Nule izbrisane, a šta je sa ljudima

Već je upozoreno da bi slike iz evropskih gradova pre koju godinu, kada je iz dana u dan priliv migranata rastao, a granice se zatvarale, mogle da se ponove u Južnoj Americi. I upravo se ponavljaju. U najvećoj krizi koja je zahvatila kontinent, stotine hiljada ljudi pokušavaju da izađu iz Venecuele i domognu se nekog sigurnijeg mesta. UN procenjuje da je zemlju od 2015. napustilo 1,6 miliona ljudi, od kojih je oko 90 odsto završilo u susednim državama. Kolumbija, koja je u poslednje dve godine već primila oko milion ljudi, suočava se sa pritiskom od oko 8.000 pridošlica dnevno. Slično je i u Brazilu, granicu Ekvadora svaki dan prelazi oko 4.000 ljudi, a oko 30.000 ih je uspelo da se dokopaju SAD. „Ovo ide ka onome što smo videli u drugim delovima sveta, posebno na Mediteranu. Moramo da odredimo prioritete i počnemo da se nosimo sa ovim što je pre moguće“, upozorava DŽoel Milman, portparol Međunarodne organizacije za migracije. Da je zaista hitno shvatili su svi, ali su okolne države preduzele korake na kakve Milman sigurno nije mislio kada je pozvao na hitnu akciju. Ekvador i Peru, koji su u početku primali sve koji su mogli da pokažu ličnu kartu, ubrzo su objavili da će primati samo one sa važećim pasošem. Ekvador je otvorio humanitarni koridor kako bi omogućio prolaz za Peru, pre nego što je i tamo, prošlog vikenda, pooštren režim. Pravo da pređu granicu bez pasoša sada imaju samo trudnice, roditelji sa malom decom i bolesni. A do pasoša nije lako doći, posebno u trenutku kada vlada u Karakasu poziva građane da se vrate i „pomognu zemlji da prevaziđe krizu“. Tako su sada ljudi koji beže od gladi i siromaštva ostali u praznom prostoru, bez dokumenata, bez podrške, bez novca ili sa bezvrednim bolivarima. Novi režim na granicama je, očekivano, smanjio broj legalnih i povećao broj ilegalnih prelaza i otvorio novi prostor za krijumčare ljudi, za krađe i sukobe. U jednom brazilskom pograničnom mestu već se dogodilo ubistvo. Stradao je vlasnik lokalne radnje, a zatim i migranti koje su meštani isterali, zapalili njihov kamp, pokušali da zatvore granicu, zbog čega je intervenisala i vojska, a očajne izbeglice su morale da se vrate nazad. U međuvremenu vlada Nikolasa Madura je uvela novu kriptovalutu - petro, koji će biti vezan za cenu nafte. Kako će to funkcionisati nije najjasnije, ali se sa bolivara, koji je potpuno obezvređen, preko noći prešlo na novčanice sa kojih je izbrisano pet nula (podsećanja radi, sa dinarskih novčanica od 1. oktobra 1993. do 24. januara 1994. u tri navrata izbrisane su čak 22 nule). Nova valuta je navodno garantovana naftnim rezervama i Maduro se nada da će obezbediti „napredak u zaradama radnika“. Vlada jedan petro procenjuje na 3.600 bolivara ili 60 dolara po novom kursu. „Ovo je moj program oporavka. Moj! A kada kažem moj, mislim – to je narodni“, napisao je Maduro na Tviteru. Retko ko, međutim, razume taj program, pa su trgovci i bankari našli rešenje u praznicima i produženim neradnim danima, ne bi li dobili na vremenu, dok ne vide kako će dalje poslovati. Nije jasno ni kako vlada namerava da pobedi krizu valutom koju ne prihvata nijedna svetska berza. Da bi se povećala tražnja za njom, nafta se prodaje za 30 odsto jeftinije ako se plaća petro valutom, a deo „programa oporavka“ je i povećanje plata za 3.000 odsto, uz povećanje poreza i cena goriva za pojedine kategorije. Rezultat je, očekivano, crno tržište, na kojem petro još uvek ne postoji, a ni bolivar nije na ceni, jer je za jedan dolar potrebno 248.000 bolivara. Ekonomisti ne dele Madurov optimizam, gotovo niko od njih ne razume šta je on zapravo smislio, ali niko ne veruje da bi ovaj manevar mogao da donese boljitak. Inflacija je još u junu dostigla 82.000 odsto, a MMF predviđa da bi do kraja godine mogla da dostigne milion odsto. Moglo bi i gore, tvrde cinici i podsećaju da su u SRJ samo u januaru 1994. cene porasle za 313 miliona posto. Za Venecuelu je dodatna nevolja što više nema mnogo saveznika i što je okruženje dosta promenjeno u odnosu na vreme Uga Čavesa. Nove vlade u Ekvadoru, Peruu, Brazilu, Kolumbiji, Meksiku i Paragvaju, koje su već na vlasti ili se očekuje da budu do kraja godine, nisu tako pouzdani, ili možda nisu više uopšte prijatelji. A oni na koje može da računa su predaleko. Kina je najveći kreditor, toliko je učinila za spas Madura da je on zauzvrat 2017. počeo da obračunava cenu nafte u kineskim juanima. Rusija je, takođe, pomogla i - dobila tržište za svoju vojnu industriju, a ruske kompanije su dobile pristup najvećim naftnim nalazištima, koje je Čaves nacionalizacijom oduzeo od američkih. Moskva i Peking su jedini stabilan oslonac - daju kredite, kupuju naftu i već su više puta spasli Madura finansijske propasti. Ali, ni to sada možda neće biti dovoljno, naročito ako se kriza, koja je već izmakla kontroli, nastavi. Stanovništvo nezaustavljivo odlazi. Vašington post piše da odlaze svi, uključujući i lekare, advokate, vladine službenike. Tamo gde dolaze čekaju ih izbeglički kampovi ili poslovi konobara, ali niko nije spreman da se vrati. Ko je sve i na kakve načine doprineo ovakvoj sudbini Venecuele, pitanje je oko koga će se mnogi sporiti, ali nema sumnje da Maduro nije sam u tome, kao što nema sumnje ni da je njegova procena sopstvenih kapaciteta da vodi državu bila prilično iskrivljena. Iza svega ostaju kolone ljudi koje više ne mogu da priušte šolju kafe za dva miliona bolivara i kilogram mesa za deset miliona. NJima je svejedno da li će se valuta zvati bolivar ili petro, žele samo da se dokopaju sigurnog mesta i tri obroka dnevno. „Pozivamo na poštovanje izbeglica i ljudi koji se kreću ka Latinskoj Americi“, poručio je Andrej Mahečić, portparol Visokog komesarijata UN za izbeglice. „Solidarnost je ovde ključna“. Ona je zaista ključna, ali bi i o solidarnosti i političkoj volji i uklapanju i prihvatanju, naročito kada je reč o tolikom broju ljudi, možda nešto imali da im poruče migranti koji su prethodnih godina završavali u zemljama Evropske unije.