Turska kao opomena

Mnogi su zbunjeni finansijskom krizom u Turskoj, imajući u vidu neke osnovne ekonomske pokazatelje. Privreda raste po stopi od oko dva odsto, stopa nezaposlenosti je 9,7 procenata, javni dug 28,3 a budžetski deficit 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. Sa te strane stvari ne izgledaju loše. Problem je što će se ti pokazatelji brzo pogoršati, a do toga će doći zbog onoga što kaže druga serija: vrednost nacionalne valute je od početka godine pala prema korpi stabilnih valuta za oko 40 odsto, inflacija je trenutno oko 16 procenata i u porastu, prinos na desetogodišnje dužničke hartije je oko 20 odsto, a privatni dug je 171 odsto BDP-a. Zašto je nepoverenje investitora u tursku državu tako veliko da traže prinos na njene dužničke hartije čak 20 odsto, ako je javni dug samo 28 procenata BDP-a? Jasno je kao dan da se sa privrednim rastom od dva odsto ne sme zaduživati pod navedenim uslovom. A to dalje znači da se i zemlja niskog javnog duga može naći pred bankrotom. Osnovni razlog za nepoverenje u tursku privredu i državu je njena monetarna politika. Ona diktira relativno niske kamatne stope na liru, nacionalnu valutu, iz dva razloga. Jedan je religiozno-ideološki, a to je problematičnost kamata u islamu, drugi je težnja da se ne ukoči nacionalna privreda. Takvu politiku centralna banka Turske ne vodi po svojoj, već po volji predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Ali, ovi vrlo plemeniti ciljevi – niže, pravičnije kamate i stimulacija privrede – proizvode tačno suprotne efekte od željenih. Ograničavanje kamatnih stopa na lire smanjuje količinu raspoloživih kredita u nacionalnoj valuti, pa se firme zadužuju u stranoj valuti – uglavnom u dolarima i evrima. Tako su krediti u ove dve valute dostigli 83 odsto svih kredita u Turskoj. Istovremeno, kapital beži iz lire, na koju su kamatne stope ograničene, u dolar i evro, gde takvih ograničenja nema. Predvidivo, nacionalna valuta dolazi pod pritisak, slabi, za prvih sedam meseci oko 40 odsto. Sada treba mnogo više lira za jedan dolar ili evro, pa je firmama mnogo teže da otplaćuju kredite. Pošto mnoge to neće moći da čine, dobar deo privatnog postaće javni dug, pa će javni dug porasti na mnogo veći nivo od sadašnjih 28 odsto BDP-a. To objašnjava zašto finansijska tržišta traže prinos od 20 odsto na turske 10-godišnje hartije, iako je nominalni dug trenutno relativno nizak – ona su, dakle, ovakav razvoj anticipirala. Problem u Turskoj bi se mogao rešiti tako što bi tamošnja centralna banka podigla kamatne stope značajno iznad stope inflacije i onda ih polako spuštala kako inflacija pada. To bi dovelo do dublje recesije, jer bi krediti poskupeli. Ali, predsednik Erdogan ne želi da se odrekne svoje pogrešne politike i zato će posledice biti još teže – dublja kriza sa rastućim političkim neizvesnostima. Erdogan kaže da Amerika ima dolar, a Turci Boga. Malo podseća na priče o „nebeskom narodu“ i slab je alibi. Jer, liru ne čuva Bog, nego dobra monetarna politika. Turska kriza pokazuje po ko zna koji put da će svi građani platiti ceh nestručne monetarne politike. Turska kriza bi se mogla pokazati i kao prethodnica talasa kriza u većim zemljama u razvoju, gde bi usled rasta kamatnih stopa u dolaru (i evru, što će uslediti) moglo doći do sličnih finansijskih i ekonomskih kriza. Venecuela, Zimbabve i Argentina već imaju akutne probleme, a postoje pritisci i na valute Indije, Južne Afrike, Egipta, Brazila. već imaju akutne probleme, a postoje pritisci i na valute Indije, Južne Afrike, Egipta, Brazila. Morgan Stenli je već skovao izraz „pet lomljivih“ za Brazil, Indiju, Indoneziju, Južnu Afriku i Tursku. Zemlje u razvoju su 2007. dugovale 21.000, a lane 63.000 milijardi dolara – 210 odsto njihovog BDP-a. Spisak bi uskoro mogao biti duži, a svet bi se ponovo mogao suočiti sa „dužničkom krizom“, kao pre par decenija. Poenta je da dolar više nije jeftin kao ranije i da korisnici kredita ne mogu da servisiraju poskupljenje referentne valute. Turska kriza je poučna i za Srbiju. Ako bi NBS kojim slučajem značajnije snizila referentnu stopu, investitori u dinarske dužničke hartije (pretežno strane banke) bi se rešili dužničkih hartija koje su kupili, dobili dinare, a tim dinarima kupovali devize i selili se van zemlje. Pošto su dinarske dužničke hartije poslednjih godina emitovane u iznosu od više milijardi evra, talas dinara bi bio ogroman. Tako je Srbija u neku ruku talac banaka, ali je to manje zlo u odnosu na pokušaj izlaska iz toga, po Erdoganovom modelu.