Heroji ostaju sami

Rok grupa Strenglers (The Stran-glers), najdugovečniji neprekidno aktivni izdanak prvog talasa britanskog panka, održala je eksplozivan, devedesetominutni koncert na Beogradskom festivalu piva, i, što je mnogo važnije, izazvala je žučnu reakciju režimskih botova zato što je njen basista i frontmen Žan-Žak Burnel izneo nimalo ružičasto viđenje predsednika Srbije. Svako ko poznaje dugu istoriju ovog otpadničkog a čudesno žilavog i prkosnog benda zna da njegovi članovi, inače veoma obrazovani, ne gaje ljubav prema ulagivanju i političkoj korektnosti i da nimalo ne zaziru od provociranja establišmenta. Isto tako, svako ko prati ovdašnja politička dešavanja moraće žestoko da se napregne kako bi se setio kada je poslednji put nekom domaćem ili stranom rok sastavu pošlo za rukom da isprovocira vlasti ili njene botovske poslušnike. Očito je da su pravi ljudi uradili pravu stvar u pravo vreme i da se duboko apatičnoj Srbiji dogodio rokenrol u njegovom izvornom, buntovničkom obliku. A malo ko je u istoriji popularne kulture živeo rokenrol život tako beskompromisno, burno i hrabro kao Strenglersi, i malo čija priča kao njihova može da posluži kao primer borbenosti i nepriznavanja poraza u okolnostima koje bi fatalno demoralisale gotovo svakoga. Zvanična istorija panka, postpanka i novog talasa – koju su oblikovali ljudi poput DŽona Sevidža, uticajnog rok kritičara kojeg su 1977. pokosile pesnice Žan-Žaka Burnela, vlasnika crnog pojasa u karateu – kaže nam da su Strenglersi pre svega bili njuvejv bend, da su dospeli na scenu u vreme eksplozije panka, da su od 1977. do 1990. godine nanizali 21 singl u britanskom top 40, uključujući klasike Golden Brown, Peaches, No More Heroes, Nice ’n’ Sleazy, Something Better Change, Skin Deep i Always The Sun, kao i hit obrade Walk On By, All Day And All Of The Night i 96 Tears, da je zvuk benda tokom sedamdesetih bio agresivan i eksperimentalan oslanjajući se na Burnelov snažni, melodični bas i klavijature Dejva Grinfilda, a da se početkom osamdesetih transformisao u sofisticirani pop-rok, da su prva četiri albuma Strenglersa Rattus Norvegicus (1977), No More Heroes (1977), Black And White (1978) i The Raven (1979) imala velikog uspeha kod publike, da je bend na početku bio veoma kritikovan zbog „mizoginije“ i „infantilne lirike“, da je doživeo fatalan udarac kada ga je 1990. godine napustio gitarista, frontmen i glavni pevač Hju Kornvel, a da je posle niza anonimnih albuma sa pevačem Polom Robertsom i gitaristom DŽonom Elisom, doživeo neku vrstu renesanse i kod publike i kod kritike sa albumom Norfolk Coast (2004) na kojem je debitovao gitarista Bez Vorn (danas glavni pevač, s obzirom da Roberts više nije u postavi). Istina je da Strenglersi, zbog „jeretičkog“ korišćenja klavijatura, sviračkog iskustva i traženja inspiracije u psihodeliji, prog-roku i bluzu, nikada nisu bili pravi pank bend, barem ne u ortodoksnom obliku koji su forsirali kritičari poput Sevidža, ali njihova svirka jeste bila agresivna – rezultat kaljenja kroz stotinak nastupa po londonskim pabovima i stalnih tuča sa neprijateljski raspoloženom publikom – i jeste se uklapala u mentalitet mlađanih pankera koji te 1976. godine još nisu imali svoje bendove, već su dolazili na koncerte Strenglersa da uče zanat i inspirišu se. Stranglersi jesu bili najstariji učesnik (i po godinama i po stažu!) prvog talasa britanskog panka (zajedno sa The Sex Pistols, The Clash i The Damned), ali bili su izopšteni iz elitnog društva. Svejedno, album prvenac Strenglersa, znameniti Rattus Norvegicus, nadmašio je po prodaji sve što je snimila (i što će snimiti) njihova konkurencija, a sadržao je stihove zbog kojih su Strenglersi optuživani da su ženomrsci i seksisti. Tome je naročito doprinela politički nekorektna rep-rege pesma Peaches – uz God Save The Queen najkontroverzniji veliki hit 1977. godine u Britaniji – sa svojim duhovitim prikazom muškog voajerizma na plaži… Kad se medijska bura ostavi po strani, pesma Peaches i album Rattus Norvegicus izbacili su na scenu jednu veliku muzičku novinu – konzistentno korišćenje basa kao vodećeg instrumenta, inspirisavši Pitera Huka (Joy Division), Adama Klejtona (U2) i Sajmona Galupa (The Cure) da počnu da sviraju kao Žan-Žak Burnel. NJegov uticaj na te bendove pominje se tek odnedavno. Prvim postpank albumima, sa drugačijim zvučnim poetikama u odnosu na pank, uobičajeno se smatraju prvenci Public Image Limited (First Edition) i Siouxsie And The Banshees (The Scream), koji su objavljeni krajem 1978. godine. Strenglersi su se otisnuli u iste vode šest meseci ranije sa svojim briljantnim, mračnim albumom Black And White, ali on se gotovo nigde ne spominje ni kao pionirsko delo postpanka ili gotik-roka, niti se svrstava u ove žanrove. Osnovano se može pretpostaviti da je ovo brisanje iz istorije cena koju su Strenglersi platili zbog načina na koji se Burnel, čovek zloglasno kratkog fitilja, obračunao sa Sevidžom (kasnije autorom najvažnije knjige o panku England’s Dreaming), nakon što je ovaj napisao negativan prikaz albuma No More Heroes. I daleko da je to bio jedini ili najveći eksces svadljivih Stranglersa. Šta kažete za vezivanje uglednog francuskog kritičara lepljivom trakom za visoku prečku Ajfelovog tornja? Otmica i prisilno odvođenje novinarske „neverne Tome“ na koncert Strenglersa da se uveri u kvalitet njihovih nastupa? Nastup sa profesionalnim striptizetama u londonskom Baterski parku kao odgovor na optužbe za mizoginiju? Hapšenje u Nici zbog izazivanja pobune? Otkriće da najveći hit benda, nežni valcer Golden Brown (1981), zapravo govori o heroinu? Inače, ova pesma netipična za Strenglerse, izbacila je u prvi plan Hjua Kornvela, koji se pokazao kao vlasnik jednog od najlepših vokala u britanskom rokenrolu. Golden Brown je bendu spasio karijeru posle propasti konceptualnog albuma The Gospel According To The Meninblack (koji se bavio posetom vanzemaljaca) i postao kamen temeljac muzički smirenije faze stvaralaštva benda, u kojoj je Burnelov bas izgubio raniju ulogu i zvuk. Strenglersi su od 1981. postali široko prepoznatljivi po Kornvelovom glasu, a kada je on 1990. iznenada napustio bend, proizveo je efekat kao da Rolingstonsi ostaju bez Mika DŽegera. Strenglerse su bez Kornvela otpisali bukvalno svi, uključujući njihovu izdavačku kuću, ali oni su nastavili da sviraju. u novom milenijumu su se čudesno i vratili na scenu. Tada je počela ponovna evaluacija značaja Strenglersa i Burnela u istoriji rok muzike – prevashodno preko novih generacija kritičara, neopterećenih iskustvima i predrasudama svojih starijih kolega. A zanimljivo je da takva iskustva i predrasude nisu imali ni kritičari iz bivše Jugoslavije. Dok su u domovini bili prokaženi, Strenglersi su uživali veliko poštovanje kod ovdašnjih rok novinara, a ostavili su krupan uticaj na novotalasne bendove kao što su Električni orgazam, Film, Šarlo Akrobata, Disciplina kičme, Ekatarina velika, Luna... Iako je povratak Strenglersa došao na talasu nostalgije za pankom i novim talasom, iako su se oni manje-više vratili zvuku sa početka karijere, ne može se reći da se voze na nostalgiji. Podržani veoma lojalnim fandomom, Strenglersi nastupaju sa mladalačkom energijom (s tim što se bubnjar DŽet Blek povukao zbog lošeg zdravlja i ulaska u osmu deceniju života), svirajući i stare i nove pesme. Spremaju novi album i gaje zdrav odnos prema neumitnom biološkom kraju, što se vidi u stihovima njihovog poznog bisera Relentless (2006) i na crnohumornom omotu za sada poslednjeg albuma Giants (2012), na kojem su sami sebe povešali. Oni znaju da vreme više nije na njihovoj strani, ali da ga je glupo provoditi u strahu, zaronjen u uspomene. Oni neustrašivo idu napred. Sami su sebi postali heroji, u duhu pesme No More Heroes.