Nova privreda i stare granice rasta

Ovih dana u Beogradu boravi Misija Ujedinjenih nacija, čiji je zadatak da Srbiji pomogne u opredeljivanju kako će svojim razvojem da se uklopi i doprinese ostvarivanju Agende 2030 UN. To im neće lako poći za rukom. Srbija nema sistem razvojnog planiranja, a Agendu je lako omalovažiti kao „brdo lepih reči“. Radi se o 17 široko formulisanih ciljeva koji se svode na podizanje blagostanja svih zemalja i svih građana u njima (iskorenjivanje siromaštva), uz održivo gazdovanje prirodnim resursima, a naročito uz usporavanje klimatskih promena. Ipak, izazovi na koje Agenda odgovara stvarni su, i veliki. Progresivni ljudi i kompanije širom sveta ozbiljno se angažuju na njoj. Cinizam je izgovor za neaktivnost, tim pre što se većina danas ključnih globalnih izazova neposredno preslikavaju i kao ključni u Srbiji. Najbliskije su nam globalne teškoće sa postizanjem pune, dostojanstvene, zaposlenosti (Cilj 8). Sa manje razvijenim zemljama delimo potrebu da zaposlimo ruralno stanovništvo koje poljoprivredna modernizacija učini suvišnim. Sa razvijenijim zemljama delimo izazov konkurencije od strane zemalja tržišta u usponu. Sa celom globalnom zajednicom delimo izazov koji nam tek predstoji: masovna obrada informacija danas omogućava zamenu ogromnog broja poslova koje su do sad obavljali čak i dobro obrazovani ljudi. Strahuje se da će opstati samo najsloženiji poslovi, i one često relativno jednostavne usluge u kojima je ljudski i lični kontakt važan. Srbiju dodatno (još uvek) opterećuju posledice razaranja 90-ih godina, jer je posle njega samo mali deo privrede doživeo tranzicijsko prestruktuiranje. Pod tim podrazumevamo transformaciju preduzeća izgrađenih u socijalizmu, ili zapošljavanje ljudi koji su obučeni u njima, u novu privredu – u zdrava privatna preduzeća sposobna da se bore na globalnom tržištu, bez oslanjanja na državne jasle i drugu pomoć. Za Srbiju je dostizanje pune dostojanstvene zaposlenosti (Cilj 8) pitanje nad pitanjima. Trenutno sa okolnim bivšim jugoslovenskim zemljama i Grčkom, delimo dno evropske lestvice po stopi zaposlenosti stanovništva (55 naspram 67 odsto, koliko je prosek i EU i njenih novih istočnih članica). Naročiti je problem što više od četvrtine tih zaposlenih zapravo radi na marginama moderne privrede, u neformalnim poslovima često na ivici egzistencije – kao članovi porodice u poljoprivrednim gazdinstvima, ili kao neprijavljeni radnici. Prema podacima iz 2015. još 10 odsto radilo je u preduzetničkim radnjama ili kao samozaposleni (među njima ima i veoma dobrih, ali i veoma loših poslova). Skoro još toliko radi u državnim firmama u kojima je bar trećina višak zaposlenih. Dakle čak 65 odsto stanovništva u radnom dobu ne radi ili radi duboko ispod svog produktivnog potencijala. Bez ozbiljnog povećanja kvalitetne zaposlenosti, neće biti ni ozbiljnijeg smanjenja siromaštva (Cilj 1), ni smanjenja nejednakosti (Cilj 10), a teško i da će se popraviti institucije (Cilj 16). Dobra vest je da je najzdraviji deo nove privrede, koja već decenijama vrlo postepeno narasta, stasao do mere od koje se konačno može očekivati da „povuče“ ostatak privrede. Ubrzavanje privrednog rasta koje se ovih dana očituje zapravo je predvođeno izvozom nove privrede. To je samo po sebi najzdraviji izvor rasta, a naročito je dobro jer je globalno tržište u zaletu. Ubrzani rast izvoza nove privrede počeo je još ranih 2000. godina i održao se do danas, uz relativno blagi zastoj samo u 2009. To do sada nije primećivano jer je državna i neprivatizovana privreda dominirala ukupnim performansama srpske privrede. U 2001. ukupni izvoz robe i usluga iznosio je 19 odsto BDP-a, a 2016. ukupan izvoz premašio je polovinu BDP-a, i skoro u celosti je dolazio iz nove privrede. Sada, dakle, čak i ako državna i nova privreda nastave da posluju svaka kao dosad, ukupan rast će se ubrzati, jer je nova privreda postala dovoljno velika da prevagne. Loša vest je da sad, kad konačno ima ko da zaposli nove radnike, i ko da kupi srpsku robu, „nema ko“ da radi. Uspešna izvozno usmerena preduzeća šire se u meri u kojoj mogu da pronađu, ili češće obuče, nove kvalifikovane radnike. Ali njih je malo u veštinama kojima smo nekad vladali (uglavnom, inženjerskim i tehničkim). Generacija iskusnih radnika iz socijalizma ostarila je, a da je uz njih iskustvo stekao samo mali broj novozaposlenih. Oni sad deluju kao „pelceri“ za širenje veština. Nove neophodne veštine – korporativno upravljanje i upravljanje tražnjom i tržištem, nismo imali gde da steknemo, pa je i tih „pelcera“ malo, a za sticanje veština potrebno je vreme. Srbija je danas na raskrsnici: hoće li nova privreda rasti tako da zaposli i podigne kvalitet života onih koji su danas malo ili nimalo zaposleni? Ili će, zbog nemogućnosti da obezbedi dovoljno kvalifikovanih zaposlenih, rast plata da zaustavi njen rast? U drugom scenariju, slabo zaposleni ostaju tu gde su, a razlike u primanjima između onih koji imaju dobar posao i onih koji ga nemaju se produbljuju, dok mladi nastavljaju da masovno odlaze u inostranstvo. Kako obezbediti da stvari krenu putem poželjnog scenarija? Ciljevi održivog razvoja pružaju dobar okvir za traženje odgovora na to pitanje. Prvi odgovor je svakako da su Srbiji potrebne bolje institucije, bolji privredni ambijent (Ciljevi 16 i 17). Produktivnost, nova preduzeća i kvalitetna zaposlenost brže bi rasli u ambijentu u kom su pravila igre jasna, u kom su privredne politike predvidive i u kom privrednici ne moraju da strahuju od toga da će im neki „partijski drug“ sutra uzeti posao ili uvesti „reket“. Međutim, već vrlo dugo čekamo na bolje institucije. Možda vredi pokušati još nešto? Uostalom, nije moguće da su institucije toliko bolje u, recimo, jugoistočnoj Aziji koja ipak vrlo brzo raste. Možda usredsređivanje na bolje ishode, pomogne da stvorimo i bolje institucije? Odgovora koji se bave poželjnim ishodima ima još dosta, ali se ni jedan ne nudi jednostavno, kao adut. Jedan je svakako kvalitetnije obrazovanje i njegovo prilagođavanje potrebama novog vremena (Cilj 4). Ali ono nije dovoljno – mora se obezbediti da ne postane proizvodnja još boljih kadrova za inostranstvo. Drugi odgovor se može naći u IT industriji (Cilj 9), čiji razvoj već igra veliku ulogu u razvoju kvalitetnih poslova (samozapošljava više od 60.000 ljudi, mada ne uvek u formalnoj zoni), i u podizanju produktivnosti nove ekonomije. Međutim, na IT-u zasnovane nove tehnologije takođe će eliminisati mnogo dobrih poslova. Tu je i odgovor na koji je srpska država usredsređena više od jedne decenije – subvencionisanje stranih direktnih investicija, pre svega u sektoru industrije. On je poželjan u meri u kojoj doprinosi razvijanju veština koje će ostati u Srbiji, mada nije nužno najjeftiniji način da se taj cilj ostvari. Nepoželjan je u meri u kojoj konkuriše spontanim procesima u srpskoj privredi, ili služe kao subvencija za tržišno neodrživ slabo kvalifikovan rad, jer tad zapravo istiskuje druge razvojne mogućnosti. Odgovor treba tražiti i u srpskoj poljoprivredi (Cilj 2), u kojoj se nalazi oko dve trećine svih neformalnih poslova u Srbiji. Pored boljeg privrednog ambijenta i regulatornog okvira, potrebna su joj i konkretna rešenja, kao što je ukrupnjavanje poljoprivrednih poseda i zajedničkog nastupa na inostranim tržištima. Konačno, odgovor treba tražiti i u „zelenim“ poslovima, iako Srbiju iznenađujuće malo zanima globalna briga za održivost prirodnih resursa i za klimatske promene. U pitanju nisu tamo neki zaljubljenici u prirodu, već tektonske promene u geostrateškim i ekonomskim odnosima. Brzi razvoj, najpre Kine a zatim i Indije i drugih tržišta u usponu, u protekle dve i po decenije smanjio je za dve trećine udeo globalnog stanovništva koje živi u ekstremnom siromaštvu, na 10 odsto. Prirodno je očekivati i nastojati da se trend konvergencije između manje i više razvijenih zemalja nastavi. Međutim, uz današnje obrasce proizvodnje i potrošnje resursa, potrebno bi bilo devet zemaljskih kugli da se prosečni globalni građanin izdržava na nivou danas prosečnog Amerikanca. Dakle, konvergencija će biti moguća samo uz korenite promene u tehnologiji i obrascima potrošnje (Cilj 12). Svi drugi scenariji „vrući“ su, kako klimatski (Cilj 13), tako i politički. Srbija mora – makar samo sebe i svoje dece radi – da se pridruži onima, srećom sad već brojnima i moćnima, koji na globalnoj pozornici na tome naveliko rade. Vode (Cilj 6), šume (Cilj 16) i biodiverzitet (Cilj 14) u Srbiji pružaju velike prilike za unapređenje kvaliteta života uz povećanje kvalitetnog zapošljavanja tim pre što se za „ozelenjavanje privrede“ mogu danas naći ozbiljna sredstva. Prilike su naročito u „zelenom“ turizmu, ekološkoj agroindustriji i obnovljivoj energiji (Cilj 7), ali i drugde Srbija mora da osmisli energetsku strategiju za dan kad joj, malo posle 2030. fosilne rezerve nestanu. Izgradnjom mini-hidroelektrana koje je u toku zameniće dva odsto kapaciteta a uništiti više stotina divnih planinskih reka, biodiverzitet, i potencijal za ekološko zapošljavanje hiljada ljudi koje one donose. Srbija će kad-tad morati da izgradi sistem planiranja politika kakav imaju uređene zemlje, ali to će biti teško i uz najveću političku volju i napor. Naučili smo, decenijama, da politike izvlačimo iz rukava. Ciljevi održivog razvoja pružaju nam priliku ne samo da budemo deo najboljeg u globalnoj zajednici, već i da vidimo šta propuštamo, šta bismo mogli uraditi, i zašto se vredi boriti da takav sistem ipak razvijemo.