Živimo u muzeju bahatosti

Kad država ne štiti pravdu, otpor je obaveza. Ali kad su ljudi poniženi do te mere da se čini da je prizor ispred kancelarije jagodinskog feuda Palme deo modernog performansa, a ne savremene srpske realnosti, čini se da ni snage za otpor nema. O Srbiji kao muzeju bahatosti, u kojoj svetski priznat konceptualista živi izolovano kao Robinzon Kruso, jer je kritičar vlasti, za NIN govori Raša Todosijević, jedini srpski dobitnik nagrade na Venecijanskom bijenalu. „Ova zemlja nije spremna za moderan svet“. „A ako ste umetnik, a kritikujete vlast, onda čoveka od 70 godina, sa međunarodnim ugledom, šutnu u dupe i još mu otmu od penzije“, kaže on. I šta ćemo s tom državom da radimo? Da se uhvatimo za uši, pa da igramo. Ja ne znam. Ajde kažite vi sestro mila šta da se uradi. Da čekamo opoziciju? Na kukovo leto! Zašto im vi i vaša nagrada niste bitni? Umetnost bahatosti u muzeju bahatosti? Ja sam ovde kao Robinzon Kruso. U vlastitoj zemlji osećam se izuzetno usamljeno. Je l` ovde zvonio telefon? Jeste čuli da je neki Mika, Žika zvao Dragoljuba? Nećete čuti nedeljama. Najveći zvuk, to je zvuk onih tramvaja. I kažu, pa nemoj tako, pa Dragoljube svi te znaju, 100 doktorata o vama pišu u svetu… Big dil! Šta ja imam tu. Ja sam ovde usamljen, nezadovoljan čovek onim što se zbiva, i to je to. Niti imam plan, ni želju, niti vidim neki tanak sloj ljudi koji je spreman da napravi bilo kakvu vrstu preokreta. Šta hoćete? Sve što su mnogi uradili, pa i ja, bilo je ispljuvano. Mnogi su napustili zemlju, otišli u beli svet da grade svoj ugled. Jedno vreme sam i ja radio u Britaniji, Americi, Australiji, Tasmaniji…Imao sam atelje na Starom sajmištu i onda su me izbacili, da bi tu napravili muzej Holokausta. Znate šta je sada tamo? Teretana. Jako ružno. Ovde niko nije mrdnuo repom da mi pomogne. Nesolidarnost. To je ružna reč, to je jednostavno gledanje svog posla, kako ti da ne dođeš u nevolju. Niko ne želi da se petlja. Shodno ovom vremenu koje ne zna za empatiju, saosećanje, pravednost, poštovanje? Stvari nikada ovde nisu bile bolje. Nikada patrijarhalna društva nisu imala empatiju. Štiteći svoju vlastitu malu zajednicu, nikada nisu osećali bliskost, niti imali saosećanje sa drugima van nje. U tim društvima svako gleda kako da spase sebe i svoje, ostalo, ćao. U takvom društvu vlada se eufemizmima. Kapitulacija ili sporazum? U kontekstu Kosova, na primer? U zapadnim zemljama postoje eufemizmi, socijalna kategorija ljudskog ponašanja. Bio sam profesor u Americi u San Francisku, i rekao sam jednom studentu da pročita tekst koji sam napisao, u kojem piše da je neki crnčuga iz Harlema rekao umetnost je umetnost. Kada dođe do onog dela gde piše crnčuga, on to preskoči. Nije hteo da pročita jer se u njegovom okruženju taj izraz smatra nepristojnim. Ima, ne samo u Americi, nego i u Evropi niz eufemizama koji ublažavaju društvenu komunikaciju. Tako da, kada se kaže sporazum, naravno da neće da ti kaže, e mangupe, kapitulirao si, sagao si glavu, pobedili smo, nego će da kaže, to je bio sporazum, a ti sad smatraj kako hoćeš. Eto, to je. Kao sada oko Kosova što Vučić propagira? Je li to taj eufemizam za kapitulaciju? Jeste. Rođen sam 2. septembra kada je kapitulirao Japan i još se koristio izraz kapitulacija. Posle, više nikada nije upotrebljavan u Evropi, jer je to uvredljiv način da onome koga si pobedio kažeš da je kapitulirao. Reč kapitulirati dolazi od latinskog izraza sagnuti glavu. Korak po korak, ta vrsta razgovora sa eufemizmima se izuzetno razvila. Naši ljudi onda kažu, pa to nije kapitulacija, mi smo se lepo sporazumeli da nas vi osvojite. To je to. Manimo se mi toga. Jednostavno, lično osećam konfuziju u današenjem srpskom društvu koje ne zna kojim putem da krene, koje se koleba. Postoji veliki problem, jer mi sada gradimo zidove omraze oko naših najbližih suseda, a u isto vreme gradimo duboka prijateljstva sa Kinom, Indijom, Turskom. Umesto da stvarno gradimo dobrosusedske odnose, pojačavaju se animoziteti prema našim najbližim susedima. A okruženje dobrih suseda je mnogo značajnije, nego imati tamo neku veliku silu na evroazijskom kontinentu, koja će jednog dana kobajagi da te štiti. To je cela filozofija. Ja bar tako mislim, ne vređam, tako mislim. To je kao u Starom zavetu savez Avrama sa Bogom. Kako može da bude savez tako nejednakih sila? Zamislite jednog stočara, nomada koji tera ovce po brdima obećane zemlje ili velikog boga svemogućeg, kakav je to savez? Ako je takva nesrazmera između saveznika, kakvi smo mi saveznici sa Rusima ili Amerikancima? To je zabluda, u stvari. Odlazak Vučića na Kosovo treba da izazove osećanje ugroženosti? To što ministar policije, Stefanović ponavlja: Zabrinut sam, opet prete Vučiću, to je… … Ma zabrinut je on… To je jedna demagogija i ništa izvan toga. Znam tu rečenicu. Pokušavam korak po korak da prestanem da razmišljam o aktuelnoj politici u Srbiji, da se udaljim od te lokalne demagogije i da se koncentrišem na kulturu. Od tog plebejskog stajanja na jednu ili drugu stranu, nema nikakve vajde. Kada imate dosta godina kao ja, jasno vam je da su mnoge stvari već viđene u raznim oblicima. Sećam se, kao klinac, protestovali smo protiv rata u Vijetnamu, pisali smo parole „DŽekson, svinja“… Postoji neka globalna istorija, kao kada imate veliku reku i puno malih pritoka, rečica, koje ne mogu da promene njen tok, e, mi smo jedna od tih malih rečica, i naš uticaj je beznačajan. Mislite da to politički establišment naš shvata, razume? Kod nas ne postoji politički establišment. Ovde nema političkih elita, već samo grupa koje imaju neke zajedničke interese, a to nisu društvene, socijalne elite niti su to interesi društva. Ima jedna stara priča u staroj Atini podeljenoj na bratstva. Pri svakom dogovoru nikako nisu mogli među sobom da se dogovore jer svako bratstvo je zahtevalo više za sebe i gledalo kako da od celokupnog interesa svoj učini najefikasnijim. I jedan od tih velikih političkih vođa rekao je - nećemo mi više da Atinu delimo na bratstva, nego geografski ćemo je podeliti tako da bi deo mogao da zahvata po tri bratstva. Kad svoj vlastiti interes hoćete da podredite celini, nikada to ne vodi dobrom. Govorite o sadašnjem političkom momentu u Srbiji? Da. Ako mislite da jedna partija može da ima sve i da sve treba da bude podređeno njoj, to stvara lošu upravu. A imate jednu divnu fresku braće Lorenceti, koja oslikava posledice loše i dobre uprave. Ovde imate partijsku državu koja stavlja znak jednakosti između svojih i interesa države. I tako dobijete ovo što imate u Srbiji. Nije do njih, do nas je? Da se vratimo na patrijarhalnost. Uvek se setimo Francuske revolucije. Jedna od najkrvavijih revolucija kratko je trajala, ali je bila krvava i ukinuli su feudalizam, popove smakli i vratili tamo odakle su došli, u crkvu, tražeći socijalni sistem, jednakost svih klasa. Posle je došao Napoleon i vratio stvari… I polako, sve se pretvorilo u industriju, uključujući umetnost, takođe? Romantične ideje su nestale. Od pre Drugog svetskog rata do današnjeg dana to telo umetnosti toliko se transformisalo da je za neke stare ljude neprepoznatljivo. Naši ljudi su poneki put jako licemerni, kažu, visim u sto muzeja ali sam protiv zapadnih galerista i love. Pa, kako visiš u isto vreme u sto muzeja a protiv si velikog biznisa i love? LJudi lažu, ljudi jako lažu, ne znam zašto, valjda se svode po tim malim sredinama na laži. Kažu, izlagao sam u Švajcarskoj. Gde? U muzeju ili nekoj klonji? Za njih, svejedno. Osim toga, otkud ljubitelju umetnosti 10, 20 miliona da kupi neku sliku? Je li to odgovor na pitanje zašto Srbija nije zainteresovana za umetnost? Ne interesuje Srbiju to. Srpski art-biznis je smejurija. U svakoj siromašnoj zemlji nema kapaciteta za velike kulturne poduhvate. Niti želi da ih ima. Znate šta je rumunsko-kubanski sindrom? Pre 30, 40 godina Rumunija i Kuba su bile jako siromašne i na šta će da ulože lovu Kubanci? Na boksere. A Rumuni? Na Nađu Komaneči. Uložili su silan novac jedni i drugi da bi preko takvih ljudi stekli kakvu-takvu reputaciju na svetskoj sceni. To je sindrom siromaštva. Sindrom siromaštva je red ispred kancelarije Palme u Jagodini? Kako se osećate dok posmatrate taj Palmin performans? To je super za mene. Kada kažem super, mislim u onom ciničnom smislu. Tužno i jadno. To jeste njegov lični performans. Ima stih od Silvija Kranjčevića - devojčica mala, imala bi obraza da nema želuca. Kapirate? Razumete šta znači to? Imala bi nekog morala kada ne bi imala želudac. U tom redu, najintrigantnije je što je 80 odsto bilo žena i dece, a muškarci su nekako hteli da izbegnu da se prikažu kao javni prosjaci. Taj prizor, taj političko-socijalni performans, čija je to krivica, čija odgovornost? To je odgovornost jednog bahatog čoveka koji je pre toga pravio ono kuvanje i pevanje u moru uz miris harmonikaša. Ej, ljudi su igrali kolo u vodi, koji je to primitivizam ljudski. Jesmo li čuli da je neko rekao da je to ružno i primitivno? O.K. Došao je u Grčku, poređao ljude u vodu, muzikanti su svirali, a ljudi su igrali kolo. Tužno. Stvar je u tome… … Što su pristali da igraju. Da budu majmunčići u tom njegovom performansu. Možda zato što nemaju drugi izlaz, izbor? Znaš, kad nema love, nemaš morala. Neko drugi kaže, kada imaš love, imaš morala. Samo, to nije tačno. Kao da ste kivni ili besni na te ljude, na njihovo pristajanje, i na izostanak pobune, na to što nisu rekli, čekaj, ko si ti, ovde postoje institucije, Zavod za socijalno… Nemojte mene da pitate, pitajte njih. Ja to doživljavam kao vlastito samoponižavanje, a ti ljudi ne smatraju da sebe ponižavaju, apsolutno. Oni su čak i radosni. Čekajte, šta bi trebalo da urade? Baš me briga šta bi trebalo da urade! Nije vam žao? Šta ja imam od toga što će meni biti žao?! Šta da uradimo sa svim tim što nam država izgleda nakaradno, pošto oni očigledno znaju, ali njihova su pravila igre? Ne bacaj bisere među svinje. To je moj odgovor. To je već generisano stanje preko tri decenije. Šta da vam kažem kada tamo gde je trebalo da je muzej Holokausta, sada je bodibilding centar, a meni su navrat-nanos u najvećoj brzini oduzeli atelje. Je l` to nije uvredljivo za jevrejsku opštinu? Nije. Šta reći o takvoj državi? Pa baš me briga za takvu državu! Uvek sam bio nenaklonjen tim kolektivnim akcijama. Sećam se pre 20, 30 godina bilo je akcija borbe protiv side, slikari se okupili, kažem, dajte pare za bolnice, šta petljate umetnost sa sidom?! Da skratim priču, svaka umetnička akcija koja želi na istom terenu da se bori sa državnim sistemom, prinuđena je na kompromis ili na neefikasnost, ništa drugo. To znači, ako ste kritičar vlasti, a umetnik ste… … Onda ste sklonjeni postrance. Ne postojite. Ja se već 60 godina bavim umetnošću. Izlažem u svetu, a živim kao Robinzon Kruso, evo ovde, gde vi sada sedite. U novembru idem u Rajhstag, imaću tamo izložbu. Koga to zanima ovde šta će to Raša Todosijević da izlaže u Rajhstagu?! Prvi Srbin koji je ikada izlagao u Rajhstagu, a posle ta izložba ide u UN, ma koga to briga?! Tako da, šta sad ja da nešto kritikujem ministra kulture? Znate kakav vam je kod nas ministar kulture? To vam je kao kada deca idu na dva dana na izlet u prirodu, pa jedno dete se izgubi. Izgubilo se, pa šta sad. Sećam se situacije, ministar kulture otvara moju izložbu retrospektive u Muzeju savemene umetnosti. Čak ga nije zanimalo da se sa mnom upozna. Čovek neće da se upozna sa mnom i ćao, a došao kod mene na otvaranje moje retrospektive. Imate objašnjenje za to? Bahato! Šta ga briga. Mi smo jedna od retkih zemlja u okruženju koja nema muzej sa međunarodnom zbirkom. Čak i Bugari je imaju, Hrvatska svojim novim muzejom na pola je puta. Naši kolekcionari, nazovimo ih kolekcionari, uopšte ne skupljaju strane umetnike. Šta znači da imate sliku nekog umetnika kada niko ne zna ni ko je taj, neki ostatak restlova Save Šumanovića, to može. Možda ljudi ovde ne razumeju moderni konceptualizam, evo recimo vašu opsesiju kukastim krstovima, gozbu na stolovima u obliku kukastog krsta? Šta ta simbolika znači? U pozorištu „Maksim Gorki“ u Berlinu imao sam gozbu na kukastom krstu, da. Reč je o starom simbolu koji je imao svoje značenje pre Hitlera. Da se vratimo temi zašto ovde niko ne želi, niti kolekcionari, niti sami muzeji, dela stranih modernih umetnika. Možda zato što su stvari tako koncipirane da je počasni član ULUS-a Dragica Nikolić? Kada nešto kažem, ne znam zašto, tačno znam šta će biti vaše sledeće pitanje. Je l` vas to iznenadilo? Mene ovde ništa ne iznenađuje. Jeste li rezignirani zbog čitave situacije? Znate šta, stalno su mi govorili, pošto si toliki kritičar ovog ovde, što ti nisi otišao iz ove zemlje. A u inostranstvu su govorili, znaš ti si jedan taman slavjanski oblak, taman ko crno nebo. I, to moje prisustvo na međunarodnoj sceni, to je ambivalentna stvar. Nema mene po komercijalnim galerijama, moje prisustvo na Zapadu je samo po muzejima i velikim bijenalima. U nižem rangu me nema, ne postojim. Ali, na primer, ta nagrada na Venecijanskom bijenalu 2011. uopšte nije dobro prihvaćena kod nas. To je izazvalo šok, štaviše, govorili su ovde kod nas da je to najgora izložba ikada napravljena, a ja, čovek iz Srbije dobio nagradu. To je nešto što ne lažete, evidentno je da je bilo Venecijansko bijanale 2011. i da je žiri koji je švrljao tamo od jednog do drugog, dao Todosijeviću nagradu i ogromnu lovu i to je vidljivo i tu ne može da se folira. A ovde, kada je nešto jasno kao dan, to izaziva bes. A ovo je toliko evidentan uspeh, i najgore u celoj situaciji, to je prva nagrada koju je Paviljon Srbija dobio posle 100 godina. Znači, 100 godina smo čekali na tu nagradu. O.K? I nisu bili zadovoljni tim. Mislite da ovde može da se snimi film, na primer, ako niste bliski s vlašću? Ne može. Sudbina umetnika poput vas, Marine Abramović, koji se bave konceptualnom umetnošću… …Nisam ja konceptualni umetnik. Ali to jeste bio istorijski presek, bili smo prvi koji su postavili Beograd u međunarodne okvire i ljudi su ovde dolazili ne zbog belih lala i crvenih ruža, nego zbog nas. I naravno da je to frustriralo ambijent koji je bio zatvoren. LJudi su neprekidno pljuvali po nama, kakve stipendije, atelje sam dobio posle 30 godina. I onda vas izbaci ova vlast, čoveka od 70 godina sa međunarodnim ugledom oni šutnu u dupe i još mu otimaju od penzije. Jednostavo, ova zemlja nije spremna za moderan svet.