlogodišnje izbore dali čak i britanski reperi, ljudi čije političko angažovanje dugo pre toga nije nadilazilo sitni kriminal. Iskoristio je, rečju, ogromnu želju građanstva za partijom koja u tehnokratskom svetu može da jasno artikuliše njihove interese. „Možda je 2017. prava godina da se politika konačno istorijski suoči s posledicama finansijske krize iz 2008“, rekao je u jednom govoru. Rezultat je pokret Momentum, organizacija od oko 40.000 aktivista građena odozdo, čiji je jedini cilj da upornim agitovanjem prvo prenese Korbinove ideje – kraj mera štednje, vraćanje socijalno odgovorne države, zatiranje ksenofobije – a potom mobiliše što više ljudi. Rezultati nisu izostali. Sadik Kan je 2016. postao gradonačelnik Londona osvojivši 1,3 miliona glasova, što je najbolji rezultat jednog političara na bilo kojim izborima u istoriji britanske predstavničke demokratije. Laburistička partija je ponovo postala politički akter s jasnim socijalističkim predznakom. „Mi predstavljamo novi politički mejnstrim, jer naš manifest i naša politika predstavljaju ono što ljudi žele, a ne ono što im se govori da treba da žele“, sažeo je Korbin. Tada je pozdravio sličnomišljenike Janisa Varufakisa, Bernija Sandersa i Pabla Iglesijasa. Nema sumnje da neka Korbinova obećanja zvuče naivno. Ideja da u gornji dom britanskog parlamenta, Dom lordova, delegira samo ljude koji bi odmah podneli ostavke na svoju funkciju, ide u prilog toj tvrdnji. Simbolički trijumf je s druge strane bio nesporan, jer je čak i neistomišljenicima sve teže da pravdaju postojanje istorijski prevaziđenog tela čiji je broj članova neograničen i čiji su članovi velikim delom biskupi i doživotni i nasledni plemići. Isto zvuči predlog da se Amazon, Gugl, Fejsbuk i Netfliks kao perjanice profiterstva u digitalnom prostoru dodatno oporezuju kako bi Bi-Bi-Si kao javni servis mogao da bude ekonomski nezavisan i objektivan. Inicijative da se energetika i železnice nacionalizuju, s treće strane, dobile su visok stepen podrške, čak i kod torijevaca. Prvi put se od osamdesetih u Britaniji sme legitimno razgovarati da li su privatizacije štetne ili ne i to je nesumnjivo Korbinova zasluga. Tu se završava njegova sposobnost premošćavanja političkih razlika. Koliko je po britansku politiku blagotvorno što ima lidera koji je okupio sve sličnomišljenike, naročito sektašenju sklone levičare, toliko njegova nespremnost da se porukama obrati neopredeljenima i razočaranim neistomišljenicima može biti štetna, naročito s obzirom na tananost vladajuće koalicije konzervativaca i irskih desničara iz DUP-a. Postoje bojazni da bi u slučaju novih izbora s torijevcima vladu mogli činiti članovi UKIP-a, čija je popularnost ponovo u blagom porastu – procenjuje se na oko šest odsto – a nekome ko je komotno lagao da će bregzit britanskom javnom zdravstvu doneti 350 miliona funti moći će da laže o bilo čemu drugom, manje važnom. Laburisti bi ponovo verovatno ostali bez koalicionog partnera, kao usamljeni moralni pobednici. Baš kao i Varufakis, Sanders i Iglesijas pre njih. Korbin neguje sličan, labavi pristup i u sopstvenoj stranci, pa laburisti trenutno po sebi više liče na koaliciju različitih struja nego na centralizovanu stranku u kojoj se funkcije gube zbog pogrešne izjave. Zato i mogu da se, recimo, ne izjašnjavaju o bregzitu. Neće ni morati, doduše, jer se ni Tereza Mej u toj čorbi ne snalazi baš najbolje. DŽeza će, s druge strane, o svom navodnom rasizmu morati naširoko, pa ukrug.