Život je mera pada

Kao da se Mostra odigrala pod sloganom „Da živi Meksiko“ – kako davno u svojoj sagi reče Sergej Ejzenštajn. Jedan od „tri amigosa“ meksičke kinematografije izrazito uticajne na 75. Mostri (uz predsednika žirija Giljerma del Tora i laureata Zlatnog lava Alfonsa Kuarona) bio je i Karlos Rejgadas. Poput Kuarona, fragmente iz svog života preneo je na filmsko platno, svesrdno podržan od svojih najbližih. S namerom da izbriše razlike između stvarnog i fiktivnog filmskog braka u tročasovnoj ruralnoj drami Naše vreme, supruzi i deci dodelio je uloge članova porodice koja živi na farmi, baveći se uzgajanjem bikova za koridu, a samom sebi glavnu mušku ulogu – pesnika, oca i supruga. Tema Rejgadasovog filma, u čijem je fokusu ljubavni trougao, jeste elaboriranje pitanja o ljubavi, među kojima je ključno – da li smo spremni na kompromise i slobodu. Šta vas je navelo da zaigrate glavnu ulogu u filmu koji ste režirali, uz svoju suprugu i decu? Dve plate. Ja sam reditelj i glumac. Nisam mogao da pronađem odgovarajućeg glumca. Ne zato što ne postoji, nego zato što jednostavno nisam mogao da ga nađem. Neko je morao da radi sve te praktične stvari na selu, a usput je publiku trebalo ubediti da je glavni junak i pisac i uzgajivač bikova. To nije lako naći. U današnje vreme glumci, ili ljudi koji se bave takvim izražavanjem, daleko su od rada na zemlji i sa životinjama. Pomislio sam da pokušam da naučim da budem glumac. Za mene je to moralo da bude banalno, jer kad tako nešto učinite u svom filmu, to bude transfiguracija, gotovo u verskom smislu. To što snimate je neko drugi. Nisi više ti... Kad sam video tamo svoju ženu, više nije bila ona, već niko, iluzija. Samo lik. Snimamo filmove s tim iluzijama, pa su te stvari zapravo irelevantne. Da li pravilno zaključujemo da je reč o autobiografskom filmu, nadahnutom stvarnim životom? U velikoj meri. Sve što radim, sve o čemu razmišljam, sve što čujem, sanjam, doživljavam – od toga gradim filmove. Ovaj film je o suicidnom čoveku, a ja nikad nisam bio suicidan. Ipak je autobiografski. Stvari koje se događaju u filmu uopšte nisu deo mog života, ali su autobiografske zato što znam ljude koji ovo preživljavaju, znam da se dešava. I mašta poprilično tako funkcioniše. LJudi misle što je to čudno... Ali samo zato što mi sve želimo da kodiramo, posebno seksualne fragmente, pa kažemo: a ne, to je brak. Znate li koliko muškaraca mašta o tome da njihove žene imaju seks s drugim ljudima? Mnogo! Istovremeno, prevazilaze kod, pa se u stvarnom životu suzdržavaju, plaše i verovatno reaguju protiv toga. Da li bismo mogli reći da je vaš film Naše vreme poput forenzičkog pregleda braka u krizi? Ne baš. Rekao bih da smo mi uvek u krizi, ali uvek tražimo i harmoniju i nalazimo ih u istoj meri. Padamo i ne uspevamo, pa ustanemo i tražimo dalje, pa nađemo harmoniju i opet padnemo. Trudimo se da imamo što je moguće više harmonije, ali uvek bude i padova. Ipak, u filmu se, u pravu ste, najviše govori o padu i neuspehu. No, uvek postoji nada, svetlo, trude se da nastave dalje. On laže, i ona laže na svoj način. Tu su racionalizacije, pokušaji da se komunicira emocijama. Mi postojimo u višeslojnom nivou svesti u kome se mnogo stvari manifestuje u našoj komunikaciji. Morao bih da komuniciram s vama, a vi se verovatno bojite, zbunjeni ste; ja sam verovatno previše racionalan, a vi previše emotivni. Morali bismo napraviti nekakvu kariku koja nas povezuje govorom tela, dodirom, gledanjem u oči. LJudska komunikacija, na to se sve svodi… Zato stvaramo umetnost, zato se šalimo, zato razgovaramo, samo zato što nam je potrebno da se vidimo. Nismo kao tigrovi, mi smo društvene životinje. Kako je advokat specijalizovan za rešavanje oružanih konflikata u Briselu postao reditelj? Voleo sam pravo, time sam se bavio. Čak sam radio i sa Tribunalom za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju. Voleo sam to što radim, voleo sam svoj život – ne život, voleo sam svoju profesiju. Slučajeve. Ali život advokata delovao mi je možda previše ravno. Nisam želeo da idem u kancelariju, čak ni da se oblačim kao advokat. Želeo sam da radim nešto drugo, a činilo mi se da bih mogao da pravim filmove jer ih volim od malih nogu. Mislio sam da ću ih možda jednog dana snimati, na primer oko pedesete, onako, iz zadovoljstva. Ali ta potreba me je toliko proganjala da sam morao da ostavim sve da bih probao. Moji prvi kratki filmovi su bili pokušaj da to radim. Gledao sam filmove i obraćao pažnju i pomislio da bih mogao da probam. Mislio sam, ako mi bude išlo, nastaviću, a ako ne bude, vratiću se advokaturi. Za sad mi ide snimanje filmova. Mislite li da to što ste Meksikanac ima ikakve veze s vašim rediteljskim diskursom? Meksički uticaj je ove godine vrlo jak u Veneciji? Da, postoji uticaj. Naravno, da je reditelj recimo sa Balkana, to bi bilo veoma izraženo u njegovim filmovima. Tu smo gde smo na tom nivou. Stvarnost koja nas čini je višeslojna. To je deo onoga što ja jesam. Na mnogo načina sam mogao da budem Šveđanin ili Japanac, ali bih verovatno radio to isto, samo bih se prilagodio Japanu, Švedskoj ili gde već. Na jednom nivou. Ne volim svoju zemlju u onom patriotskom smislu. Volim tu zemlju zato što je poznajem. Da sam odavde, voleo bih Italiju. Volim tu zemlju, volim to drveće, volim te biljke. Volim kako ljudi govore. Često to i mrzim. Oblake. Sve je tu, u mojim filmovima, zato što to volim i želim te stvari da podelim s drugima. Ali ako pogledate druge meksičke reditelje, svi imaju vrlo različite stvari u glavama. Naše zemlje su veće i zato ima više različitosti nego u Evropi.