Klecavi prvi koraci

Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo: tabloidi pod kontrolom vlasti obavestili su verujuće građanstvo da su, na izborima u Majdanpeku, naprednjaci porazili Savez za Srbiju – uprkos činjenici da ta opoziciona grupacija na izborima nije ni učestvovala. Nije, naravno, bilo nikakve ispravke, uprkos suviše očiglednom falsifikovanju realnosti. Stanje se ima smatrati redovnim, a postoji već i standardni odgovor stranaka članica Saveza na laži koje im se podmeću: obično, u takvim prilikama, govore o potrebi režima da se svim sredstvima bori protiv velike nadolazeće opozicione snage. Pesimisti su, međutim, skloniji oceni da toliko očigledna medijska prevara najavljuje još veće suzbijanje prostora za bilo kakvo delovanje koje iskače iz trenda pružanja bezrezervne podrške Aleksandru Vučiću i njegovoj „borbi za Srbiju“. A šta imamo od činjenica? Na izborima u Majdanpeku, naprednjaci jesu ponovo trijumfovali (67,8 odsto osvojenih glasova), a cenzus su prešli još samo Pokret Dveri (11,32 odsto) i koalicija SPS-a i Jedinstvene Srbije (9,94 odsto glasova). Ispod crte ostali su Dosta je bilo, Vlaška stranka Most, PUPS i Vlaška stranka. Za vreme dok se u malom gradu u istočnoj Srbiji odvijala takođe uobičajena pokazna vežba moći režima sa neizbežnim džipovima, spiskovima i drugim metodama uterivanja straha - uz jednako uobičajenu demonstraciju slabosti opozicionih karaktera, u vidu prisustva bivšeg predsednika opštine iz redova DS-a na listi SNS - u Beogradu su se desila dva druga važna opoziciona događaja. Zasedao je, najpre, Glavni odbor DS, na kome je, takođe uobičajeno, došlo do podele po važnom pitanju: za ulazak u Savez za Srbiju glasala je većina prisutnih (180 od 200 prisutnih), ali je među onih devet ličnosti zvučnih imena koje su se usprotivile bio čak i Dragoljub Mićunović, jedan od osnivača stranke (protiv su bili i Gordana Čomić, Dragan Šutanovac, Nataša Vučković, Vida Ognjenović, predsednik Pokrajinskog odbora DS za Vojvodinu Miroslav Vasin, Radosav Milojičić Kena i još dva člana). Odmah potom, potpisivanjem sporazuma osnovan je Savez za Srbiju, na temelju već poznatog (i ozbiljno kritikovanog) programa u 30 tačaka. Savez kao ključnu nameru navodi smenu nedemokratskog režima i formiranje prelazne vlade u kojoj ne bi bio niko od lidera bloka i oročenu na godinu dana. Nakon toga bi bili održani izbori u fer uslovima, kako bi se mogle takmičiti različite ideje za koje se njegove članice, ali i drugi politički subjekti, zalažu. Ali, kako to postići, u zemlji u kojoj je većina medija kontrolisana, parlament obesmišljen, a egzistencija ogromnog broja ljudi direktno vezana za izbornu podršku aktuelnoj vlasti? Pa još u vreme dominacije ideje o rešavanju kosovskog problema, zbog čega su sve druge teme duboko potisnute u drugi plan već nekoliko meseci – a sva je prilika da će se takvo stanje produžiti tokom cele jeseni, verovatno i duže. Pritom, primećuje Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka, o sadržaju procesa pregovora sa Prištinom znamo malo ili ništa, što opoziciju sprečava da aktivnije učestvuje u rešavanju tog važnog pitanja. Ima, doduše, i onih koji, u skladu sa idejom „istorijske pravde“ veruju da je čak i dobro da Vučić bude ostavljen sam sa kosovskim vrelim krompirom, kako bi, u borbi s njim, sagoreo, i konačno stvorio šansu za vraćanje balansa na političku scenu, bez koga je nemoguć oporavak poluudavljene zemlje. Čak i da je tako, da stvarno postoje šanse da dogovor bude postignut, i da je moguće da rešenje ostvareno u nedemokratskim uslovima bude održivo na duži rok – da li je dovoljno da se, čekajući rasplet, opozicija samo pregrupiše i vreme provodi u omiljenoj disciplini, međusobnom odmeravanju snaga? I to na različitim nivoima – između potencijalnih izbornih kolona (Savez za Srbiju, Građanski blok 381 Saše Jankovića, stranke koje nisu ni u jednom od dva trenutno formirana bloka) ali i unutar samih blokova, pa i njihovih pojedinačnih članica (primer DS, ali i Dveri, u kojima je takođe došlo do raskola po pitanju ulaska u savez sa raznorodnim strankama). Uz ogradu da nije baš potpuno fer ocenjivati u ovako ranoj fazi pozicioniranja, Spasojević ipak primećuje da – prvi koraci ne obećavaju. Jer – savezi su pravljeni sa, kako kaže, „čudnom logikom“ i ne vide se ključne ideje koje bi podstakle zamajac. „Opozicija nije u stanju da nađe stajnu tačku oko koje bi gradila platformu i vratila birače, izlazeći sa temama i predlozima“, kaže Spasojević i podseća na primer uspona pokreta Dosta je bilo, iz 2013. i 2014. Kasniji neuspeh je drugo pitanje, ali je činjenica da je, zahvaljujući jasnim idejama i energiji, tada stvoren pokret koji su ljudi prepoznavali i dali mu podršku za ulazak u parlament. U slučaju upravo (formalno) rođenog Saveza za Srbiju se, međutim, takva energija ne vidi, već se stiče utisak o stvaranju, kako kaže sagovornik NIN-a, „alibi koalicije“. „Niko nije posebno srećan što je u Savezu, osim možda Vuka Jeremića, a savez nezadovoljnih teško da bi ozbiljno uzdrmao i slabiju vlast od Vučićeve“, kaže Spasojević. Sada je, naravno, kasno za priču o preskočenim koracima u stvaranju Saveza i ocene da je, kao što, recimo, misli Spasojević, bolje bilo pokušati da se rekonstruiše polje bivših birača DS-a, pa onda gledati ko je još prihvatljiv - umesto što je stvoren blok doživljen kao „desni“, uprkos činjenici da su u njemu i DS i Levica Srbije. Deo analitičara sada veruje da je moguće neko naknadno predizborno udruživanje sa, recimo, Blokom 381, jer, kada je reč o ideji odbrane demokratskih standarda, ne postoje velike razlike između opozicionih stranaka. Ali, kolike su šanse na uspeh te borbe, ako se ima u vidu, s jedne strane, zapadna podrška „stabilokratiji“ i, s druge strane, istraživanja koja govore o nezainteresovanosti velikog broja birača za pitanja iz oblasti demokratskih prava i sloboda? Spasojević podseća da EU nije sasvim monolitna i da, ma koliko sporo, neke reakcije ipak stižu – o čemu govori, recimo, pritisak koji je doveo do vraćanja već pripremljene medijske strategije. A što se građana tiče – oni bi, veruje, branili demokratiju, ali „ne mogu tek tako“. Potreban je, kaže, povod, neka konkretna tema – kao u slučaju Savamale, kada se videlo da neka energija ipak postoji. Problem je, između ostalog, što „opozicija propušta mnogo zicera“, zbog čega, kaže ovaj sagovornik, deluje da će opet dočekati nespremno izbore ili referendum. „Opozicija može da počne da koristi šanse – recimo, kad se nešto loše desi, da argumentovano kritikuje. Mora da napravi paket tema, jer jedan deo birača reaguje na probleme demokratije, drugi na ekonomske teme, treći na korupciju“, kaže Spasojević. I odmah dodaje da tu postoji nemali problem – što sama opozicija nema kredibilitet u nekim oblastima. Ipak: „Vučić jeste jak, ali dok ga niko ne ljulja, zapravo i ne znamo koliko i kada će cela ta konstrukcija početi da puca“, kaže Spasojević. A za iole uspešno ljuljanje potrebni su veliki talasi, što znaju čak i gledaoci crtanih filmova („brod se ljuljao, ljuljao, ljuljao, a maca je pozelenela“). Niko nije rekao da je lako, ali nema mnogo vajde ni od čekanja da talasi nastanu sami od sebe.