Tri plemena promovišu štednju

Nijedna politika ne nanosi toliko štete u doba recesije kao insistiranje na budžetskom suficitu s ciljem da se javni dug drži pod kontrolom - ukratko rečeno, politika državne štednje. Kako se bliži deseta godišnjica sloma Liman bradersa, prikladno je postaviti pitanje zašto su nakon implozije finansijskog sektora 2008. programi štednje bili toliko popularni među političkim elitama na Zapadu. Ekonomski argument protiv državne štednje je nepobitan: ekonomski pad, po definiciji, implicira smanjenje potrošnje u privatnom sektoru. Vlada koja smanjuje javnu potrošnju kako bi odgovorila na pad poreskih prihoda time depresira nacionalni dohodak (koji je ukupan iznos privatne i javne potrošnje) i tako, neizbežno, smanjuje i sopstvene prihode. Na taj način ona poništava izvorni razlog zbog koga je i krenula u smanjivanje deficita. Očigledno je da mora postojati drugi, neekonomski argument u prilog štednji. U stvari, oni koji favorizuju državnu štednju mogu se podeliti u tri različita „plemena“, od kojih svako promoviše sopstvene razloge za to. Prvo i najpoznatije pleme promotera državne štednje motivisano je tendencijom da se na državu ne gleda drugačije nego kao na neku firmu ili domaćinstvo koje mora da stegne kaiš kad naiđu loša vremena. Previđajući krucijalnu međuzavisnost između državne potrošnje i (poreskih) prihoda (kojih su kompanije i domaćinstva lišeni), oni prave pogrešan intelektualni skok od privatne štedljivosti do javnog programa štednje. Naravno, ovo nije proizvoljna greška; ona je snažno motivisana ideološkom posvećenošću konceptu vlade sa suženim ovlašćenjima, što zauzvrat prikriva mračne klasne interese u redistribuciji rizika i gubitaka, koji se prebacuju na siromašne. Drugo, manje uočljivo pleme promotera državne štednje može se pronaći unutar evropske socijaldemokratije. Da izdvojimo primer koji se upadljivo ističe: kada je 2008. kriza eksplodirala, na čelu nemačkog ministarstva finansija bio je Per Štajnbrik, jedan od vodećih ljudi tamošnje Socijaldemokratske partije. Gotovo momentalno, Štajnbrik je dozu državne štednje prepisao kao optimalni nemački odgovor na Veliku recesiju. Mada to nije tako formulisao, Štajnbrikova implicitna poruka bila je jasna: čak i ako se državnom štednjom uništavaju radna mesta i nanosi patnja običnim ljudima, ona je neophodna kako bi se sačuvao prostor za donošenje demokratskih odluka. Začudo, nije mu palo na pamet da se, barem u periodima silaznih ekonomskih ciklusa, demokratske opcije najbolje čuvaju bez fiskalnog zatezanja, jednostavnim povećanjem poreza za najbogatije i socijalnih davanja za siromašne. Treće pleme promotera državne štednje je američko, možda najfascinantnije od sva tri. Dok su britanski tačerovci i nemačke socijaldemokrate državnu štednju praktikovali kao loše osmišljen pokušaj da se eliminiše budžetski deficit, američkim republikancima niti je bilo istinski stalo do toga da ograniče savezni budžetski deficit niti su verovali da u tome mogu da uspeju. Nakon što su vlast osvojili na platformi utemeljenoj na preziru prema vladi sa širokim ovlašćenjima i obećanju da će je „srezati na pravu meru“, njihov sledeći korak bio je da federalni budžetski deficit uvećaju smanjivanjem poreza koje su plaćali njihovi bogati donatori. Iako se čini da nisu obuzeti fobijom od deficita kao druga dva plemena, njihov cilj - „da izgladne zver“ (američki sistem socijalne zaštite) - suštinski je istovetan zalaganjima zagovornika državne štednje. U tom kontekstu posmatrano, Donald Tramp je pravi republikanac. Potpomognut neuporedivim kapacitetom dolara da privlači kupce američkog državnog duga, on je uveren da što više uvećava savezni budžetski deficit (time što daje poreske olakšice bogatašima poput njega), to će veći biti pritisak na Kongres da se skrešu izdvajanja za razne socijalne programe. Uobičajeno opravdanje za državnu štednju (fiskalno pravedništvo i obuzdavanje javnog duga) odbacuje se kako bi se postigli dublji, politički ciljevi eliminisanja podrške mnogima, dok se prihod preusmerava ka malobrojnima. U međuvremenu, nezavisno od ciljeva političkog establišmenta i njihovih ideoloških dimnih zavesa, kapitalizam je evoluirao. Ogromna većina ekonomskih odluka više nije proizvod uticaja delovanja tržišnih sila, i sada se donose unutar striktno hijerarhijski organizovanog, iako prilično labavo ustrojenog hiperkartela sastavljenog od globalnih korporacija. Menadžeri tog kartela nameštaju cene, određuju količine, upravljaju očekivanjima, proizvode želje i u dosluhu s političarima uspostavljaju pseudotržišta koja subvencionišu njihove usluge. Prva žrtva ovakvog stanja bio je u vreme NJu dila postavljen cilj dosezanja pune zaposlenosti, koji je zamenjen opsesijom rastom. Kasnije, tokom devedesetih godina, kada je u ovim hiperkartelima došlo do dominacije finansijskog kapitala (pretvarajući kompanije poput DŽeneral motorsa u ogromne spekulativne finansijske korporacije koje uzgred prave i automobile), cilj rasta bruto društvenog proizvoda zamenjen je promovisanjem „finansijske otpornosti“: beskrajni inflatorni rast vrednosti finansijskih instrumenata i drugih kapitalnih dobara za nekolicinu, te permanentna štednja za mnoge. Ovaj vrli novi svet postao je, prirodno, podsticajno okruženje za tri plemena promotera državne štednje, od kojih svako daje svoj posebni doprinos ideološkoj dominaciji modela državne štednje. Prodornost koncepta državne štednje stoga reflektuje sveobuhvatnu dinamiku koja, pod prividom kapitalizma slobodnog tržišta, zapravo kreira globalni ekonomski sistem utemeljen na kartelima, hijerarhijski ustrojen, uz dominaciju finansijskog kapitala. Taj sistem preovladava na Zapadu jer ga propagiraju tri moćna politička plemena. Neprijatelji vlade sa širokim ovlašćenjima (koji državnu štednju vide kao idealnu priliku da joj ta ovlašćenja suze) udružuju se s evropskim socijaldemokratama (koji sanjaju o drugim opcijama za vreme kad se nađu na vlasti) i snižavanjem poreza obuzetim američkim republikancima (odlučnim da NJu dil jednom i za sva vremena demontiraju). Rezultat toga nisu samo nepotrebno loši uslovi života u kojima obitavaju veliki delovi čovečanstva. Ovo takođe nagoveštava beskrajnu silaznu putanju koja vodi rastućoj nejednakosti i hroničnoj nestabilnosti.