Ako gubim državu, šta me briga za sve drugo

Jedan nastavnik biologije iz Kosovske Kamenice postao je pred posetu predsednika Srbije Kosovu i Metohiji viralna zvezda s pretnjom da zaseni događaj. Munjevito je, međutim, Bogoljub Milošević dobio odgovor od direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića, nakon što je odlučio da na društvenim mrežama objavi svoju izjavu o tome zašto odbija naređenje direktorke škole u kojoj radi da organizovano ode na završni miting predsednikove posete KiM u Kosovskoj Mitrovici. Đurić je, naime, kazao da „Vučić upravo ovde, na KiM, uživa 80 posto podrške, nasuprot lažima koje pokušavaju da plasiraju ljudi poput Bogoljuba Miloševića koji ovde ne mogu ni 30 posto da okupe“, izloživši na taj način javnoj osudi nastavnika Osnovne škole „Desanka Maksimović“, jedine u Kosovskoj Kamenici koju pohađaju srpska deca. Da „kritika“ bude moćnija odgovorio mu je i predsednik Vučić tokom saopštavanja naciji svoje odluke o putovanju, dok ona još nije bila izvesna. Nikakve prinude nema, bio je izričit Vučić. Direktorka škole Jadranka Vasić nije demantovala Miloševićeve tvrdnje niti da je zahtevala da se pismeno izjasni ako odbija da organizovano krene na ovaj „izlet“ sa istoka na sever Kosova. Odbijanje da pruži podršku Vučiću na mitingu Milošević je obrazložio s dva razloga - jer „ne podržava politiku predsednika Srbije o konačnom rešavanju statusa KiM“ i zato što ne želi da ide „pod prinudom, jer odlazak na miting treba da bude odraz moje volje, a ne naređenje“. U razgovoru za NIN Milošević, nastavnik biologije sa 32 godine staža, kroz svoj slučaj saopštava i nedaće Srba koji žive južno od reke Ibar. Smatrate li da je i sama direktorka Vasić bila ucenjena da vas „poziva“ na miting ili je njen postupak posledica uverenja da su spiskovi politički podobnih legitimna demokratska sredstva? Direktorka je postavljena kao kadar SNS. Došla je na to mesto po političkoj liniji, nezavisno, a ako mogu tako da kažem i suprotno svojim kvalifikacijama. Verovatno čini pritiske, jer je i sama pod pritiskom. NJih, direktore, pozovu u Kosovsku Mitrovicu na sastanak školske uprave, gde druga tačka dnevnog reda bude poseta predsednika Vučića. Ali siguran sam da tu ima i njene potrebe da se dobro kotira u tim strukturama i da bez prisile, a samo da bi se „šlihtala“, radi podobne stvari. Prvi mandat je pri kraju, za drugi je već spremna glasačka mašina, a tu su i prosvetne vlasti kod kojih se visoko kotira. O toj vrsti pritisaka na zaposlene u državnoj službi, u zdravstvu i školstvu, o ucenama radnim mestom, pričalo se i u vreme izbora, kao i prilikom poslednje posete predsednika KiM. Kako to da se pred vama tek sada ovaj zahtev našao? Ja sam u toj školi u položaju svojevrsnog disidenta. Bio sam direktor od 1993. do 2000, a i poslednji put protivkandidat trenutnoj direktorki. Do sada od mene niko nije tražio da idem na političke skupove i ona me se klonila znajući valjda da moj stav ne bi bio u skladu sa takvim ponašanjem. Istovremeno sam slušao od kolega da ih je pozivala, pričalo se u kuloarima o brojnim ucenama radnim mestom. U situaciji kad je oboje supružnika zaposleno u školi, za jednog nije moglo biti izgovora. Ta putovanja ona je objašnjavala kao tobožnje ekskurzije za nastavnike, ali nikada nije u stanju da učenike povede na ekskurzije. Kad su odlazili u Laplje Selo, kolege su mi pričale, najpre se autobus zaglavio, pa nisu mogli ni da uđu u tu salu gde je predsednik razgovarao sa građanima, smrzavali se napolju i onda sedeli po kafićima. Tako i sad sebi olakšavaju što su pristali da idu na miting. Kažu, nema veze, sešćemo negde na kafu… Šta se ovog puta promenilo da ste morali da pišete izjavu? Došla je u nastavničku zbornicu i saopštila nam da se potpišemo da ćemo ići na miting u Kosovsku Mitrovicu da damo podršku predsedniku Vučiću. Kazao sam da je moje demokratsko pravo da o tome odlučujem, a ona je rekla da moram izjavom da se izjasnim ako neću da idem. I napisao sam je. Pre ovog trenutka nisu, dakle, ostajali pisani tragovi o njenim naredbama nastavnicima da posećuju političke događaje. Ni ja nikada pre nisam bio u situaciji da pišem izjavu. I vi ste bili politički angažovani. Kao nestranačka ličnost sam izabran za direktora škole 1993. Nakon prvog mandata pod pritiskom sam ušao u Socijalističku partiju Srbije, kandidovao se za mesto odbornika na lokalnim izborima, dobio većinu u prvom krugu, pa su me sklonili i založili se da u drugom ne pobedim. Kada su 1999. Albanci okupirali školu uspeo sam nastavu da održim godinu dana u četiri privatna lokala u mestu. Dragoslav Vidić (ondašnji načelnik odeljenja za Kosovsko-pomoravski okrug u Ministarstvu prosvete, prim. nov.) onda je insistirao da deci moram da organizujem prevoz da bi se nastava odvijala u Ranilugu. Želeo sam, po svaku cenu, da sačuvam školu u Kosovskoj Kamenici. To je, inače, zgrada u kojoj su smeštene jedna osnovna i dve srednje škole, ujedno jedina školska zgrada sa srpskom decom u urbanoj sredini. Usprotivio sam se i počeo samostalno da tragam za rešenjem i da ga zahtevam od Unmika. Jedna tadašnja Unmikova administratorka, Margaret Rej, shvatila je potrebe Srba i 2000. prisilila Albance da napuste školu, a mi smo se u nju vratili. Tada sam proglašen izdajnikom koji je omogućio da Unmik beleži nekakav uspeh što je srpsku decu vratio u školu. Zašto ste se onda povukli iz škole? Pod pritiskom i optužbama. Jednostavno, nisam osećao da više mogu da živim s tim pritiskom. Podneo sam ostavku, ali ispostavilo se da je moje razrešenje stiglo u Ministarstvo prosvete dve nedelje pre moje ostavke. Jedan od uslova da se škola vrati Srbima, koji bi nestali sa ovih prostora još tad da je nismo sačuvali, bio je da se angažujem i u Unmiku. Albanci su maltretirali, tukli i ubijali Srbe. Kradena im je stoka, nisu smeli da idu na pijacu, da govore srpski… Kroz Kancelariju za zajednicu u opštini sam uspeo da proguram da u upravi rade prevodioci na srpski, da na jednom delu pijace, koji bi Srbi koristili, patrolira policija, da prestanu prebijanja ljudi i razbijanja automobila. Duško Ristić, Rada Trajković i Oliver Ivanović su me predložili za kandidata koalicije „Povratak“. Ali, čak i u to vreme, moram da podsetim kakav je odnos prema nama bio - iz regiona Gnjilana imali smo prava na samo četiri poslanika, dok je iz Mitrovice stiglo 20. To je vreme DOS-a i Nebojše Čovića. Mi, naravno, ništa nismo mogli da uradimo u toj skupštini, a za svaku sitnicu smo išli u Beograd da pitamo. Kako se menjao odnos prema Srbima južno od Ibra? Uvek je bilo po potrebi. Pre martovskog pogroma, 2004, iz Beograda su slali avione po nas da pokažu koliko su im Srbi sa KiM važni. Potom smo dolazili autobusom i sve troškove boravka snosili sami. To vam samo ilustrujem. Ali nakon martovskog pogroma 2004. i ja sam se razočarano povukao. Vratio sam se u školu. Godine 1999. Albanci su svuda vršili teror, pa su i na moju zgradu bačene dve bombe. Porodicu sam poslao u Vranje, a ja sam se vratio. Uskoro, od sedam srpskih stanova svi osim mog su se prodali. Ostali smo sami u zgradi, supruga i ja, jer se ni naše tri ćerke ovde neće vraćati. Nama je ovde ceo život prošao u strahu, zaziranju i pod pritiskom. Imaju li moja deca pravo da se osećaju kao ljudi? Najmlađa studira, a dve starije su završile fakultet, bez mogućnosti su da se zaposle u struci. Ovde, kao i uvek, živimo sa Albancima - jedni pored drugih. Ne družimo se i ne posećujemo. Supruga je, takođe, nastavnica, predaje srpski jezik u istoj školi. Da smo 1999. imali jasnu poruku iz Beograda i svih godina nakon rata, ovde nas ne bi bilo tako malo. Kažete da je nakon prvog razloga - da čuvate svoje demokratsko pravo na izbor - drugi zbog koga ste odbili da idete na miting taj što se ne slažete sa Vučićevom politikom prema KiM? Sa čim se ne slažete? Pre svega, zalažem se za vraćanje na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN i držanja u njenim okvirima. I za konzistentnost. Ono što Vučić pre podne deli, u podne mu je celo, a uveče ga nema. Velika greška je učinjena izmeštanjem razgovora iz Saveta bezbednosti u Evropsku uniju gde su naši vekovni neprijatelji. Pa i ako ne može da brani naša prava na KiM, ako je pametan povući će se. Šta time dobijamo? Da se ne ponižavamo svakog dana. Zapravo, mi smo toliko slabi da Albanci nemaju nikakvu potrebu više da nas pritiskaju. Nego to čine naši ljudi. Sad opet šapućemo i u školi, kad što smo nekad zbog Albanaca. Kako su na vašu odluku reagovale vaše kolege? Mlako. Čini mi se da se iza direktorke stvorio red onog trenutka kada je od mene tražila izjavu. Ali ja ne strahujem za posledice. Ako gubim državu i dostojanstvo, šta me briga za drugo. Zbog čega mislite da gubite državu? Na osnovu najave Angele Merkel da sve mora biti gotovo do 2019, koliko i na osnovu života. Znate li da naša škola ima direktorku po srpskom sistemu, a direktora, njenog muža, po albanskom? Ona se stara da obrazovni program bude po srpskom sistemu, a plate ležu po albanskom. E to je još jedan način ucene. Budžet on gleda, plate raspoređuje kako hoće, deli po pola… Isti čovek je, u drugoj osnovnoj školi, međutim, direktor po srpskom sistemu. Brat je direktor gimnazije po kosovskom sistemu, a svi sa Geografskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici. Ne biste verovali. Svakog dana primaju nove radnike, daju fond časova od po dva, tri, pet… Sutra kad padnemo pod vlast „velike Albanije“ oni će odlučivati ko će raditi a ko ne. A šta se u tom mnoštvu zbiva sa vama, starim nastavnicima? Ne dobijamo razredna starešinstva, recimo. Skoro je, na primer, raspušten školski odbor, a ministar prosvete lično je imenovao u školski odbor učiteljicu koja je zaposlena prošle godine. Šta zna Šarčević ko je ona? SNS radi svoj posao ovde kao mašina. Buldožder. I dok mi ovde pričamo, hajka na mene je već počela. Marko Đurić me na RTS 1 imenom i prezimenom stavi u red najokorelijih terorista i nekonstruktivne opozicije. Predsednik u obraćanju naciji reče da niko nikog ne tera da ide na miting ako ne želi. Znači ovde lažem ja, jer nije normalno da to čini predsednik države. Sad sam ja legitimna meta represivnog režima, kao Oliver Ivanović. Jadna li je zemlja u kojoj čovek nije slobodan da izrazi svoje mišljenje javno a da za to ne snosi posledice.