Čija su naša sećanja

Dve decenije nakon ratova na prostoru bivše Jugoslavije na hiljade porodica i dalje traga za svojim najmilijama, hiljade lica se vode kao nestali. Sudeći po brzini rešavanja njihovih sudbina, čini se da nema dovoljno volje, ni humanosti da se bar na neki način ublaži patnja onih koji još tragaju za sinovima, ćerkama, muževima, očevima... Ovaj humanitarni kontekst inicirao je umetnički projekat Nestali, koji je u organizaciji Međunarodnog komiteta Crvenog krsta osmislio i sproveo profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu Marko Lađušić i predstavio ga u foajeu Dvorane KCB-a (do 9. septembra). Prikazano ne samo da od negalerijskog prostora tvori galeriju, već prenosi osećanja do kojih su autori došli posredno, najčešće generacijski ne pripadajući iskustvu „nestajanja“ u ratnim sukobima. „Karta na koju smo igrali je empatija, a poruka koju šaljemo je kritika društva i opomena na posledice ratnih razaranja u kojim često stradaju ’obični’ i sasvim nevini“, objašnjava za NIN Lađušić. Umetničkim sredstvima, grupa studenata iz Beograda, Novog Sada i Rijeke prenela je misao da „nije svejedno ako neko drugi pati... toliko godina“. Svi su oni prošli kroz „eksperiment istraživanja svoje duše“, u smislu da li su u stanju da razumeju drugoga i da mu, koliko mogu – pomognu. „A ti nevoljnici često žele samo da ih neko sasluša, dok je onom koji sluša već preko glave tuđih nevolja“, Lađušić tumači umetničko-istraživački pristup temi što nam je, čini se, od sve manjeg značaja. Ne i mladim umetnicima, čini se na osnovu njihovih radova. Stoga na prvi pogled i ne može da se dokuči da li je autor crteža ljudi među bodljikavom žicom, ruševinama, u redovima za eksportaciju nekamo, lično izgubio tog nekog predstavljenog samo siluetom, među gustim linijama i senčenjima, kako su ostali u grupi prikazani. I da li je nečije sećanje, a „jedini raj iz kojeg nas ne mogu izbaciti“, autentično, ispunjeno intimnom mukom autora. „Sam proces rada je podrazumevao transponovanje osećanja, ali i prevođenje jedne umetničke forme u drugu“, kaže Lađušić, otkrivajući da je saradnja sa Akademijom primenjenih umetnosti u Rijeci značila i niz predavanja gostujućih profesora koji su studentima (tamo, i u Beogradu, na FPU) predočavali razne načine da se iz „sebe“ i „svoga“ izađe. Dejan Atanacković, vizuelni umetnik, profesor u Firenci, pisac i dobitnik NIN-ove nagrade je, primera radi, svojim mladim slušaocima - govoreći o svom radu - približio da se „može nestati i usled poplave besmislenih informacija, konstruisanjem lažnih istorija, te investiranjem u kratkoročno sećanje“, kao i da fenomen nestajanja nije isključivo vezan za ovo podneblje. To je globalna tema u svetu lišenom autentičnosti, svetu imitacija koje se pojedincu često čine kao jedina stvarnost. Rezultat razmene ideja i emocija jesu kratki video-radovi nekoliko desetina mladih stvaralaca što se u lupu ponavljaju na ekranu, baš kao istorija. I, baš kao u životu, u svest vam uđe tek poneka slika, recimo, plutajuće haljine bez vlasnice, koja simboliše nestajanje, ali i bol povodom nestanka. U slučaju kad je, kao kod Željke Mićanović, „Sv(ij)et mog d(j)etinjstva“ zbilja izgubljen u Tuzli tokom devedesetih, sećanja se prelamaju i prožimaju sa svakodnevicom, kao da je to bivše podjednako realno i živo, kao ovovremeni prizori. Mogu li svi jednako da osete patnju o kojoj govore Nestali? Mogu, pogotovo mi sa ovih prostora, žrtve bombardovanja, bratoubilačkog vojevanja, migracija..., tvrde autori. „Naša je sudbina nestajanja“, zaključuje Željka Mićanović. Samo što na najpogubnije posledice treba podsetiti političare, poručuje Marko Lađušić. Mi se nadamo da će „adresirani“ razumeti umetnički jezik, kad već nisu jezik cifara u evidenciji nestalih.