Farbanje istine

Plamena zora oca budi iz sna, pesma se ori, on hita fabrici. Vodi i sina, u školi da ga ostavi. Nestašan dečko, često ga opominju. Donosi pištolj u učionicu. Vređa drugare i nasilan je baš. Narav će svoju već sutra popravit’ taj. Farbaće klupe u školskom parku, posuđe skupljat’ u trpezariji. Obići on će vatrogasce i obavestit’ kako da požar predupredi. Nosiće torbu tom što mu je do juče klepao „zauške“. Ako li neće, oca će ribat’ na partijskom sastanku. Fabrički radnik platiće kaznu za sinovljevo ponašanje. Ovo nije citat tribjuta bendu Idoli i njihovih čuvenih „Plamenih zora“, niti pokušaj da se nadogradi „Vrli novi svet“ Oldosa Hakslija, već projektovana slika pokoravanja novom Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji treba da zaživi u praksi tekuće školske godine. Po novim propisima svaki prestup, od bežanja sa časa, korišćenja mobilnog telefona tokom nastave, do unošenja droge i oružja u školu, vršnjačkog nasilništva, povlači čitav spektar popravnih mera, od kojih se ističe „društveno koristan i humanitaran rad“. Nepristajanje đaka da se ovim putem poboljša, povlači pokretanje krivičnog postupka protiv roditelja, na zahtev prosvetne ustanove, navode u Ministarstvu prosvete. Uzdržaćemo se (nakratko) od cinizma apropo romantičarskog viđenja budućeg školskog sistema u kome je moguće maltene preko noći preokrenuti sistem vrednosti, i osmotriti realnost na koju se Zakon primenjuje. „Do sada škole nisu imale baš nikakve instrumente da utiču na ponašanje učenika“, objašnjava jedna profesorka istorije iz jedne osnovne škole u Beogradu. Istina, postojao je tzv. vaspitni rad, u praksi uvek dugotrajan i često opstruisan pomanjkanjem entuzijazma nastavnika i roditeljskim opravdanjima sopstvenog deteta. „Takvima su uvek bili krivi drugi đaci, nastavnici, dok je njihovo dete bilo ’savršeno’“, ona svedoči. „Budže“ nije imala u roditeljskom sastavu, pa ne zna kako bi se u društvu uticajnih držali u takvoj situaciji. Poslednja instanca za one koji su bili voljni da učestvuju u procesu „remonta karaktera“ deteta, bila je dnevna ustanova za prevaspitavanje dece i omladine, čijeg se naziva tačno naša sagovornica ne seća, jer je samo jednom bila u prilici da je preporuči ocu i majci jednog ekstremno nedisciplinovanog đaka. I uvek bi se, ma šta pojedinačno i skupno preduzeli, sve završavalo neuspehom. Odnosno, kontinuiranim vandalskim radnjama problematičnih individua. „Moram da priznam da su me nove mere obradovale, ali, kada sam pitala direktora kako ćemo ih implementirati, on je odgovorio – daću vam Pravilnik, ali mi ne pada na pamet da ikog teram da farba ogradu“, ona kaže. Tu se sve i završilo, Zakon nije ni pomenut na sednici. Iako je njime predviđena „veća autonomija nastavnika, vaspitača, stručnih saradnika uz definisanje odgovornosti“, Zakonom se podrazumeva i „visoka kompetencija u izboru direktora čije imenovanje verifikuje ministar“, kako je obelodanio Mladen Šarčević, ma šta to značilo. A, verovatno, daje mogućnost da direktor stavi zabranu na bilo koju inicijativu svog kadra. Tako je pitanje da li će naša sagovornica imati i ono malo moći što je ranije uživala. Naime, na prethodnom radnom mestu ona je buduće mere već primenjivala. Pa, ako bi neko uvredio svog druga Roma, pravio bi pano posvećen ovoj manjinskoj zajednici, ili bi detaljno ilustrovao karijeru omiljenog glumca onog koga je netom uvredio. Za manje nestašluke, „kažnjenik“ bi prao prozore. Đaci su se tome radovali, a roditelji bili saglasni, kao i direktor. Popravne mere nije ona smislila, već joj ih je predočio jedan učenik, doseljen iz Australije. I bile su učinkovite, ali samo zato „što je celo odeljenje bilo dobro“. Kako će slične poluge biti pokrenute u suprotnom slučaju, i u aktuelnoj srpskoj zbilji na koju se kopi-pejstuju strana pravila, videće se uskoro. Ali, samo ukoliko direktoru, sa „visokom kompetencijom u izboru“, i čije će „imenovanje verifikovati ministar“, bude palo na pamet da ih sprovodi. Bilo što ne bi da za džabe traći vreme i snagu, bilo iz inata vlasti i utopijskim zakonodavcima.