Ne može crnje

Problemi koji su otvoreni prošlonedeljnom pogibijom radnika u Ulici kneza Miloša u Beogradu postoje dugi niz godina, jer su sistemski. Država u nekim slučajevima ne može, a u nekim slučajevima ne želi da ih reši. Inspekcija rada se u poslednjih nekoliko godina pozitivno pokazala u oblasti regulisanja rada na crno. Međutim, ako statistički uporedite broj poslodavaca i broj inspektora rada, lako se zaključi da jedan inspektor ne može da izdvoji dovoljno vremena za iole normalan nadzor. Poslodavac kojeg poseti inspektor rada otuda zna da je miran narednih nekoliko godina. Ipak, rad na crno se da rešiti, pravnim ili čak krivičnopravnim sankcijama, kao što će sada biti slučaj, ali isključivo zbog tragičnog ishoda. Ogroman problem je što tužilaštvo ne radi svoj posao. Radnici Goše su, podsećanja radi, pre no što je počela ujdurma u medijima, podneli niz prijava, a to nije jedini slučaj da niko ne bude procesuiran. E, sad, sudbina poginulog radnika bi bila potpuno ista da je imao ugovor o radu. Ni šef gradilišta, ni izvođač radova, ni njegov poslodavac kao podizvođač radova, pa ni nadležne inspekcije – niko nije radio svoj posao kako treba. Ponovo, nije ovo jedini slučaj. Nelogično je da s relativno slabim privrednim kretanjima uvek budemo na vrhu evropske liste smrtnih slučajeva ili povreda na radu u odnosu na broj zaposlenih. U poglavlju 19 izveštaja o skriningu koje se bavi zapošljavanjem i socijalnom politikom, Evropska unija je još 2014. upozorila da bezbednost i zdravlje na radu nisu adekvatno uređeni, da sistem ne funkcioniše i da se zakon ne primenjuje. Verujem da Akt o proceni rizika, uprkos zakonskoj obavezi, većina poslodavaca nema. U poslednje četiri godine se ništa nije promenilo. Radnopravno zakonodavstvo je trenutno loše i sve je lošije. Prava radnika se konstantno umanjuju, a zakoni su i tehnički loše napisani. Mnogo je logičkih grešaka i odredaba koje su neupotrebljive i koje nisu zdravim razumom razrešive bez posebnog tumačenja resornog ministarstva. Međutim, najmanje pola miliona, a verovatno i milion radnika u Srbiji bi trenutno živelo bolje da se ti propisi, čak i takvi kakvi su, poštuju. Daleko više frustrirajuće bi bilo da imamo odličan zakon koji se jednako ne poštuje. Od 2,5 miliona zaposlenih svaki peti radi na crno, ili, hajde, da budemo skeptični, oko 300.000. Na to dodajte još 150.000-200.000 radnika koji platu ili ne primaju uopšte ili je primaju neredovno. Oko 600.000 ljudi primaju minimalnu zaradu, koja je nezakonito ugovorena, jer minimalna zarada nije ugovorena zarada. Ako na to dodate i one koji rade van radnog odnosa, a to ne bi smeli, broj onih kojima bi bilo bolje samo da se poštuju važeći zakoni penje se na 1,1 milion. Država i poslodavci koriste deregulisane oblasti i rupe u zakonu. Evropska unija godinama insistira da regulišemo rad agencija za lizing radnika. To se ne dešava između ostalog zato što mnogi delovi javnog sektora uz pomoć tih agencija zaobilaze zabranu zapošljavanja. Više od 80 odsto novozaposlenih praktično radi u režimu prekarnog rada. Rad na određeno vreme je u 95 odsto slučajeva nezakonit, jer se primenjuje na slučajeve koji nisu određeni zakonom. Vrlo je malo ljudi koji su zaposleni na neodređeno i redovno primaju zaradu koja odgovara vrednosti njihovog rada. Ali, zato u Srbiji postoje investitori i fabrike u kojima 90 ili čak i 100 odsto zaposlenih radi na određeno vreme! Takvih radnika može da bude do 30 odsto, ali ne i svih 100 odsto. Uostalom, kako nekom cela proizvodnja može da bude privremeni posao?