Nova stradanja za kraj rata

Taman kada je Sirija malo skliznula sa naslovnih strana stigla je vest o novim ratnim planovima. Za američke izvore reč je o nameri Damaska da obnovi sukobe u Idlibu i osvoji poslednje utočište pobunjenika, uz moguću upotrebu hemijskog oružja; za ruske izvore pak, reč je bila o nameri Vašingtona da ponovo izazove sukob lažnim optužbama o hemijskom napadu, da se ponovo uključi u rat i da još jednom pokuša da pomogne protivnike Bašara el Asada. Da se vladine snage spremaju da osvoje Idlib i tako stave tačku na borbu sa pobunjenicima, potvrđeno je. U tome imaju podršku Rusije i Irana, ali je uznemirena Turska koja bi opet bila pod pritiskom novog naleta izbeglica. Region je uz to mesto u kome su pozicije zauzele različite naoružane grupe. Pola Idliba kontroliše Hajat Tahrir al Šam, koalicija nastala iz Al Nusre i njoj bliskih manjih frakcija, koja je sada najjači ogranak Al kaide u Siriji. Oni kontrolišu više od pola teritorije; trećinu druge terorističke islamističke grupe; i najzad ono što je u ovom napadu jednako važno - tu su na jednom parčetu teritorije utočište našle i pobunjeničke snage koje su se digle protiv Asada. Bitka za Idlib bi mogla biti najgora do sada, predviđaju zapadni mediji - ako je uopšte moguće prevazići sve ono što je do sada doneo taj rat. Ali to bi bio napad kojim bi pobeda vladinih snaga bila zapečaćena u mestu u kome se nalaze svi koji su pobeđeni na drugim frontovima. Procenjuje se da tu trenutno ima oko 70.000 boraca. A uz njih i oko tri miliona civila, uz veliki broj izbeglica. Procene UN govore da oko 800.000 ljudi već sad pokušava da napusti Idlib. Jedini put za njih i one koji bi im se priključili u slučaju napada je ka turskoj granici, ali Ankara, koja je već primila oko tri miliona izbeglih iz Sirije, nema više prostora za nove prihvatne centre. I to je već jasno stavila do znanja: zatvorila je granicu i napravila tampon zonu. Moguće rešenje bi bilo formiranje humanitarnog koridora, kako je predložio Stefan de Mistura, specijalni izaslanik UN, kako bi se ipak omogućilo da se civili evakuišu na bezbedne teritorije unutar zemlje. Oko1,4 miliona žitelja Idliba su već raseljena lica. I gde bi otišli? „Nema drugog Idliba. Gde mogu da odu? Gde iko može da ode?“, rekao je Mistura. Ko, uostalom, može da prihvati novi milion izbeglica? Do sada su civili koji su podržavali pobunjenike ili se našli na mestima gde nisu imali drugog izbora napuštali zemlju. Tako je više od pet i po miliona ljudi završilo u Turskoj, Libanu, Iraku, Jordanu, Egiptu. Unutar Sirije pak raseljeno je šest miliona ljudi, a samo u prvom kvartalu ove godine njih milion. Iz Damaska je stigla poruka da oni koji žele mogu da se vrate na teritoriju pod kontrolom vlade, voljne da prihvati ne samo izbeglice, već i pobunjenike koji bi bili spremni da se priključe borbi protiv ekstremističkih grupa. To ne bi bila nova strategija; među vojnim snagama koje se spremaju za napad na Idlib nalaze se i bivši pobunjenici koji su u sirijskom haosu uspeli da se predaju vladinim snagama i budu priključeni njihovim borcima. Ali je ova ponuda primljena s mnogo rezerve. Oni koji su se zatekli u Idlibu, ili bili primorani da se tu sklone, strahuju da bi bili optuženi za podršku pobunjenicima i da bi zbog toga lako mogli da nastradaju. U čišćenju prostora za posleratnu Siriju već su doneti zakoni koji bi onemogućili povratak onih koji su napustili svoje domove. Damask je u aprilu doneo tzv. Zakon broj 10, koji nalaže da u narednih godinu dana izbegli moraju da podnesu zahtev za povrat imovine, inače će im ta imovina biti oduzeta. Mediji sada podsećaju da je to nalik onome što je urađeno u Izraelu pedesetih godina da bi bila oduzeta palestinska imovina, a zatim i u Bejrutu osamdesetih. Način je isti - zakon pomogne da se zaokruži teritorija i očisti od onih koji bi se smatrali stranim telom. Veliki broj izbeglih pritom sada nije u situaciji da se vraća na teritoriju koju su napustili, a mnogi i ne žele. Strah je još prevelik. Kako Asad, uz pomoć Rusije i Irana, kontroliše dve trećine zemlje, to je jasno da pobunjenici više neće moći da računaju na povratak. Poziv koji im je upućen možda bi mogao da bude izlazna strategija, ali bi isto tako za mnoge mogao da bude i smrtna presuda. Jer borbe za celovitu teritoriju još nisu gotove, oko trećina zemlje je van kontrole Damaska, deo je pod pobunjeničkim snagama, veliki deo drže Kurdi, a po manjim delovima još se nalazi i ono što je ostalo od Islamske države. Napad na Idlib trebalo bi da bude ključni trenutak za Asadove snage, kao pobednike u sukobu. U te pobednike spadala bi i Rusija, a to ovaj sukob vraća na tačku u kojoj su manje bitne žrtve, a više bitka između sila koje su se zapravo borile preko sirijskog rata. Iz Vašingtona je stigla poruka da neće učestvovati u obnovi zemlje dok je Asad na vlasti, što znači da će prikupljanje 250 milijardi dolara, koliko je procenjeno da je potrebno za obnovu, takođe biti predmet pregovora i računica o tome ko je šta dobio na političkom planu. Što se Idliba tiče, DŽon Bolton, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika SAD, upozorio je da će američke snage napasti sirijske položaje ukoliko bude upotrebljeno hemijsko oružje. Za kraj nedelje najavljen je susret Vladimira Putina, Redžepa Tajipa Erdogana i Hasana Rohanija. Tada će se možda saznati nešto više u vezi s tim šta čeka Siriju. Ali niko nije previše optimističan.