Bauk podele kruži Balkanom

Determinisanost srpske politike sportom možda će još jednom imati priliku da se potvrdi ulaskom Crvene zvezde u Ligu šampiona u vreme kada se sprema „istorijski dogovor sa Kosovom“, a trenutni predsednik je jedini dosad koji se smatra „dovoljno hrabrim“ da okonča vekovni problem. Aleksandar Vučić se, doduše, zajedno sa saradnicima nemilice poziva na ideje akademika Dobrice Ćosića i ubijenog premijera Zorana Đinđića, ali istina je da je razgraničenje objavio pre Zvezdinog trijumfa. No, pre podsetnika na podelu, kako su je Ćosić i Đinđić razumevali, podsećamo i da iz evociranja pređašnjih ponuda na pregovaračkom stolu o Kosovu nisu isključeni - doduše u isključivo negativnom kontekstu - ni Vojislav Koštunica, ni Boris Tadić, a ni događaji i „pregovarači“ s početka prošlog veka. Slobodanu Miloševiću se, takođe, želi pripisati zasluga i priznati žrtva preslikavanjem današnjih trenutaka na njegovu eru o kojoj istorija tek treba da sudi. Predsednik Vučić najavio je svoj, po svemu sudeći ništa manje sudbinski, govor na KiM tako što ga je uporedio sa gazimestanskim govorom bivšeg predsednika. „Neki su me pitali: Milošević je imao Gazimestan, šta ćeš ti, Vučiću, da imaš u Mitrovici? Ja ću da razgovaram svakako sa građanima. Milošević je sigurno imao dobru nameru, ali se to pretvorilo u suprotnost, zato ne može da nosi istorijske zasluge“. Danas se stav sveta, s kojim se Milošević zavadio, ogleda u decidiranom „neće biti promene granica na Balkanu“ nemačke kancelarke čiji se ton danima prati, pa jedni tumače da je za nekoliko decibela niži nakon razgovora sa američkim predsednikom, dok drugi tvrde da je ujednačen, a treći da je potpuno poguban za Srbiju, kojoj podela trenutno izgleda kao zgoditak na lutriji. Sve tri varijante, naravno, zavise i od nedoslednog i slabo predvidivog trampovskog Vašingtona odakle poslednje izjave najednom kažu da ni pomeranja granica nisu isključena. Kao i od predstojećih izbora briselske administracije, koja uvek žuri da kako-tako svrši započeto kao preporuku za neki sledeći angažman. I od još koječega. Pošto su iz javnog diskursa sva druga rešenja izvetrila, koplja se lome između ugodnosti EU da se odrekne posla na kome je punom parom radila prethodne tri decenije i dozvoli podelu po etničkim, umesto eksjugoslovensko-federalnim linijama i neugodnosti da kazni Srbiju, u najmanju ruku stopiranjem integracija, ukoliko ostane pri stavu da nema dogovora sa Kosovom, koje je u granicama Ustava iz 1974. Pre 2013. podela je predlagana u političkim kontekstima koji su je, po sebi, odbacivali, ali poimanje Vučićevog razgraničenja, Tačijeve korekcije granica ili podele, u najdirektnijoj interpretaciji Ivice Dačića - jedne iste stvari - zasad ima barem tri načelne verzije: razgraničenje po trenutnoj administrativnoj liniji; podela KiM na jug i sever koji bi pripao Srbiji uz nekoliko podvarijanti - sa granicom na reci Ibar ili da Albancima ostane cela Mitrovica, a Srbiji dve-tri srpske opštine; pomeranje obe „granice“ čime bi se centralna Srbija odrekla dela teritorije (Preševa i okoline), a Priština nečeg od već ponuđenog na severu ili pak celog severa KiM. Najmanje optimistična, ali ipak varijanta o kojoj piše deo svetske štampe je da Srbija prizna kosovsku nezavisnost unutar koje bi srpske sredine imale visok nivo autonomije. To bi, međutim, bila nagrada Prištini samo za poštovanje obaveze o ZSO, na šta je već pristala Briselskim sporazumom. Svaka mogućnost se može obrazložiti s mnogo aspekata, ali među njima uvek treba imati na umu tri presudna - već opisanu atmosferu unutar oslabljene EU, kombinovanu sa interesima SAD i Rusije; mogućnost da lideri dva naroda, i Vučić i Tači, dogovorom dobiju šansu da ga svom biračkom telu predstave kao pobedu i posledične, makar i dugoročne pretenzije da se menjaju granice na celom Balkanu. Kako se argumentacija za „kompromis“ kao „konačno rešenje“ produbljivala tako su se mogućnosti usložnjavale, a varijante umnožavale. Danas se u Beogradu, a verovatno i u Prištini, na prste jedne ruke broje ljudi koji znaju šta će početkom septembra u Briselu da se deli, a šta da se razgraničava. Ali se Ćosić i Đinđić iz te zvanične argumentacije ne gube. Zato je pred „najsveobuhvatniju i najsadržajniju posetu jednog predsednika Srbije Kosovu i Metohiji“, kako je Vučićev odlazak na KiM okarakterisao Marko Đurić, važno podsetiti šta su akademik i prvi premijer postpetooktobarske Srbije govorili i pisali. Pod naslovom „Srbija nije žeton za plaćanje dugova“, u Večernjim novostima je šest dana pre Đinđićevog ubistva objavljen intervju u kome on tvrdi da se iza dvostrukih aršina na Kosovu ostvaruje suverenitet i otkriva kakav će biti plan Srbije. „Iskoristićemo razičite mehanizme da animiramo pojedine vlade i zemlje, i učiniti sve što možemo da međunarodnoj zajednici učinimo prihvatljivom svoju novu poziciju. Potpuno sam svestan da nam predstoji dugotrajna borba da pokušamo da odbranimo svoj interes... Mi smo poslednjih godina mislili da vreme radi za nas, da ćemo obnovljenim kredibilitetom vrlo brzo sebi obezbediti željene plodove... To se već pokazalo kao netačno. Plašim se da se neke stvari nisu bitno promenile od trenutka kada sam pre sedam-osam godina, na jednom predavanju u Americi, rekao da mi tadašnja američka politika liči na Titovo: slaba Srbija - jaka Jugoslavija.“ Obrazlažući korake izvršne vlasti Đinđić kaže da je prva stvar da Srbi dobiju status konstitutivnog naroda, a ne nacionalne manjine na KiM, a očekivao je da to izbori nakon što objavi „belu knjigu“ o (tada) četiri godine međunarodne uprave na Kosovu. Imao je nameru da oštro, ocenama od jedan do pet, kategoriše uspeh pojedinačnih ciljeva i zadataka koje je Unmik imao na KiM. Za prvog sagovornika birao je Savet bezbednosti UN, gde je na jesen očekivao da počnu razgovori „o federalizacije KiM“ i davanju Srbima konstitutivnih prava. „Ako to, ipak, ne bi funkcionisalo, verovatno bi sledeća raskrsnica morala da bude - razgovor o nekakvom kiparskom modelu za Kosmet, sa civilizovanim teritorijalnim razmeštanjem stanovništva. Jer, ako ne mogu Srbi da ostvare svoja prava kao stanovnici entiteta, gde žive većinski Albanci, oni će, po prirodi stvari, da se sele tamo gde su etnička većina. Kao što je i do sada bilo... Multietničko kosovsko društvo - to je velika iluzija. NJega nikad nije bilo. To je bilo društvo etničke koegzistencije. I mi zato i ne govorimo: hajde da to sad ponovo bude. Voleo bih da Kosmet bude federacija i da Srbija sa tom federacijom ima asimetričan odnos - sa srpskim entitetom dublje veze, a sa albanskim one koje su u interesu Albanaca - znači, malo labavije veze. Srbija može da istrpi takvu formu odnosa, ali, ponavljam opet, Srbija mora znati na čemu je“, govorio je Đinđić početkom marta 2003. Međutim, nekoliko meseci ranije, Đinđićeva odluka da se krene u diplomatsku, političku, ekonomsku ofanzivu uobličena je u Strategiji za KiM koju je izneo pred članove Vlade, uz obrazloženje da se posle izvesnog vremena na KiM „ne pojavi svojevrsna divlja gradnja“ čiji su graditelji, kako je smatrao, Priština i njeni najveći međunarodni partneri, a za koju bi, pribojavao se, međunarodna zajednica „u dogledno vreme mogla da kaže: kosmetska divlja gradnja je postala tako velika da ne možemo da je rušimo, hajde da je legalizujemo. U tom dokumentu pisalo je da Srbija treba da zahteva povratak policije i vojske na KiM, što je predviđeno Rezolucijom 1244 SB UN i to tako što će tražiti datum povratka, kao i da započne druge aktivnosti koje bi izvesno uključivale i Srbe na Kosovu, jer je smatrao da se njihovim povratkom u institucije daje legitimitet stanju prikrivenog ostvarivanja nezavisnosti. Čim se upali svetlo, verovao je, naše šanse će da rastu. „Međutim, verovatnije je da će, pre svega Albanci, a potom veći delovi međunarodne zajednice, biti protiv predložene koncepcije (federalizacije). U tom slučaju Srbija treba da zahteva internacionalizaciju problema. Ako KiM ide u pravcu nezavisnosti, i ako mi to ne možemo da sprečimo, treba da tražimo teritorijalnu podelu, efikasne međunarodne garancije za Srbe koji ostaju u albanskom delu i posebni status verskih objekata“. Nakon decembra 2002, u skladu sa ovom Strategijom usledila su pisma Žaku Širaku, SB, DŽordžu Bušu, Toniju Bleru, Vladimiru Putinu, Gerhardu Šrederu... Usledila je i inicijativa Mihaela Štajnera, tadašnjeg šefa Unmika, da se razgovara, ali i jedna neuspela, ispostaviće se preuranjena, deklaracija o nezavisnosti u kosovskoj skupštini. Sam Đinđić bio je izložen oštrim kritikama javnog mnjenja čak i sa Kosova, odakle su ga nazivali „najopasnijim i najšovinističkijim srpskim nacionalistom“ (Mahmut Bakali). Književnik i bivši predsednik SRS Dobrica Ćosić u knjizi U tuđem veku svedoči o razgovorima koje je sa Đinđićem vodio tih meseci. Objavljuje njihovu prepisku, a nakon što ga je premijer obavestio o detaljima Strategije izražava veliko zadovoljstvo što je, konačno, jedan političar, pored Nebojše Čovića (tadašnjeg direktora Koordinacionog centra za KiM) u potpunosti uvažio njegove ideje. Jedanaest godina nakon 14. plenuma Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, na kojem je prvi put problematizovao antijugoslovenske, šovinističke težnje Albanaca na KiM, Ćosić je 1981, nakon tamošnjih demonstracija, i zvanično predložio podelu Kosova. Ideja je do kraja razrađena u knjizi Kosovo objavljenoj 2004. već, maja 1968, Ćosić primećuje „težnju da se samoupravna prava nacionalnosti realizuju kao prava na uspostavljanje državnosti i kosovskog suvereniteta“. NJegova konačno uobličena ideja bila je kompromisno odvajanje referendumima Srba i Albanaca, uz saradnju UN i EU, nakon čega bi usledilo potpisivanje dogovora sa međunarodnim garancijama. Srbi i Albanci na KiM bi se, po njemu, odvojili na sporazumu istorijskog i etničkog prava. U prvi mah, pozicija Srbije bila je takva da je u podeli mogla da pretenduje na duplo, ako ne i tri puta više teritorije nego danas. Naknadnim pametima, kako se od rata između Srba i Albanaca i bombardovanja SRJ 1999. etiketirao svaki nezvanični predlog o Kosovu (tako je i danas) ustanovljava se da je Srbija u opciji podele mogućnosti da dobije „više“ imala i 1990, 1998, 2004, 2008... Bivši ministar spoljnih poslova Ivan Mrkić tvrdio je pre par godina da su se 90-ih godina predsednik SRJ Ćosić i predstavnik Albanaca Ibrahim Rugova dogovorili o modelu podele KiM po kome bi Srbiji trebalo da pripadne oko 30 posto teritorije južne pokrajine, ali da se i ideja razišla s Miloševićem, kada i Ćosić. O statusu Kosova se tada, navodno, ne bi razgovaralo. Za istoričare koji se ne protive ideji podele mogućnosti su sledeće: „Od kad se bavim politikom zalagao sam se za istorijski sporazum Srbije i kosovskih Albanaca, etničku podelu KiM, uspostavu autonomije za enklave u Gračanici, Štrpcu i Gori koje ostanu izvan otadžbine i zadržavanja suvereniteta Srbije nad pet svetinja - Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, Gračanica, Arhanđeli kod Prizrena i mesta Kosovske bitke.” (Čedomir Antić, mart, 2018). Pre prelaska svih dotadašnjih „ofanziva“, razgovora i taktika u fazu Briselskog sporazuma, koji isključuje podelu, tadašnji premijer, danas ministar spoljnih poslova još jednom je predložio podelu i, ako se izuzme „sitna stanka“ dok je potpisivao sporazum u Briselu, tu ideju zastupa i danas. I predlog Ivice Dačića označen je kao naknadna pamet, što svakako nije prevelika grdnja, jer je svaki put pomenuta ta ideja u Dačićevu interpretaciju imala utkan i dnevnopolitički interes. O reakciji drugog čoveka tada opozicionih naprednjaka na taj predlog NIN je pisao u prošlom broju. Interesantno je, ipak, podsetiti šta je o tome imao da kaže Dalibor Jevtić, ondašnji funkcioner Samostalne liberalne stranke. „Za nas koji živimo na Kosovu podela nije prihvatljiva ne samo teritorijalno, već ni podela na Srbe južno i severno od Ibra, jer mislim da ćemo u tom smislu, mi koji živimo južno biti prepušteni sami sebi“, kazao je Jevtić, danas potpredsednik Haradinajeve vlade, ministar za zajednice i povratak iz redova Srpske liste i zagovornik misterioznog „razgraničenja“. U to vreme, 2011, kada se u Narodnoj skupštini debatovalo o jednom takvom predlogu, dogovor je bio neprihvatljiv pre svega zato što bi Srbiji pripale samo četiri opštine. U eventualnoj „trgovini“ danas su i one, međutim, neizvesne. Kao i deo oko završnice Koridora 10, naseljen pretežno albanskom manjinom, o čemu se Vučić izjasnio samo oštrim demantijem kazavši da Priština može samo da sanja Medveđu. Ali snove o Preševu im nije „poželeo“.