Treći čovek

Postalo je već opšte mesto da se svaka zakulisna, spletkaroška borba za lidersku poziciju u politici opisuje prizivanjem megapo pularne televizijske serije Igra prestola, ali teško je naći prikladniji opis za ono što se u novije vreme sa sve većom učestalošću dešava u australijskoj politici. U Australiji, naime, još od 2007. nijedan premijer nije potrajao ceo mandat, pošto su u četiri od pet pri-lika s čela vlade oni odlazili nakon unutarstranačkih pučeva. Poslednji u tom nizu od prošle sedmice je Malkolm Turnbul, koga je, u izjašnjavanju parlamentarnog dela njegove Libe-ralne stranke, partijsko desno krilo iz drugog pokušaja uspelo da sruši s liderske pozicije, a time i s premijerskog mesta. Ovakvo iskušavanje stranačkih vođa je tokom proteklih decenija postalo rastuće uobičajen način na koji dve vodeće partije, liberali i Laburistička stranka bez obzira na to da li su u tom trenutku na vlasti ili u opoziciji rešavaju pitanje liderstva kad god se pojavi sumnja u ispravnost politike koju aktuelni šef partije vodi; u poslednjih desetak godina, međutim, upotreba ovog mehanizma se otela kontroli i pretvorila u sredstvo lične osvete stranačkim rivalima u borbi za naj-višu funkciju. I sasvim kratak istorijski uvid je dovoljno ilustrativan. Od 1983. do 2007. zemlja je imala samo trojicu premijera; od 2007. naovamo već je dobila šestog (jedan od njih, laburista Kevin Rad, vladu je vodio u dva navrata). U tih jedanaest godina, prvo je Rada u puču srušila DŽulija Gilard; pa je onda on srušio nju i vratio se na čelo stranke i vlade; da bi nakon što je Rad 2013. izgubio izbore - što je bila i jedina „normalna" smena na premijerskom mestu u ovom periodu -vrtešku nastavili liberali. Tonija Abota je u puču 2015. svrgnuo Turnbul, tako mu vrativši milo za drago za to što je u vreme dok je stranka bila u opoziciji učestvovao u njegovom rušenju s mesta partijskog lidera; da bi sada i Turnbul doživeo istu sudbinu Nije bez razloga Bi-Bi-Sijev no-vinar Nik Brajant pre tri godine neposredno nakon što je Turnbul preuzeo Abotovo mesto - Australiju proglasio za „pučističku prestonicu demokratskog sveta". „Praćenje australijske politič-ke scene nalik je trijaži ranjenih i pobijenih. Krvoproliće je postalo toliko brutalno da su poslanički klubovi u parlamentu počeli da liče na klanice", napisao je Brajant tada. U međuvremenu se, očito, ništa nije promenilo. Ovaj najnoviji slučaj, ipak, od-likuje jedna ironična distinkcija: novi predsednik vlade nije postao čovek koji je udar na Turnbula orkestrirao njegov ministar unutrašnjih poslova i jedan od predvodnika tvrdog krila stranke Piter Daton, već umereniji Skot Morison, koji je u Turnbulovoj vladi bio ministar finansija. Daton je Turnbula prvo pokušao da obori prošlog utorka, ali je to glasanje u direktnom odmeravanju s njim izgubio. Kako to nije sti-šalo „pobunu" (Turnbulov opis) desnog krila stranke, tri dana kasnije usledilo je novo izjašnjavanje, na kome Turnbul, shvatajući da su mu premijerski dani odbrojani, više nije ni hteo da bude jedan od kandidata. U lidersku trku su se pak uključili Morison i potpredsednica stranke i ministarka spoljnih poslova DŽulija Bišop. Bišopova je ispala posle prvog kruga potom će, ostavši bez stranačke, podneti ostavku na ministarsku funkciju ali se glavni pučista, Daton, svejedno prevario u računici i u drugom krugu za pet glasova (odnos je bio 45:40) izgubio od Morisona, koga su pripadnici umerenog krila u stranci videli kao prihvatljiviji izbor. Bivši policajac, kome uprkos uloženom trudu nije pošlo za rukom da postane novi kalif umesto kalifa, momentalno je postao meta sprdnje na društvenim mrežama u Australiji; ali će rane nastaviti da liže iz udobnosti položaja ministra unutrašnjih poslova, na koje ga je Morison sada vratio, budući da je Daton posle neuspelog prvog udara na Turnbula prošle sedmice dao ostavku na tu dužnost. Ako zvuči komplikovano, to je zato što interne borbe za vlast ta-kve i jesu. Stvari bi, zapravo, u ovom slučaju možda mogle da postanu još komplikovanije, jer je Turnbul najavio i napuštanje poslaničkog mesta u donjem domu parlamenta. To otvara mogućnost da na vanrednom glasanju u njegovoj izbornoj jedinici liberali izgube ovo mesto a s njim i većinu koju vladajuća koalicija (u kojoj je još i Nacionalna partija) u tom telu ima, jer se ta većina i sastoji od jednog jedinog mandata. Ako dođe do toga, parlamentarni izbori, koji ionako nisu daleko moraju da budu održani najkasnije do maja naredne godine mogli bi da uslede još znatno ranije, mada Morison takvu mogućnost zasad isključuje. (Jedna od specifičnosti australijskog političkog sistema, koji je inače po osnovnom ustrojstvu u velikoj meri nalik onom u Velikoj Britaniji, jeste da se parlamentarni izbori održavaju na tri godine, što nekad nije bio problem, ali u današnje vreme tamošnje vlade u startu očigledno čini podložnijim uticaju dnevnopolitičkih fluktuacija.) Novi premijer verovatno računa s tim da, što kasnije budu održani izbori, to ima više vremena da sanira štetu koju su unutrašnje podele nanele liberalima. Zabrinutost zbog lošeg rejtinga stranke koja u anketama konstantno kaska za labu-ristima se zapravo, uz duboke podele oko energetske politike vlade, navodi kao jedan od glavnih razloga zbog kojih je konzervativno krilo stranke i krenulo da ruši Turnbula. Ali taj rejting je sada još mnogo gori nego što je bio pre nego što je eskaliralo ono što nemali broj svetskih medija naziva „građanskim ratom" u Liberalnoj stranci. Prema jednom svežem istraživanju, suočeni s dualnim iz-borom između liberala i laburista, birači su još pre samo dve sedmice opozicionoj stranci davali 51, a vladajućoj 49 odsto; danas je taj odnos 56 prema 44. Ovi rezultati u dobroj meri odražavaju zgroženost mnogih Australijanaca bezobzirnom, brutal-nom borbom za golu vlast kojoj su proteklih dana prisustvovali. Ali u eri u kojoj se, kao što svakodnevno pokazuje i primer američkog predsednika Donalda Trampa, bezobzirnost sve češće doživljava kao vr-lina; u situaciji u kojoj je trebalo da samo tri poslanika glasaju drugačije pa da i australijske liberale preuzmu populističke snage; i u generalno zatrovanoj atmosferi koju, kao i drugde u anglosaksonskom svetu, i u Australiji kreiraju moćni desničarski televizijski kanali i tabloidi to uopšte još ne mora da znači ni da su liberalima dani na vlasti odbrojani, ni da do njihovog daljeg skretanja udesno neće doći. Na kraju krajeva, nije ni Mori-son za novog stranačkog lidera i premijera izglasan na osnovu svog suprotstavljanja tvrdom krilu jer se u takvom svetlu političar koga opi-suju kao „socijalno konzervativnog" nije ni mogao da pokaže već zato što je viđen kao siguran par ruku, s dugim stažom u vladi i neko ko oko sebe lakše može da okupi i neistomišljenike nego odbojni Daton; mada ga, u isto vreme, mala razlika s kojom je Datona pobedio očito ne čini ni nekim ko bi se istinski mogao nazvati kompromisnim kandidatom. Morison se, uostalom, najviše pročuo kao ministar za imigraciona pitanja u Abotovoj vladi: bio je najzaslužni-ji za rigorozno sprovođenje izuzetno restriktivne antiazilantske politike, shodno kojoj su svi tražioci azila koji bi u zemlju stigli ilegalno, vodenim putem, bez izuzetka završavali u sabirnim centrima na malim pacifičkim ostrvima Manus i Nauru, preživljavajući tamo mesecima, pa i godinama, u mizernim uslovima, prepušteni zaboravu; pro-gresivniji deo Australije još pamti tadašnja Morisonova oštra, svake empatije lišena direktna obraćanja azilantima. I Dole ispod se, dakle u saglasnosti s onim što je na ovom mestu prethodnih sedmica konstatovano o evropskoj politici uglavnom bira između desnog i još desnijeg: kako god da se okrene, ne valja.