Mučenje nadom

U petak, 24. avgusta umro je Fridrih Niče. Dobro, mislim, 1900. godine. Umro je u nervnom rastrojstvu od sifilisa. Nije, valjda, sifilis zapatio od Lu Salome!? Ili, još gore, od rođene sestre u koju je bio zaljubljen... U nervno rastrojstvo Niče je zapao u Torinu kada je gledao kako kočijaš besomučno šiba mršavo kljuse koje je, pod teretom, posrnulo na kaldrmi. Sitnice, sitnice slome nežnu dušu. A bio je, baš, pomenuti petak, 24. avgusta kada sam iz Mokranskog vrela, ko zna koji put, spasavao pčele koje se dave u vodi. Miki Lule, vatrogasac u penziji, tvrdi da pčele dolaze na vrelo da se namerno udave, da tu svoj život završe. Kao da iz nekog razloga više vole da budu hrana ribama nego crvima, mravima, pa i stršljenovima. Elem, iznosim na dlanu pčelu iz vrela, spustim je na kamen, a ona se strese, ne samo krilcima, već celim telom i umre koprcajući se nožicama. I, sad, recite pošteno, nije li to dovoljno za nervno rastrojstvo!? Tu se, ne znam zašto, setim Bele Hamvaša, tačnije drame Mučenje nadom pokojnog Milana Mitića iz Bele Palanke. To je drama o izmišljenom susretu između Bele Hamvaša, pisca „kosmičke svesti“ i Šandora Maraija, pisca „građanske poetike“, a razgovor između ove dvojice mađarskih giganata vodi se u kafiću, negde na obali Pacifika. E, sad, Bela Hamvaš nije hteo da emigrira iz Mađarske i pod najezdom staljinizma završio je kao noćni čuvar na gradilištu ne objavivši ni slovo za života. A Šandor Marai je za drugu domovinu izabrao Ameriku ali se, pod starost, ubio pateći za – mađarskim jezikom. Zato, valjda, i ne smem da iz ove staljinizovane Srbije zbrišem za Indiju i da pateći za srpskom rečju, ispalim sebi metak u glavu, kao Marai, negde u Kašmiru. Milan Mitić nije uspeo da za života objavi i postavi na scenu Mučenje nadom. A to mu je ubedljivo najbolja drama i dođe mi da pozovem mog fana Duška Kovačevića i da ga molim da Mučenje nadom postavi na scenu u Zvezdara teatru. Nego, i mene muči nada. Ako je gradonačelnik Niša odbio da otvori Filmske susrete, a sve u strahu da će ga publika izviždati zbog aerodroma, da li su se i glumci „uplašili“ da čestitaju Radošu Bajiću nagradu „Pavle Vuisić“? Pogotovo posle pozdravnog govora mog Aleka na Kongresu slavista u Beogradu. Tom prilikom, moj Alek je rekao da su Srbima i ostalim slovenskim narodima potrebni „novi prosvetitelji“. Ah, nije valjda mislio na mene!? K. G. Jung, moj guru iz Švice, nema, tu, nedoumice: „A na koga bi drugog mislio nego na tebe!? Dovoljno je, dečače, da te čovek pogleda pa da shvati da si mesija! Uostalom, zar ti i lepa Irena iz belopalanačke biblioteke nije, onomad, rekla da joj ličiš na Isusa Hrista! I nije li ti to, svojevremeno, rekla i tvoja Bilja dok si kao leptir obigravao oko nje, udvarajući joj se!“ I, ako neću da se femkam, naravno da sam svestan da mi je, sa neba, poverena uloga novog Noje. Ali, ne znam zašto sam sebi uvrteo u glavu da moja Nojeva barka mora da ima metalni krevet sa mesinganim kuglama i naslikanim paunovima. Bez tog kreveta barka bi mi, nekako, bila neubedljiva! A beli krevet sa mesinganim kuglama prati me od detinjstva, kada sam drhtao od straha plašeći se panično smrti, baš kao Sjeren Kjerkegor... Raširio sam među prijateljima da mi, pod hitno, treba krevet sa mesinganim kuglama. Znam da moja advokatica Tanja iz Niša ima takav krevet, ali, avaj, ona još spava u njemu pa mi je za useljenje na Nojevu lađu poklonila divan tepih. A takav krevet mi je obećala i moja glumica Milica iz Zaječara koja će sigurno stići do Holivuda. Ali, gle, krevet stiže sa sasvim neočekivane strane, od Slobodana Miloševića! Šatro, iz sela Špaj kod Crvene Reke. Doduše, Miloševićev krevet nema mesingane kugle, ni paunove, ali ima crvene ruže koje je, svojevremeno, nosila jedna moćna žena sa Dedinja, a koja danas živi iza zidina Podmoskovlja. A gle, njen junoša postao ministar vojske, a da vojsku nije ni služio. Tu moja Crna ne može da izdrži, a da ne kaže: „Pošto tvoj Alek najavljuje ponovo obavezno služenje vojnog roka, eto prilike Vulinu da pod stare dane postane regrut. Mada danas Srbiji treba vojvoda Mišić, a ne neki miš iz Alekovog kabineta.“