Nema države. Ovo je pljačkaška organizacija!

Ne veruje u snagu pobune. Sukob ne vidi čak ni oko Kosova, jer veruje da već zadato rešenje Vučić sprovodi, tražeći alibi među bilo kojim delom društva, makar to bila njegova intelektualna elita. „Ti sad Vuline broj ljudstvo, misliš, tu ima ko će da gine. Za koga? Za tebe i tvog gazdu?! Ma daj! Ne verujem da ima u omladini takvih čak ni među onima sa fudbalskih tribina“, kaže između ostalog u intervjuu za NIN režiser Dejan Mijač. Muzika iz filma Kosa koja se čuje u pozadini kafea na Obilićevom vencu, gde razgovaramo, podseća ga na vreme iskrene pobune protiv sistema koji je dospeo u ćorsokak, ne samo ratom u Vijetnamu, nego i svojom politikom, koja se pronela svetom. „Ta muzika me uvek podseti na nešto što je vedra i dobra stvar u odnosu na mrak koji nas okružuje. Od tada, svet se menjao. Iskustvo mi kaže da se svet menjao nagore. Pogon svih promena je ono što se zove tehnološki napredak, koji je, paradoksalno, i gurao svet u provaliju. U celom tom zbiru, zaboravljen je čovek. Za mene je neka vrsta gorke metafore u Srbiji ovo što se desilo sa radnikom kada je zid pao na njega. Cela ta konstelacija, bivša zgrada američke ambasade, zid, mučenik koji nije ni registrovan…“ Ekonomista, diplomirani, čija je firma propala pa se preselio iz Kragujevca u Mali Mokri Lug da bi radio na građevini? To je neverovatno! Sve je to tako oslikalo kao potpuni pad čoveka, svih nas... Da čovek mora da radi na crno, a ekonomista je, a sve predispozicije je ispunio, sve je uradio da bi imao bolji život. Sve što je do njega? Sve što je do njega. Ali nije se snašao u novom sistemu vrednosti. Novi sistem vrednosti se u moje vreme zvao pljačka i nije bilo nikakve sumnje šta je to. Danas je to ekonomsko sticanje. I ti ljudi koji zapošljavaju tu sirotinju nemaju nikakvog srama što pljačkaju. Slušajte, taj nastradali čovek nije registrovan, nema ga među radnicima, nije osiguran ničim, rukama zaustavlja jednu neumitnost, zid, e to je Srbija. To je Srbija danas. Nesigurna zemlja koja rukama pokušava da zaustavi zid koji se survava. To smo mi. Čovek nam je pokazao svojim primerom šta smo mi sada, a ono što je prethodilo bila je samo priprema za razrušavanje. To su predradovi, bivši socijalizam, raspad Jugoslavije, ratovi… sve je to niz postupaka paklenog plana u kom smo mi žrtve, ali ne jedine žrtve, mnogo žrtava ima. Mnogo više nego onih koji mogu da kažu da su srećni. Ima nekih koji misle da su srećni, da su se izvukli, da su maznuli neko milionče, negde se skrasili, međutim, poplava ide i sve će ih odneti. Govorimo o totalnom padu morala i etike, ali postoji li neka država, neki zakoni? Gde?! Ovde?! U Srbiji?! O čemu pričate, izvinite molim vas. Evo konkretnog primera nastradalog čoveka u Sarajevskoj, radi se o čoveku koji je angažovan preko firme koja je dobila posao iako ima samo jednog formalno zaposlenog, gde je tender, kako je dobila posao, čitav je niz pitanja koji ukazuju da se zakoni ove države ne primenjuju? To znači da države nema? Oooo, što sad vi mene pitate?! Nema države. Ovo je pljačkaška organizacija! Upućujete, naravno, da pričamo o državi, kako bi bilo inače, ali, koja država?! Gde država?! Ovde?! Uostalom država se svugde izgubila. Danas su to firme i korporacije i njihovo udruživanje, njihova sprega je organizacija, a ne država. Tako je i u najjačim državama sveta kao što je Amerika. Imate Trampa koji mlati praznu slamu, u Rusiji Putina koji mlati praznu slamu. Ovamo oligarsi rade šta hoće, tamo bankari. Prema tome, nema države. To je nestalo. Ko to ne vidi, žao mi je, ali država, to ne postoji. Ovo je vladavina korporacija? Da i kada nema država, one su nemilosrdne u osvajanju dobiti. To novo uređenje u Nemačkoj čini se daleko humanije nego u Srbiji jer tamo ima nešto više love, a ovde je ima manje i zato ovde imate ogoljeniju pljačku nego tamo, ali sistem je isti. Govorite o nečemu što u svojoj suštini priziva na pobunu? Otkad znam za sebe, a to je prvi dan rata 1941. koji me je zatekao u osnovnoj školi, naovamo, mi smo stalno čekali nešto bolje da se dogodi, ali nismo to dočekali. Bio sam dete, ali za mene je to bila svetlost koja se ugasila sa prvim nemačkim bombama, i od tada je nastala buka i haos, i ništa drugo nije na sceni. Nadati se da će biti bolje vrlo je naivno, zašto bi bilo bolje kada dolaze sve gori i gori ljudi? Oni se školuju zlim primerima, društvo školuje ljude koji su zveri, izrabljivači i onaj ko bolje izrabljuje, bolje laže, krade taj je daleko bolji čovek po novim merilima i više je na ceni. U kontekstu takvog sistema, šta su najviši državni funkcioneri kao što su Vučić ili Vulin? Ne slušam ih, ne čitam o njima, izbacio sam ih iz programa. Evo Vulin, ministar odbrane… …O Vulinu nemojte molim vas… Evo tri ključne reči iz samo jedne njegove izjave „Kosovo, totalni rat“? Nemojte molim vas, ježim se. Šta on, šta taj…, šta ta… govori uopšte, gledajte na šta liči i on priča o totalnom ratu?! Koji totalni rat i Vulin? Obavezno služenje vojnog roka, u službi zastrašivanja nacije na temu Kosova, ili uređenja… …Obavezno služenje vojnog roka?! Ama, koga će da uhvate, gde će da ga uhvate? U Pensilvaniji? U materini! Nemojte biti naivni svi bi šmugnuli odavde dok si rekao piksla. Koji je to idiotizam. Ti sad tu Vuline broj neko ljudstvo, misliš, tu ima ko će da gine. Za koga? Za tebe i tvog gazdu?! Ma daj, ne verujem da ima za to omladine kod nas, bilo koje vrste omladine, čak i ove navijačke, koja je ludovala uz utakmice, i koji su dovulinovali, iako je ta generacija za mene strana. Ta generacija sa nedostatkom fantazije. Ranije je i seoska omladina imala fantaziju i umela je da peva, da priča, na selu su ranije ljudi izvanredno pričali, trebalo je uveče sesti kod tih ljudi i slušati ih, i to se izgubilo, toga nema, sada gledaju u telefone, imaju tu Crvenu zvezdu, i ja ne znam šta oni imaju od sreće, ako je njihov motiv „Zvezda je život, sve ostalo koješta“. Gde ste vi pronalazili sreću? U svojoj umetnosti, radu, druženju sa svojim jako dobrim prijateljima kojih nažalost više nema, u divnim ljudima od kojih se imalo šta čuti. Ima i sad, slučajno znam nekoliko sjajnih profesora na Filozofskom i Filološkom fakultetu, vaši su vršnjaci, posvećeni sebi, ili malom kružoku. Ima i omladine, sjajne, koja je, kako ja to kažem, bistro oko u mutnom bunaru, ali njih je tako malo i tako su nemoćni da bilo šta učine i utiču na te Vuline, jer te Vuline su se namnožile. Univerzitet, kao da je i sam samo stepenik, samo deo tog plana za vladavinu korporacija, a ne za slobodoumne, misleće ljude? Univerzitet danas vam je - neko završava redovno na budžetu a neko ode i to pazari. Uđe i pazari. Živim u ubeđenju da toga nema još na beogradskim univerzitetima, već da je to samo na privatnim, ali već uvođenje privatnih univerziteta i davanje istog ranga kao što je beogradski univerzitet, to je udar. Cela reforma univerzitetske nastave koja se zove Bolonja, to je najpodlija, smrdljiva stvar koja je izmišljena, uz MMF, za uniženje ljudi. Uništeno je dobro organizovano školstvo koje je davalo odlične stručnjake, a Bolonja sa svojim glupostima je omogućila da nema razlike između osrednjosti i talenta. Potrebna mera osrednjosti? Mora čovek da bude prilično debilan da bi učestvovao u tome ili da je debelo upućen u te radnje, ali da bi bio deo toga mora da bude debil jer nemoguće je da ne vidi sve to oko sebe i da ne reaguje. Ali on ne reaguje, smeje se, srećno učestvuje, proizvodi druge debile, to je to. Pobuna kao rešenje? Sve poništiti i graditi iz početka? Nema revolucije. One su prošlost. Nema više tog vremena kada si mogao da pozoveš nekoga da gine za ideale. Moj pokojni ujak pred Drugi svetski rat, pošto je bio komunista, govorio je: „Ja sam ovog trenutka spreman da dam svoj život za svoje ideje.“ I dao je, poginuo je odmah 1941. u partizanima. Moj pokojni otac mu je govorio - kad ti ne ceniš svoj život mogu da zamislim kako tuđi ne ceniš tek - i u tome je bila ljudožderska dimenzija revolucije, i toga više nema. Nema više čak ni u najpodlijoj nameri da spakuješ Lenjina u blindirani vagon i pošalješ u Rusiju koja vri. Nema revolucije, ali ima krvoprolića i biće žestokog krvoprolića i žestokog klanja, ali ne u ime revolucije nego u ime dobiti nečije. Najzverskije. Mislite profitne elite… …Oni će huškati jedne narode na druge, vidite, sve se ponavlja što se već događalo. Predsednik Vučić pozvao je intelektualce da ponude rešenje za Kosovo? A on da bira? Da izabere? Kao nema on već ostvareno rešenje? Zadato? Zadato. Koga on zove, a da je naivan da misli da taj neko treba da kaže svoje mišljenje i ideju? Nema toga. Nema tog koji može da se upakuje u ovaj sistem zadatosti, nema tog koji može da ponudi bilo kakvo rešenje. Ta njegova igra je potpuno jasna, on mora da je igra jer ne može tek tako da prihvati blanko odgovornost iako je najodgovorniji u ovom trenutku. On se svog položaja neće odreći pa bilo Srbije ili ne bilo. A kamoli Kosova? Kakvo Kosovo?! Moram da vam ispričam, bio sam na Kosovu, radio u šiptarskoj drami u ono vreme, bio sam pozvan, polakomio sam se na veoma velike pare. Otišao sam, iako sam se pokajao odmah, ali uzmicanja nije bilo. Bila je 1973, pre toga sam radio po celoj Jugoslaviji i nigde osim u Prištini nisam video korzo za Srbe i korzo za Albance, bioskopske predstave za Srbe i za Albance, albanske kafane, srpske kafane. Vratio sam se u Beograd i rekao: Kosovo je otišlo. Kažu, ćuti, tada se nije smelo pričati, dobro, kažem, mislili vi šta mislili, ja sam laik, nisam politički bogzna koliko upućen, ali ono što sam video to je otišlo. Sve posle, bilo je samo sukcesija, Srbija se držala Kosova ali ga je otpuštala, pod pritiskom prst po prst su oslobađali i širili šaku i došli su do toga da je Kosovo ponuđeno na dlanu. Zašto su nas bombardovali, zašto su mene bombardovali? Da bi se Kosovo predalo, e sad neko mora i to da obavi neko je odabran da to obavi i taj sad ima da obavi to. Bio je to dugoročni plan? Dugo živim, pamtim i pre Miloševića, pamtim dolazak Broza, jedna pokrajina je bila Vojvodina, a Kosovo i Dalmacija oblasti. Dalmacija se brzo utopila u Hrvatsku, a Kosovo su polako oslobađali, vojno oslobađanje Kosova je išlo do 1952. Poslednji balista je uhvaćen 1952. Do tada je bila oružana pobuna na Kosovu, tamo je delovala unutarnja vojska Jugoslavije i ona je to tamo držala za gušu. To je držao Leka Ranković. Jugoslavija je bila čudna zemlja, terali smo Italijane i Nemce iz Jugoslavije a uvozili Šiptare iz Albanije. A u to Kosovo iz cele Jugoslavije, naročito Srbije, sručivale su se pare ko u rupu. Skupo je koštalo Srbiju održavanje Kosova. I Crne Gore takođe. Ako budem pri snazi, onda ću ići u te manastire, ako ih još bude bilo u jurisdikciji SPC, ako je ne isteraju, i postave svoje tamo. Odlazićemo tamo kao što idemo u Hilandar u Grčku. Sa pasošem? Naravno, kao stranac na nekada moje. To je jedino rešenje, tako mora, to mislite? To je zacrtano. Slušajte, više se ništa ne mora, možete mirno da sedite i sve će biti sređeno, možete da se bunite i sve će biti rešeno, možete da živite kako god hoćete, ali sve će biti sređeno. Ne mislite da će jednog momenta nezadovoljstvo… …Koje nezadovoljstvo? Ako si nezadovoljan, uzmi kartu i idi u Nemačku. Jer i ovde će privatizovati sve, i ljudi će raditi na crno. Zašto bi to trpeli? LJudi su trpeljivi, trpe i Mathauzen i prežive. Trpe jer su dovedeni u situaciju da trpe. Vi mislite da je čovek jedno, ali on ima u sebi dve dimenzije, duhovnu i životinjsku. Životinjska je jača. Duhovna se retko pojavljuje. Ponos je kategorija koja više ne postoji. Pitaj ga, imaš li ti ponos, reći će otvoreno, nemam. Imaš li obraza? Nemam. Šta je to? Pa šta je to? To je novi čovek. Novi čovek prilagođen novim uslovima. Dajte malo optimizma… … Ne vidim šta bi. Možda neko iz opozicije preokrene situaciju? Ta reč opozicija je otrcana skoro kao demokratija, sramota je i izgovoriti je, kao i izgovoriti reči pravo čoveka. Kakva su prava bila ovog mučenika koji je rukama zaustavljao zid? E, to su demokratska prava, ima pravo da bira i da bude izabran. Izabrala je većina Vučića? Video sam tu većinu, ovde je galamila neko veče, to je ta većina. Meni je mučno i pomisliti na to. Ako me pitate a zašto ova većina ne izlazi na izbore, možda ljudi i nemaju formiranu ideju šta se dešava, ali osećaju se izgubljeno, i kao teški bolesnik kažu, daj da ovo nekoliko dana proživim u miru i da odem sa lepom uspomenom. Kada vidite Vučića koji je nekada propagirao granice Karlobag, Ogulin, Virovtica kako šapuće na uvo sa Tačijem ili Klintonom? Šta me pitate o nečemu što pokušavam svim silama da zaboravim da postoji. Star sam suviše da bih još i to mogao da istrpim. To se tako namestilo i to nam je što nam je. Kako može da pomogne jedan keramičar trenutno na mestu direktora BIA kod rušenja Koridora 10? Ili kada Vučić kaže srušićemo brdo? Ja koji sam učio prve pojmove o državi od Platona, treba da vam pričam o ovom bućkurišu. Pojmovno to ne prihvatam kao državu. Molim vas, da li vidite bilo gde, uključujući Merkelovu, Putina, nekoga koga biste prigrlili i rekli zaovim čovekom hoću da idem.