Rizično razmetanje datumima

Nakon duge pauze deluje da je Evropska unija ponovo voljna da priča o proširenju svojih granica. Uz sve ograde, nedoumice i sumnje, Komisija u Strategiji proširenja objavljenoj u februaru prvi put pominje i godinu ulaska – 2025. za Srbiju i Crnu Goru, koje su najviše odmakle u pristupanju. Pošto se ne pregovara samo sa Komisijom, već prvenstveno sa zemljama članicama, koje konsenzusom odlučuju o proširenju, uvek treba pratiti šta one kažu. NJihove reakcije na 2025. bile su više nego indikativne - jedni su tu godinu nazvali „ekstremno ambicioznom“, drugi su bili oprezno suzdržani, a neki su je u startu odbacili. Reciklirana je i mantra „ne radi se o datumu, već o procesu“, ili drugačije rečeno - nema automatskog prijema po prethodno utvrđenom datumu. Ali, sve i da se ne fokusiramo na godinu, iako je nismo mi izmislili i objavili, već isključivo na domaće zadatke, godina ulaska Srbije u EU minimalno zavisi od nas samih, a najviše od situacije u samoj Uniji koja nužno mora da se menja da bi opstala. Na te promene, nažalost, ne možemo da utičemo. Ne sedimo za stolom za kojim se odlučuje o sudbini Unije. Oživljene su stare ideje o Evropi u više krugova ili više brzina. U kom krugu ili u kojoj brzini će se naći Srbija i koje godine – nije tema o kojoj se debatuje u domaćoj javnosti, a trebalo bi jer ne znamo da li nas čeka „svetla budućnost“ ili permanentna marginalizacija. Ono na šta možemo i treba da utičemo jeste evropeizacija domaćeg poretka, spremnost i posvećenost u usvajanju i primeni evropskih standarda i vrednosti u svim oblastima jer je to u našem najboljem interesu. Ništa više nije onako kao što je bilo pre pet ili deset godina, pa kako onda možemo da tvrdimo da zaista znamo šta će se dešavati u narednih sedam i da je 2025. dostižna kao ciljna godina ulaska u EU? Ko je mogao da pretpostavi da će se u međuvremenu Unija smanjiti za jednu veliku i važnu članicu – Veliku Britaniju? NJen izlazak će za EU značiti odlazak druge zemlje po ekonomskom rangu, gubitak od oko 13 odsto stanovništva, 16 procenata ukupnog bruto domaćeg proizvoda i šest odsto teritorije EU, odlazak stalne članice Saveta bezbednosti UN i nuklearne sile. Zanimljivo je i da ugovor o EU ne predviđa dužinu pregovora o ulasku u članstvo EU, ali da njegov član 50. predviđa u načelu dužinu pregovora o izlasku jedne države članice iz EU (dve godine od momenta notifikacije o izlasku). Poređenja radi, Slovenija je svoje pregovore završila za četiri godine, a Hrvatska za devet. Srbija još uvek nije otvorila više od dva poglavlja odjednom, što je svrstava u red sa Turskom, dok su sve druge zemlje koje su pristupile Uniji, uz Crnu Goru koja još pregovara, otvarale po tri ili više poglavlja na jednoj međuvladinoj konferenciji. Odluka o proširenju Unije i prijemu novih članica jeste isključivo politička, jer da nije tako ne bi bilo dugogodišnjih žalopojki evropskih zvaničnika kako su Bugarska i Rumunija primljene nespremne, tako što je neko zatvorio jedno ili oba oka i upozorenja da se tako nešto više nikad neće dozvoliti. To, takođe, znači da obećanje članstva ostaje i dalje najefikasniji oblik projekcije moći u današnjem svetu i da je rizično razmetati se datumima i rokovima. Nedoumica u pogledu ekonomije nema – ona ostaje ključno životno pitanje, nezavisno od toga da li je ulazak u EU 2025. siguran ili samo moguć. Ekonomski rast, zaposlenost, smanjenje siromaštva, poboljšanje standarda građana trebalo bi da budu među glavnim ciljevima procesa pristupanja, jer bez toga ubrzanje procesa nema previše smisla. Razlika u prosečnom dohotku između Srbije (i ostalih zemalja kandidata) i EU je sada veća nego 1989. To znači da smo danas siromašniji nego pre trideset godina! Naš BDP je na oko 30 odsto BDP-a EU15, a na oko 50 odsto BDP-a istočnoevropskih zemalja koje su postale članice EU 2004. i 2007. Od 1989. do danas prošli smo kroz tri faze: sukobe, rat i recesiju 90-ih; brz rast i obnovu nakon 2000. i finansijsku i ekonomsku krizu 2008. godine i njene posledice. Nakon tri godine negativnog rasta, tek od 2015. beležimo pozitivniji rast. Da bismo sustigli EU15 makar u naredne dve decenije, ekonomija bi trebalo da raste po stopi od najmanje pet odsto godišnje. Niska stopa rasta u kombinaciji sa siromaštvom, egzodusom mladih i obrazovanih doprinosi i porastu privlačnosti populističkih i nacionalističkih ideja i politika. Antidemokratski trendovi imaju podršku i u pristupu Evropske unije „stabilnost pre demokratije“. Oslanjanje na lidere, a ne na predstavničku demokratiju, jačanje izvršne vlasti na uštrb zakonodavnih tela već je viđeno u procesu pristupanja bivših komunističkih zemalja istočne i centralne Evrope. Stoga nema mesta čuđenju otkud se baš u tim zemljama pojaviše neliberalni ksenofobični režimi sa imitacijom vladavine prava i osnovnih sloboda. Bez obzira na sve, moguće je da Srbija svoje pristupne pregovore završi i pre pomenute 2025. godine. S druge strane, gotovo je nemoguće dati odgovor na pitanje da li će se do tada reformisati sama Evropska unija i da li će te godine biti spremna za prijem novih članica, Srbije i Crne Gore. Odlazeći predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker u nedavnom govoru o Stanju Unije s pravom upozorava: „Moramo jednom za svagda da budemo jedinstveni kada se radi o Zapadnom Balkanu! Ako to ne uradimo mi, neko drugi će oblikovati naše neposredno susedstvo.“ U međunarodnim odnosima nema vakuuma – ako je neko inertan i nezainteresovan, u čekaonici je uvek neko drugi spreman da uskoči i popuni mesto.