Ovcofobija

Uh, šta me snađe! Imam ozbiljnih problema sa Mimom alkoholičarkom. Mima je, naime, ono jagnje koje sam naučio da pije rakiju i to iz čokanjčeta u dvorištu Mikija Luleta, a čija je kuća odmah pored Mokranskog vrela. Ali, Mima nije baš toliko ogrezla u alkoholu. Počela je da pati od mnogo opasnije bolesti. Mimu, ljudi moji, drma ovcofobija! A, evo o čemu je reč. Odrasla u Mikijevom dvorištu, pod staklenim zvonom, Mima se nije družila sa ovcama. Jedva da se seća ko joj je majka! A, tek, otac! Mima je za njega bila samo jedno od stotinu jaganjaca koje je, onako, bez emocija napravio. Odvojena od stada od malih nogu Mima je Mikija Luleta počela da doživljava kao tatu! Kao posledicu takvog odrastanja, Mima je stekla paničan strah od – ovaca!? A pokušavali smo, beznadežno, da Mimu uteramo u stado, ali, avaj, nije vredelo! Od buljuka seoskih ovaca koje dolaze na pojilo, Mimu bi hvatao bezumni strah! Kao da je guramo, ne ka stadu ovaca, već ka čoporu vukova! U očajanju pokušali smo da u Mikijevo dvorište uvedemo jagnje, znatno mlađe od Mime, ali nju je i to izbezumilo! Bežeći od jagnjeta koje se, maltene, juče ojagnjilo, Mima se zaletela da preskoči gvozdenu šiljatu ogradu i zamalo se nije, bože me prosti, natakla na šiljak i proburazila utrobu. Nego, u taj čas, na vrelo stiže dr Nebojša Cvetković, upravnik Doma zdravlja u Merošini. I, onako, na prvu loptu daje kratku dijagnozu - agorafobija! Odlučili smo da zovemo Marka iz Toponice, iz tamošnje duševne bolnice. I, pazi brale, šta Marko predlaže? Da u Mikijevu avliju dovedemo mladog ovna da se „zduši“ sa Mimom. Pa, kad se malo zbliže da u ljubavnu igru uvedemo još jednog ovnića da se, je l` da, napravi ljubavni trougao, nešto kao Lu Salome, Niče i Rilke. Ali, Marko predlaže da i mi u svemu tome učestvujemo. E, sad, jesam se emotivno vezao za Mimu, ali gospodo, ne bih s njom ništa seksualno. K. G. Jung, moj guru iz Švice, pokvareno se smeška pa kaže: „Ne vidiš li da i ti sve više ličiš na Mimu? Piješ sve više rakije, pritom se sve više udaljavaš od gomile ljudi, od grada. Tebi počinje da smeta i odlazak do Niša! Nije li te uhvatila panika na niškoj tvrđavi od gužve zbog Filmskih susreta! Strah od gomile, seti se, od toga je umro i tvog rođak iz Kopenhagena, mislim, naravno, na Sjerena Kjerkegora“. Zdrmaju me Jungove reči i to baš na prvi septembar kada mi je rođendan. A pokosilo me i to što mi je rođendan prvi čestitao – Telenor! Hvala Telenore, odgovorio sam es-em-es porukom, a srce mi se steglo. Bio sam na ivici nervnog rastrojstva, kao Niče. Eej, da je Telenoru, od svih bližnjih, najviše stalo do mene! Posle Telenora javila se moja filmska diva Milica iz Zaječara. Dobro, stigao je es-em-es i od Bilje, ali tek negde oko podne. Nego, na rođendanu, na uvce, pevao mi Slobodan Milošević, šatro, iz Špaja a dotukao me moj `kum` Musa, kralj niških harmonikaša... Sutradan, u nedelju, u uzvratnoj poseti, gostovao sam sa Musom u Tamjanici na porodičnom imanju Miličinih roditelja. NJenom ocu Siniši bio je, takođe, rođendan. A mama Jelica, pardon, DŽela, naspremala hrane za puk vojske. Pa udri, opet, sa Musom! Ali, to ti je život nas slobodnih umetnika - juče Vidovo, danas Tamjanica, a sutra, bog te pita gde. Mala li je Srbija? Moja Crna me u tome podržava: „Zaista, mogao bi da kreneš sa Musom po Srbiji. Inače, veruj mi, i ti ćeš, kao Mima, podleći - ovcofobiji! Uostalom, zar ne vidiš da celoj Srbiji preti agorafobija?“