Dvodnevna misija velikog mesije

Politički dometi posete srpskog predsednika opštinama na severu Kosova, bez sumnje, danima će se analizirati iz svih mogućih uglova, u rasponu od značenjskih do simboličkih, iako poruke koje je izneo nisu uopšte odudarale od njegovog zvaničnog političkog tona. I svode se na tri: Srbija nema nikakav nacrt rešenja za Kosovo na vidiku, „a kada bude imao nešto da saopšti o dogovoru, to će uraditi ne u Beogradu, već u Kosovskoj Mitrovici“. Želi da sačuva svoj narod, zemlju, institucije i mir na Kosovu. I cilj mu je da pokuša da uspostavi mostove prijateljstva sa Albancima. Ukratko, mir, stabilnost i pružena ruka koja, za sada, kako je rekao, visi u vazduhu. Dakle, u govoru Aleksandra Vučića nije bilo ničeg novog, naročito ne istorijskog. Pa šta je to onda ovu njegovu dvodnevnu posetu učinilo tako važnom, drugačijom i sudbonosnom u odnosu, recimo, na onu takođe dvodnevnu iz januara ove godine, kad je na kosovskoj turneji posetio manastir Banjska, pa se u Kosovskoj Mitrovici sastao sa srpskim zvaničnicima na KiM, da bi na kraju, do dugo u noć, slušao muke građana u Lapljem Selu, južno od Ibra. A one se uopšte nisu ticale visoke politike nego tegobe svakodnevnog života - tražili su posao, stan, put, lekara, traktor, stoku… Scenario je i za ovu posetu bio sličan samo što je umesto pojedinačnih donacija sada imao investicione pakete za deset opština u kojima žive Srbi. Ali, miris konflikta koji se osetio u Briselu nakon protivljenja albanske strane da dozvoli posetu brani i jezeru Gazivode, simbolika mape puta koja nosi dublja politička značenja i kapric da na put svakako krene (što njegovi saradnici zovu Vučićevom neustrašivošću), učinili su ovu posetu Kosovu prvorazrednim medijskim i političkim događajem. I još kao bonus, sve se to zajedno pokazalo kao dobra prilika da se homogenizuje srpski narod na Kosovu i u Srbiji. Ali i da se uzgred, još jednom, optuži bivša vlast, odnosno sadašnja opozicija, za faktičko gubljenje Kosova. Tri u jedan! Zato smo prisustvovali direktnom prenosu boravka Aleksandra Vučića na Kosovu, posredstvom sajtova skoro svih dnevnih listova, koji su iz minuta u minut izveštavali o kretanju predsednika, ali i televizijskih prenosa posete u realnom vremenu. Uz ogromnu medijsku tenziju koja se podizala kombinovanjem žive slike i komentarisanja iz studija, sa dodatnim dinamizovanjem, naglim i dramatičnim prekidanjem analitičara u pola reči, najavama da će se „upravo tog trenutka“ na nekom punktu pojaviti predsednik Vučić i nešto sudbonosno izjaviti. Štaviše, neviđena medijska spektakularizacija posete Aleksandra Vučića Kosovu učinila je ovaj događaj par excellance političkim rijalitijem. A unakrsne poruke koje su združenim snagama slate sa terena i iz studija napravile su gustu mrežu za dodatno lovljenje političke podrške. Neprijateljski, gotovo ratni mizanscen pojavio se ovog puta kao okvir za predsednikove reči mira o Kosovu kao Gordijevom čvoru naših promašenih političkih poteza i tragične ideje da se ratnim sredstvima može postizati mir. Zapaljene gume, balvani, puškaranje u daljini i zapreke kao eho reči sa bine da smo sve probali na Kosovu osim politike mira i dogovora. A onda kao epilog najava investicija kao nove budućnosti i ključa za opstanak srpskog naroda na Kosmetu. I tužna slika meštana sela Banje poređanih u špalir, spremnih za grupni portret sa predsednikom kome je zabranjeno da dođe. U ocenama ove posete, nema sumnje, albanske vlasti će poneti epitet loših momaka. Ipak, reči nisu dovoljne da bi se srpski smatrali dobrim. Jer za normalnost nije dovoljan mirotvorni govor, nego atmosfera u kojoj, na primer, nikome neće pasti na pamet da albanskim juniorkama zabrani igranje utakmice u Srbiji. Za normalnost je važno da predsednik nikad ne podrži ekstremističke grupe koje sprečavaju sportske događaje. A podržava! Da se u Srbiju sa Kosova nesmetano dolazi na tribine, izložbe i festivale. A ne dolazi! Da se čuju Srbi sa Kosova koji drugačije misle. A ne čuju! Pet godina je srpska vlast imala da elementarno normalizuje život kako bi normalizovala politiku. Odlučila je da život čeka političke odluke. A to je duži i mnogo neizvesniji put. Primer je i ova poseta Kosovu.